СТАРОВЛАХ: Они који су страдали не треба да изгубе радост и љубав

Православни свештеник протојереј-ставрофор Јеремија Старовлах, кога су заједно са сином Александром готово на смрт претукли припадници СФОР-а на Велику недјељу, 1. априла 2004. године, на Палама, рекао је Срни да се њихово страдање не може изоловати од мука и страдања српског народа и нагласио да је најважније да они који су страдали не изгубе радост и љубав према свима и свакоме.

Сјећајући се тог дана од прије 12 година, када су његов син Александар, такође свештеник, и он на мучки начин нападнути и тешко повријеђени у Парохијском дому на Палама, свештеник Јеремија је рекао да они који су напад починили заборављају на велику хришћанску истину да „убиство тијела не значи и убити душу“.

„Посебно у данима Часног поста, када би требало да се са радошћу припремимо за Васкрсење, које је смисао нашег постојања сетимо се ‘Светог писма’ и оног што је тамо поручено – ‘не плашите се оних који убијају тело, плашите се оних који убијају душу, јер то је нешто најопасније'“, подсјетио је свештеник Старовлах.

Он је нагласио да је „човјек жив онолико колико има душе, срца и љубави у себи“. „Има веома здравих људи у телу, али су у души пусти“, оцијенио је свештеник Јеремија.

Евоцирајући сјећања на 1. април те 2004. године, свештеник Старовлах каже да сјећања не могу да изблиједе и да она надилазе жељу Александра и њега да то превазиђу и да живе нормалнијим животом.

„Међутим, не можемо се ми изоловати и искључити из свих мука и страдања нашег српског народа. Био сам 3. марта на обиљежавању егзодуса мојих Илијашана у Бијељини. Буквално свака породица је тешко ожалошћена, јер је готово свако од њих жртвовао, изгубио неког сродника да би сачувао огњиште, а и та огњишта су касније жртвована, јер су знали да ће их прихватити мајка и отац уточишта и сигурности који се зову – Република Српска“, нагласио је Старовлах.

У тој драматургији живота, каже он, извориште мука његове породице и мука његових сународника можда није исто, али треба настојати живјети нормалним животом благодарећи Богу.

„Покушавамо, и Господ нам даје снагу, односно ми смо трајно благодарни Богу јер после тога сваки дан, свака недеља, да не кажем година била је продужетак нашег телесног живота“, рекао је Старовлах.

У осврту на сам судски процес који се према тужби породице Старовлах води пред Судом БиХ у Сарајеву, Јеремија Старовлах рекао је да он још траје и да никаква пресуда још није донесена.

„Направљена је чак пауза од две године. Очекујемо да се то коначно заврши да би и ми стекли неки мир, јер нас све то много оптерећује… свако повезивање за тај догађај… Доста нам је да сваки дан живимо, буквално живимо са тим“, рекао је свештеник Старовлах.

Свештеник Јеремија је подсјетио да су његов син Александар и он били толико повријеђени да неколико година уопште нису могли да обављају свој свештенички позив.

„Апсолутно трајно нам је присутна инвалидност. То је нешто што се зна и не треба да утврђују ни правници ни Суд, нешто што су непристрасни лекари и у Србији и БиХ и свугде утврдили“, рекао је Старовлах.

Он је нагласио да од Господа, који је, како је рекао, и до сад гледао његову породицу и учинио да Александар и он зацијеле ране, а њихови најмилији преживе дане када су их гледали у дубокој коми, моли да учини да и даље не изгубе тај однос љубави и радости према свима, посебно према онима који су им били подршка у најгорим данима.

„У свим дешавањима човек живи са тим траумама, али без љубави, без љубави божанске према човеку и љубави људи према нама и ето без интересовања медија за нас, попут Вашег, било би нам теже. Ми смо благодарни и све то нас држи, одржава… Сав тај однос – вертикала љубави Бога према нама и љубав људи“, нагласио је свештеник Јеремија.

Он је указао да је најважније да човјек, у било каквој ситуацији да се нађе, има наду и вјеру у будућност. Управо ту наду, каже он, препознао је на лицима својих Илијашана, који су проживјели тешке животне драме, али су знали да је њихова будућност – Република Српска.

