Подела Оружаних снага БиХ по дејтонском принципу — на Војску Федерације и Војску Српске, на дуги рок онемогућава улазак БиХ у НАТО. Тренутно, тај процес је блокиран на политичком нивоу, али су остварени предуслови оперативног и организационог карактера да се он настави када више не буде политичке блокаде.

Уосталом, у члану 84. Закона о одбрани експлицитно се наводи да ће државни органи „провести потребне активности за пријем БиХ у чланство НАТО-а.“ Наравно, овде би пре требало подвући — ако више не буде политичке блокаде.

Но, амерички поглед је нешто другачији. У Вашингтону не постављају питање које почиње са ако, већ са када? Дакле, враћање ентитетских ингеренција усмерава целу причу уназад, на оперативну и организациону раван. Зато се паралелно са Ескобаром, бележе и оштре реакције генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, изговорене након најаве дневног реда Народне скупштине Републике Српске. „Једна од ретких мултиетничких институција у БиХ су Оружане снаге. И то је успешна прича НАТО.“

Међутим, за српски корпус у БиХ то није баш тако успешна прича. Као ни за хрватски. Унутар Оружаних снага БиХ успостављен је механизам којим се суштински омогућава да та структура буде под бошњачком доминацијом.

Како се манифестује мултинационалност? И главнокомандујући Заједничког штаба Оружаних снага, и генерални инспектор Генералног инспектората Министарства одбране, и министар војни припадници су једног народа. Напредовање српских официра се успорава или је отежано, а попуњеност „хрватске квоте“ могуће је и да не прелази 40 посто. Што у пракси значи да је у укупном броју међу припадницима Оружаних снага око 7 посто Хрвата.

Ко попуњава њихова места? Нарушава ли се тако етничка структура? Са овом чињеницом сада треба упарити и одлуку Уставног суда БиХ о „омогућавања ношења браде“ припадницима Оружаних снага. У медијским извештајима углавном се испустио податак, да је одлука уследила након апелације лидера СДА Бакира Изетбеговића којом је тражено да се то омогући „у складу са обичајима верника исламске вероисповести“. И брада се носи са неким разлогом, у БХ — свакодневици ништа није без разлога.

Истовремено, већ поменутим Законом о одбрани сва имовина, покретна и непокретна (чланови 70 – 73), пренета је на Министарство одбране, подразумева се — укључујући и тешко наоружање.

Иако се у својству врховног команданта налази трочлано Председништво, искуства из новије историје уче да се оружане снаге могу употребљавати и без политичких одлука. Срби у БиХ немају поверење у заједничке војне структуре и из ових разлога. Њихова перцепција није подударна са Столтенберговом. Иначе, међу законски дефинисаним задацима Оружаних снага (члан 4) на првом месту се наводи: „учешће у операцијама колективне сигурности, у операцијама за подршку миру и самоодбрани, укључујући и борбу против тероризма.“

У преводу — Авганистан, Ирак, па где још треба, како НАТО каже. Или, гледано из теоријског угла, то је класична вазална војска.

Зашто би порески обвезници финансирали операције НАТО по белом свету? Као да нема пречих ствари које треба решавати! Институције Републике Српске реагују, очигледно и под притиском дубоког неповерења српског корпуса према Оружаним снагама БиХ, захтевајући да се све врати у „дејтонски оквир“. Тим оквиром, не само да је предвиђено постојање две ентитетске војске, него једна ентитетска војска није имала право преласка на територију другог ентитета, осим у случају када за то добије одобрење надлежних ентитетских власти.

Треба споменути и да је од завршетка грађанског рата па до сада била предлагана потпуна демилитаризација БиХ, а што би значило укидање свих оружаних снага на територији земље.

Овакав приступ није непознат, постоје државе без војске, као што је Исланд, који је уједно у НАТО. Ипак, против те опције је највише — НАТО. Столтенберг је објаснио зашто: само егзистирање Оружаних снага БиХ њима је неки доказ како су урадили користан посао, како је њихова улога била и остала незаобилазна. А заувар су и те јединице по „Авганистанима“. Што би Американци све финансирали и што би само њихови војници гинули?

Усвајање Информације о преносу надлежности са Републике Српске на ниво БиХ у области одбране и безбедности од стране Народне скупштине представља и логичан исход дешавања у последњих годину дана.

Неће бити рата у БиХ! Око тога је Ескобар сасвим у праву. Али, када се ради о његовом додатку, о „креирању способних оружаних снага да испуне потребе свих“, ту већ ствари другачије стоје. Није ово 1991, али није више ни 2005. година.

Намерно или случајно, западне структуре нису обраћале пажњу на унутрашњу политичку динамику и последице у односу према питању заједничких Оружаних снага.

Убедљива већина Срба изгубила је поверење у јединствену војску, антиципира је као бошњачку армију, они се више плаше да та формација може бити употребљена против Републике Српске у будућности, него што ће вршити своју законску функцију.

На увећавање пада поверења утицале су и одлуке несретног Уставног суда и још несретнијег Валентина Инцка. Све има своју цену. Овога пута, то је — враћање ствари у дејтонски оквир у домену одбране и безбедности.