Степић: Дошао је повољан тренутак за повлачење егзистенцијалних и дугорочних српских потеза

Проф. др Миломир СТЕПИЋ

ДЕЈТОНСКО-париским споразумом и из њега проистеклим Уставом, као „празна љуштура“ није дефинисана Република Српска, него управо „склепана државоида“ Босна и Херцеговина – својом међународно признатом независношћу, спољним границама и са само неколико функција.

Али, без обзира да ли је у усменој или писаној форми муслиманској страни тајно обећано или не, углавном време које је уследило потврђује да је та празнина све више попуњавана „пресипањем“ надлежности од Републике Српске ка Босни и Херцеговини.

Унитаризација Босне и Херцеговине спровођена је „еродирањем“ Дејтонско-париског споразума, на шта су српски лидери имали неефикасан, често наиван одговор (као и на многе споразуме пре и после њега – од Венсовог плана 1991. до Вашингтонског споразума 2020.).

Вршено је све то очигледним антисрпским спољашњим наметањем, у циљу постизања муслиманске хегемоније која би се окончала „босанским мелтинг-потом“. Замишљено је да Срби (па и Хрвати) буду таоци сулуде идеје западног света [ако се већ користи појам западни свет, зашто се онда не би користио и појам српски свет, зар не!?] у што дужем разводњавању и контроли екстремистичког исламског препорода наводно секуларизованих европских муслимана, и то по цену сопственог – српског и хрватског – националног самоубиства у наредних 20, 30, 50 година.

На томе је почивала постдејтонска муслиманска „размаженост“, тј. њихов четвртвековни повољан период да уз инострану помоћ потпуно развласте и деконструишу Републику Српску.

Да ли је дошао прави тренутак?

Иначе, у практичној геополитици пресудно је важан феномен повољног периода или, још уже посматрано, правог тренутка, тј. благовремености повлачења потеза.

Може бити катастрофално ако су конкретна национална прегнућа у супротности са регионалним и глобалним геополитичким приликама и трендовима. Западање у, назовимо га тако, контра-ритам, не мора да буде резултат погрешне процене или одлуке, већ објективних околности на које се уопште није могло или се могло мало утицати.

Управо то се догодило Србима после рушења Берлинског зида и биполаризма, те последично растурања Југославије, у чему су (можда) могли боље да прођу једино да су се за тај епилог годинама раније свеобухватно спремали, те да су у оружаном сукобу бескомпромисно ишли на заоштравање до краја и потпуну, брзу војну победу (јер старо правило гласи: „од победе у рату гори је само пораз“).

Али, тада је моментум пропуштен.

Да ли је после три деценије не само за Републику Српску, већ за Србе у целини, дошао нови?

Како га препознати?

Глобални геополитички услови из оних неповољних за време униполаризма несумњиво су се трансформисали у знатно погодније (да ли и оптималне?) у садашњем хијерархизованом мултиполаризму.

Једнога дана они који се буду бавили историјском геополитиком питаће се који је то конкретан кључни догађај када је наступио прелом и од када су прилике почеле да постају повољније за Србе? Односно, у ком тренутку су Руси и Кинези – супарници Србима ненаклоњених САД на челу „колективног Запада“ – почели да се уздижу и отворено доводе у питање вођство и кредибилитет дотадашњег глобалног лидера?

Реперни догађаји и године – најава српског повољног тренутка

Шта је назначило промену глобалних односа и долазак повољнијих прилика за „српску ствар“?

Ø Да ли је то познати говор Путина на Безбедносном форуму у у Минхену 2007?

Ø Могуће да је то „Олимпијски рат“ 2008. у Грузији поводом Јужне Осетије и Абхазије?

Ø Можда је то руска реинтеграција Крима марта 2014, а потом и па Путиново излагање на конфереренцији Валдај клуба у Сочију октобра исте године, кога многи сматрају „Минхеном 2.0“?

Ø Није ли то ангажман Русије у Сирији од 2015 – прва војна интервенција Русије изван бившег Совјестког Савеза још од Авганистана 1979?

Ø Може ли то бити руско онемогућавање да се на британски предлог јула 2015. у СБУН донесе антисрпска резолуција о наводном геноциду у Сребреници?

Ø Је ли тај прелом настао руском испоруком Србији борбених авиона МИГ-29 крајем 2017. (која је била увод у њену даљу војну модернизацију), што је до тада било незамисливо?