„Нешто сам видео на њиховим лицима и у даним егзодуса. Израз који тада нисам могао дубоко схватити, а данас апсолутно схватам. Многи су тада излазили са ковчезима својих јунака, очева, деце, синова и нису знали где ће се настанити – да ли на Соколац, Бијељину, Пале… али су знали да иду ка будућности, а будућност им је сигурно њихова мајка – Република Српска“, рекао је Старовлах, који је више од 18 година службовао у Илијашу.

Управо стога, каже он, данас се понекад осјећа тужно када спозна да то неки појединци не виде и не обазиру се на судбину својих дивних сународника.

„Осећам да поједини данас то не могу да виде. Што не превазиђу сујету и договоре се шта чинити за добро сопственог народа, за добро сваког од нас, па и за добро сваког од њих? То нам фали… Да будемо мало јединствени и да се сетимо да су се многи, многи жртвовали да би нама данас било боље у Републици Српској“, рекао је Старовлах.

Он је нагласио да истински вјерује, да мисли да је у праву и да се моли и преклиње да они који не увиђају значај Српске мало савладају и превазиђу своје људске слабости.

„То су слабости које је лако превазићи и тако нам мало треба да се ујединимо да би побољшали и наш животни статус, и будућност, и перспективу Републике Српске“, оцијенио је свештеник Јеремија Старовлах, који пензионерске дане проводи у Београду преносећи своје велико животно искуство и умијеће истинске љубави према Богу и човјеку на унучад Ирину и Данила.

У ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године, у вријеме васкршњег поста, припадници међународних снага у БиХ извели су класичну десантну акцију на Пале и упали у свештеничке станове и парохијски дом у којима су се они налазили.

Упад је извршен и у Храм Успења пресвете Богородице, а све под изговором да „траже ратне злочинце, конкретно првог предсједника Републике Српске Радована Караџића“.

Хеликоптери са војницима спустили су се на оближњи фудбалски стадион, а у кругу од 100 метара од Парохијског дома било је забрањено свако кретање цивилима, од којих су неки добили ударце од припадника НАТО-а и СФОР-а.

Војници СФОР-а експлозивом су разнијели врата парохијског дома, а потом и врата два стана која су се налазила изнад Парохијског дома, а у којима су живјели свештеници Јеремија Старовлах и Миомир Зекић са својом породицама.

Непосредно по упаду у стан Старовлаха, војници су Јеремијину супругу Виторку затворили у једну собу, а њега и сина Александра почели брутално тући.
Александар, који се опорављао од операције жучи, од силине удараца пао је у кому.

Војници СФОР-а упали су и у стан свештеника Зекића који се налазио поред стана Старовлаха. Један од њих је пуцао из пушке према Зекићу, а убрзо након тога су он и његова супруга били везани.

Војници СФОР-а ушли су и у кућу поред Парохијског дома, у којој су живјели свештеник Слободан Лубарда и ђакон Младен Видаковић. Видаковић је том приликом доживио стрес јер су војници уперили пушке у кревет у којем је лежала ђаконова супруга са дјететом од 22 мјесеца.

Након једночасовног иживљавања, припадници мултинационалних снага су тешко повријеђене Старовлахе хеликоптером пребацили у болницу у Тузлу. Полумртва тијела само су унијели у болницу, спустили их на под ходника, након чега су напустили ову здравствену установу.

Медицинско особље, све до телефонског позива Виторке Старовлах, није знало о каквим је пацијентима ријеч и ко су они уопште. Иако су припадници мултинационалних снага тврдили да су Старовласи повреде добили од детонације експлозије динамита, медицинским налазима утврђено је да су брутално испребијани.

Јеремија је задобио повреде главе, грудног коша, ребара и кичмене кости и хитно је оперисан, као и Александар, који је тек након неизвјесног и упорног лијечења изашао из коматозног стања.

Старовласи су из Тузланске болнице, гдје су им спашени животи и пружена максимална медицинска помоћ, пребачени на ВМА у Београду, гдје је настављено њихово лијечење.

Свештенику Јеремији и његовом сину Александру остале су трајне посљедице од пребијања. Александар је стоодстотни инвалид којем је стално потребна туђа њега и помоћ.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик је 1. априла 2009. године, као тадашњи предсједник Владе Српске, донио одлуку да се вјероучитељу Александру Старовлаху додијели изузетна пензија са жељом да му се олакша живот и да му буде обезбијеђена неопходна рехабилитација.

Тагови: Јеремија Старовлах, СФОР