Стефан Каргановић: Грајфов Извештај о Сребреници који решава и отвара многа питања

У Извештају преостаје још једно важно непокренуто и неразјашњено питање: ко је интелектуални аутор злочина, ко је осмислио и организовао Сребреницу?

Коментарисати докуменат од преко хиљаду страна обично не би било препоручљиво само неколико дана пошто је био објављен, али у овом случају реакција, макар прелиминарна, императив је у светлу кабадахилука Валентина Инцка, одлазећег „високог представника“ у Босни и Херцеговини.

Једноставно, питање је части и основног самопоштовања прекршити илегално наметнуту норму о „негирању сребреничког геноцида“ коју је овај одвратни човек, позивајући се на своја фантомска „бонска овлашћења,“ и покривајући се уобичајеном лицемерном реториком резервисаном за овакве прилике, самовољно уградио у кривични законик Босне и Херцеговине.

Да почнемо од почетка. У Извештају међународне комисије за Сребреницу под председништвом проф. Гидеона Грајфа, у прва два поглавља износе се необориви аргументи у прилог и неправничком уму очигледној тези да се у јулу 1995. на подручју Сребренице није догодио геноцид. Ти аргументи нису ни сензационални ни спектакуларни зато што их је у суштини већ изложио низ правних стручњака, од проф. Вилијама Шабаса, проф. Џорџа Самјуелија, до проф. Миленка Креће и проф. Милана Благојевића. Аргументација Грајфових сарадника Валтера Маношека и Маркуса Голдбаха иде тим утабаним путем. Академски аргументи који су, у вези са правном квалификацијом сребреничке афере, одраније у оптицају засновани су на здраворазумском и контекстуалном читању Конвенције о геноциду које, засигурно, ни судијама Хашког трибунала није страно пошто су већином дипломирани правници, мада су из опортунистичких разлога пристали да се таквог тумачења одрекну пошто су се обавезали да делују по политичким налозима у које су таква lege artis тумачења неуклопива.

У сваком случају, не пишемо овај осврт искључиво ради кабадахије Инцка, већ много више као омаж др. Милану Благојевићу, до пре неколико минута судији Окружног суда у Бањалуци који је данас учинио нешто што се на Балкану не чини. У знак гнушања и протеста, он је за поднебље где се налази учинио један револуционаран чин: поднео је оставку на своју званичну функцију, судијски положај, „као вид отпора према тиранији ОХР-а.“ Овај морални шамар силеџија Инцко неће ни осетити зато што су батине у буквалном смислу једина казна коју би његова огрубела чула успела да региструју. Али барем на огуглале поданике немогуће државе БиХ, гест донедавног судије Благојевића можда ће деловати као симболичка лекција од непревазиђеног едукативног и моралног значаја.

Дакле, овај кратак и импресионистички коментар на Извештај Грајфове комисије почећемо не са тврдњом, ни са констатацијом, најмање са закључком, него са аксиомом да се у јулу 1995. године у Сребреници није догодио геноцид.

Грајфов извештај, политички коректно насловљен као „истраживање страдања свих народа“ на подручју Сребренице у ратном периоду, има и плусева и минуса. На плус страни рачуноводственог протокола, поред јасног и недвосмисленог одбацивања политички исконструисане тезе о геноциду, истичу се поглавља посвећена трогодишњим догађајима који су претходили наводном геноциду. То је, пре свега, систематско, у потпуности успешно и неопростиво занемарено сатирање српске заједнице на простору Сребренице, што чини позадину чувене опаске генерала Моријона на суђењу Слободану Милошевићу да такав зулум за собом оставља неутољиву жеђ за одмаздом која је кад тад долази на наплату.

Затим, не мање важно, изношење обимне изворне документације о страдању колоне 28. дивизије АБиХ у пробоју из Сребренице према Тузли. Темеље овом истраживању ми смо поставили пре више од десет година на међународном симпозијуму о Сребреници одржаном 2009. у Москви и у нашим издањима после тога (и овде). Тема није нова, али је неопходно непрекидно се на њу враћати и допуњавати је. Једна од ноторних сребреничких „подвала,“ како би се изразио пок. пук. Ратко Шкрбић, је смишљено не спровођење дистинкције између погинулих и стрељаних. Да се уважавала та дистинкција, манипулисање сребреничким сценаријом било би практично онемогућено, или бар у великој мери отежано. Десеткована колона је по ратном праву била легитиман циљ борбених дејстава и пуцање по њој и наношење губитака није представљало кршење закона рата. Ствар је у томе што је по изјавама преживелих учесника у пробоју из колоне, које смо ми објавили и својевремено анализирали, а што се у Извештају проф. Грајфа додатно елаборира, кристално јасно да је колона у успутним борбама са ВРС претрпела огромне, али легитимне и некажњиве, људске губитке.