Ø Није ли то у више наврата током 2021. отворено руско конфронтирање поводом Кристијана Шмита, супротстављајући се покушају Запада да га нелегално прогласи за „високог представника“ у БиХ?

Ø Или ће најпре бити то што се Русији у наведеном чину експлицитно придружила до тада редовно уздржана Кина, правећи преседан који је више него симболичан показатељ докле су стигли њени континуирани крупни кораци у релативизацији америчке надмоћи?

Најисправније је закључити да су сви ови и многи други догађаји заједно представљали процес преламања односа у свету, са непосредним утицајем на БиХ и Балкан у целини. Наравно, нико не спори да је (и) то део глобалног надметања великих сила, али такви потези донедавно били су тешко замисливи.

Дакле, слепо се ослањајући на амерички патронат, уљуљкана муслиманска страна пропустила је читавих десетак година повољног тајминга после Дејтонско-париског споразума, присуства ИФОР-а и нарочито СФОР-а, те „високопредставниковања“ Карлоса Вестендорпа, Волфганга Петрича и Педија Ешдауна (1997-2006), да опосли потпуно развлашћивање Републике Српске и њу претвори у „празну љуштуру“.

[Занемарујући мудрост бившег египатског председника Хосни Мубарака да „ко се Америком покрива, биће му хладно“, то су пропустили да учине и сецесионисти у Приштини у периоду 1999-2007, те су са проглашењем „независног Косова“ чекали све до почетка 2008, такође промашивши повољан (прави) тренутак.]

Одузимањем надлежности Републици Српској велика штета несумњиво јесте учињена, али она није суштинска, коначна и неповратна. Како се то често каже – сачувана је супстанца.

„Црвене линије“ и то – оне непомериве

По свему судећи, дошао је тај круцијално важан повољан (прави) тренутак за повлачење не било каквих, веће егзистенцијалних и дугорочних српских потеза.

Не само да су створени адекватни(ји) међународни услови, већ су се и на унутрашњем плану појавиле „црвене линије“, и то оне непомериве, испод којих се објективно не може.

То су најмање три: 1) „Инцков закон“, 2) постављање Кристијана Шмита за наводног високог представника и  3) одлука Уставног суда БиХ о неуставности Закона о шумама Републике Српске.

Зашто су експоненти „западне међународне заједнице“ поступили тако непромишљено и бахато, те у кратком временском периоду донели такве иритантне мере које су Републику Српску из позиције лаганог„кувања жабе“одједном бациле на „врело уље“? Ако се не осећају баш надмоћним и сигурним (а објективно не могу тако да се осећају), онда су у паници да им „цури време“.

Њихова тежња да ће БиХ у западном и муслиманском интересу функционисати по формули „Слаба Српска – јака Босна“, аналогна оној титоистичкој о функционисању некадашње заједничке земље „Слаба Србија – јака Југославија“, очигледно нити може (више) да се остварује, нити има перспективу.

* * *

Република Српска и Босна и Херцеговина очигледно мењају позиције. Судбина „празне љуштуре“, намењена Републици Српској, враћа се Босни и Херцеговини. Уосталом, то проистиче из слова Дејтонско-париског споразума и Устава на шта је свој потпис ставио „отац (инстант) нације“ Алија Изетбеговић.

Зато се већ четврт века тежи духу – и споразума и аутора Исламске декларације – како би се реализовали мегаломански муслимански ратни циљеви о унитарној држави у којој би Срби, све до потпуног уклањања, били обесправљна раја.

Сукцесивним враћањем надлежности Републике Српске само ће, у ствари, све бити враћено на „почетно подешавање“. И тада ће поново – сетимо се новембра 1995. године – постати видљиво колико је, у ствари, Република Српска била оштећена у бази „Рајт Патерсон“.

Зато се у колективну српску свест мора вратити став да је „Дејтонска Босна“ српска изнудица и минимум, па то и (гео)политички валоризовати.       Стога, не би требало да зачуди ако се муслимански званичници у Сарајеву и њихови ментори у Вашингтону, Лондону, Берлину и Анкари, а не Бања Лука, Београд, Москва и Пекинг, једног не баш тако далеког дана у будућности буду заклињали у Дејтонско-париски споразум.

А у сарајевској чаршији се са носталгијом присете оног графита: „Потпиши је Алија некʼ је кʼо авлија“.