Бројност и дестинација тих посмртних остатака формално су непознати, не стварно наравно него само службено, зато што значај и импликације ове епизоде Хашки трибунал у својим пресудама не разматра и не препознаје. А тај значај се састоји из основане сумње, која би се без много труда и церемоније могла уздићи на статус презумптивне чињенице, да су ти посмртни остаци хиљада погинулих (не стрељаних, нити противправно усмрћених) завршили као експонати у Меморијалном центру у Поточарима у својству „жртава геноцида.“

Зато је поглавље на тему колоне, поред већ поменутог што се бави српским жртвама Сребренице, кључно за разумевање догађаја. Можемо га третирати онаквим какво јесте, остављајући по страни недоумице да ли господин коме се ово поглавље у Извештају приписује (види овде и овде) стварно располаже неопходним капацитетима да се на овако стручан и темељан начин позабави комплексном тематиком која се до пре непуне две године морала налазити у потпуности изван његовог знања и обзорја.

Што се минуса тиче, они би се могли сумаризовати овако. Грајфов Извештај се исувише изокола и са недовољном жестином бави примордијалним питањем улоге Хашког трибунала у омогућавању сребреничке подвале. Нерегуларности у Трибуналовом начину деловања (да не говоримо о значају у Извештају непостављеног питања његовог легитимитета) не третирају се систематски, као што тема заслужује. Без артиљеријске припреме медија главног тока свакако, али сигурно ни без привидног имприматура лажног „међународног суда,“ сребренички наратив у форми у којој га знамо не би могао ни да настане. Зато благо формулисане критике у Извештају на рачун неких „превида“ и процесних пропуста Трибунала и његових органа делују посве невешто, заправо веома чудно. Једино рационално објашњење које долази на ум везано је за политички коректан задатак који је Комисија добила од наручиоца Извештаја, Републике Српске. Та порука је вероватно била више имплицитна него изричита, да се у већ узбурканој политичкој атмосфери избегне непотребно таласање. Али овде се ради о „таласању“ принципијелне природе, избегавањем којег се нарушава интегритет целог Извештаја. Зато је управо таква врста таласања била неопходна.

Друга важна опаска везано за негативну страну биланса односи се на необјашњиво одсуство изворне форензичке грађе у поглављу које се односи на масовне гробнице и жртве погубљења. Госпођа Марија Ђурић, антрополошки археолог по стручном усмерењу, у свом прилогу, уз местимичне коментаре, у суштини препричава објављени материјал из налаза релевантних сведока-вештака тужилаштва Хашког трибунала. Оно што боде очи по свом одсуству у њеним разматрањима, поред изостанка већег критичког отклона, је не узимање у обзир и не разматрање аутопсијских извештаја, њих 3.568 на броју, које су сачинили форензичари Хашког трибунала између 1996. и 2001. када су ексхумирали масовне гробнице о којима госпођа Ђурић пише. Та примарна грађа је незаобилазна за стручњака профила госпође Ђурић, било да се стручно идентификује као антрополошки археолог или прост судски форензичар.

То нас уводи у следећи крупнији проблем у вези са овим Извештајем. Приређивач и сарадници су се на основу своје анализе доказне грађе определили за процену да се људски губици на бошњачкој страни, у критичном периоду између 11. и 19. јула 1995, своде на број стрељаних који износи максимално 2.500 до 3.000, и број погинулих у пробоју од 4.000 до 5.000. На први поглед, а без дубљег упуштања у ствар, српском читаоцу ће те цифре, а нарочито однос између њих, деловати прихватљиво. Међутим, „ђаво је у детаљима.“

Грајфова Комисија полази од налаза (читалац увидом у Извештај може сазнати како се до њега дошло па то нећемо понављати) да је 11. јула 1995. становништво Сребренице износило око 35.500, од чега је 23.000 било евакуисано 12. и 13. јула, док је 12.500 углавном војноспособних мушкараца пошло у пробој, од чега близу 7.000 отпада на погинуле у борбама и заробљене па стрељане.

Комисија се при томе не осврће на постојање докумената који упућују на могућност другачије демографске структуре. За бројно стање становништва у енклави постоје разни извори, од извештаја општинских власти у енклави Сарајеву 11. јануара 1994, где је наведена цифра од  37.255, до поверљивог извештаја истог органа сарајевској централи да се јавно барата са цифром од око 42,000 да би се могла тражити већа количина хуманитарне помоћи, али да је стварни број опет негде око 37.000. Судиница МКТБЈ Патриша Валд је у једном правном мишљењу тврдила да је у енклави на крају њеног постојања било 37.500 душа. Хашки трибунал узима цифру од око 40.000, што је бројка која се такође прихвата и у Дебрифингу холандског батаљона и у извештају мајора Рајта, из посматрачке мисије Унпрофора.

Свако се, наравно, опредељује за сопствене критеријуме у бирању цифре која му се чини најверодостојнијом. Али и ту се морају узети у обзир неки објективни чиниоци. Један од њих су званични записи разних страних агенција које су пратиле ситуацију на терену о кретању избеглица после 11. јула и процес њиховог приспећа у Тузлу, закључно са 4. августом 1995. Постоје четири службена документа на ову тему, са датумима од 15, 17. и 29. јула и 4. августа 1995. Извори ових докумената су разноврсни, Акаши, Унпрофор и Светска здравствена организација. Ту је приказан прилив у таласима на подручје Тузле и то тачно оном динамиком која би се очекивала у контексту догађаја, од 19.700 у Акашијевом извештају Кофи Анану од 15. јула до 35.632 лица из енклаве који су по извештају Унпрофора од 4. августа 1995. живи приспели у Тузлу.

Нико веродостојност овог потоњег извештаја Унпрофора (који је, узгред, још убедљивији зато што је разложен на уже демографске и географске категорије у односу на придошле избеглице) никада није довео у питање. Када га је, само  један пут, на суђењу Толимиру, одбрана предочила као доказ, веће га је на ургирање тужилаштва одбацило са фриволним образложењем да је непоуздан зато што се после наведене цифре у заградама налази реч „approx.“ или „приближно“. Али већ из овог ауторитативног записа о бројном стању преживелих избеглица из првих дана августа 1995. произилази да је укупно становништво Сребренице од 35.500 за 11. јули, на које се Комисија позива, немогуће, зато што то математички искључује да је ико погинуо у пробоју или да је био стрељан.

Мада можемо бити сигурни да ни локалне власти ни страни посматрачи за време сукоба у Сребреници нису радили редован  попис становништва, где би испитаници имали да попуњавају и потписују формуларе, што значи да су све цифре тек процене мање или више утемељене, ради кохерентности слике коју сугеришу релативно поузданији подаци којима располажемо, ипак делује најразложније определити се за цифру од око 40.000 становника. То нам оставља статистички простор где би могли да уденемо људске губитке настале погибијом у пробоју и стрељањем заробљеника, за које сигурно знамо да су били.

И овде се враћамо на недовршени део разматрања варијабли које се односе на губитке колоне и форензичке доказе о вероватном броју стрељаних. Да пођемо од аутопсијских извештаја, које је госпођа Ђурић у својој анализи прескочила, пошто је тај параметар релативно поузданији. Судећи по обрасцу рањавања и без цепидлачења тамо где би се могло протумачити и овако и онако, произилази да је судски доказивих стрељања, дакле убистава у кривичном значењу те речи, могло бити око 1,000 а највише до 1,500. Ако за вероватну цифру несталих узмемо око 4,500, дакле разлику између укупног становништва (40,000) и преживелих избеглица (35,632), то нам даје цифру од око 3,000 погинулих у повлачењу колоне, који ни по каквом основу не могу бити жртве геноцида. Тиме се сребреничка математичка конструкција на приближно задовољавајућ начин затвара.

Најзад, у Извештају преостаје још једно важно непокренуто и неразјашњено питање: ко је интелектуални аутор злочина, ко је осмислио и организовао Сребреницу?

Ово питање је, наравно, врло деликатно и вероватно нико нема  право да на њега озбиљно очекује одговор од ма колико независне Комисије која, уз сво дужно поштовање, ипак ради под надахнућем званичних структура на једним нестабилном геополитичком подручју. Овде опет наилазимо на већ поменуту тему „таласања.“ Додуше, Комисија не опонаша Хашки трибунал упирући прстом у дежурне кривце, Караџића, Младића и њима сличне, али нам ни не нуди свеже идеје које би нам могле помоћи да се снађемо у овој дилеми.

Кога интересује, у нашем недавно објављеном аналитичком пресеку „Сребреница 2020“ понудили смо о овоме неколико занимљивих хипотеза, у шестом поглављу, „Сребреница и асиметрична борба за истину.“