СРБИ У СРЕБРЕНИЦИ И БРАТУНЦУ: Ко ће за наше жртве да пише резолуцију, наш бол нико не чује…

Нема ноћи да не сањам Раденку. Грлим је. Грли ме. Тај сан кратко траје. Онда сањам како, одозго с брда, наваљује војска сребреничких муслимана. Враћају ми се све те слике ужаса. И, тако сваке ноћи. И, тако… да вам кажем, не знам како сам још жива.

Бјеловац, на петом километру од Братунца према Скеланима. Овде живе, а као да нису живи, Јовановићи. Милена и њен супруг Милисав.

Испред, фотографија њихове ћерке Раденке. Имала је непуних 20 година када су је убили Орићеви војници… Фотографија говори више од речи. А довољне су две: младост и лепота.

На први поглед чини се као да се овде живи – као у свакој другој кући овдашњих српских домаћина. На други поглед – овде су ране за убијеном девојком још живе, као да је она убијена јуче, данас. Ране покрећу сузу, па јецај, па јаук само што не провали. Фотографија убијене ћерке је час уз образ мајке, час на грудима… између је испрекидано сећање на дан злочина сребреничких муслимана под командом Насера Орића.

Децембар, 14. дан по реду, година 1992. Рано јутро, готово још непробуђено. Српски Бјеловац уз Дрину пробудили су пуцњи с брда. Народ који је од 6. маја исте године убијан на кућном прагу, кренуо је у збег, према Дрини.

– Ја нисам хтела да бежим без Раденке. А она ме гура: „Иди, мајко, спасавај се, ја ћу Дрину лако да препливам. Иди, не мучи ме“. Она држи мене, ја њу. Грлимо се. Онда сам кренула низбрдо.

Било је око шест сати. И било је ужасно хладно. Милена Јовановић је кренула, Раденка је остала. У подножју, готово на обали реке, падали су људи у збегу. А ту, где су падали… одатле се виде њихове куће. Меци су погодили Раденкину мајку. Један у главу, други у раме, трећи у ногу. Пала је. Крило пуно крви.

– Око мене све што је било живо, у трену је било мртво – говори Милена. – Памтим последње речи рођака и комшија: „Сине, готово је са мном“, „Родитељи моји, где сте, да ли сте живи?“, „Брате, можеш ли икако преживети… “ А одоздо муслимански војници наваљују, дозивају један другог, поименце. Вичу: „Ево и Орића! Срби, Дрина ће вам бити Јасеновац“… Ето тако су викали.

Милена каже да није мислила на себе, само на Раденку… А, у ноћи пре него што ће се заувек растати, дуго су седеле.

– Чекала сам супруга Милисава и сина Радивоја да сутрадан увече стигну из Аустрије, тамо су радили. Да су стигли дан раније?! Ето, судбина их је поштедела… А, Раденка спремила колаче, завила сарму, била је весела. Пре неколико дана положила возачки испит. Отац и брат су желели да је награде новим колима. Ма, била је дете за пример. Завршила школу на време, имала је снове, своју младост…

Читав дан Милена Јовановић, тешко рањена, издржала је на цичи зими готово непомична. А, чинило јој се да ће сваког тренутка њен живот бити завршен. У сумрак, када су се Орићеви војници повукли, стигла је помоћ преко Дрине. Рањене су извлачили, мртве сакупљали, Милена је стигла у лозничку болницу, онесвешћена. Овде су је вратили у живот.

– Не знам који је дан био по реду од те моје несреће – каже Милена. – Медицинска сестра ми даје две инјекције. Каже ми: „Издржи, буди јака“. Убрзо, на вратима видим сина и супруга. Јаукнем: „А где је Раденка?“ Они ћуте. Ћуте. Ја опет јаукнем. И као да сад, ево сад чујем: „Убили су је и данас смо је сахранили“. Успела сам да кажем: „И свадбу сте јој обавили“. Тада сам се изгубила. Потпуно изгубила.

Поново јаук и бол, као да се све што се догодило пре 23 године дешава управо данас. Сад.

– Чула сам, касније, да је моја несрећна Раденка ногама од муке рупе ископала док је испуштала душу – говори Милена.

Док нам прича, њен супруг Милисав стално устаје и седа, шета по дворишту.

– Неће се никад моја Милена ослободити тог бола – говори нам Милисав. – Неће се ослободити ни у сну, ни у стварности.

Прича нам Милисав да је у дану после напада на Бјеловац затекао спаљено село и згариште на свом огњишту. Убијену мајку Злату. Брата Милана. Синовца Ђорђа.

– Све је било неописиви ужас. Само зидови. Само гареж. Што је могло да се однесе, однето је. Што је остало, спаљено је.

Јовановићи су се, за више од две деценије, некако поново скућили. Исту кућу подигли, као ону у којој су мислили само на добро. Исто цвеће изнеговали. Домаћинство, на први поглед, као да није никло из пепела.

– Џаба све кад детета немаш. Кад народа нема. Кад је четворо из куће убијено. Наше жртве нико не види. Наш бол нико не чује. Ко за нас да пише резолуцију – говори Милисав.

А, Милена…

– Знате, кад сам дошла свести, онако да кажем, донекле дошла свести? Онда када ми је неко казао: „Моја Милена, да знаш каква је трагедија задесила Славку Матић… Њој су побили све… Две ћерке и мужа…“ Рекла сам тада себи: „Шта је мој бол спрам Славкиног бола. Ја имам још две ћерке, сина и супруга. А она никог“.

СРПСКЕ ЖРТВЕ СЕ ЈОШ БРОЈЕ

Док се Бошњаци припремају да почетком јула обележе две деценије од злочина у Сребреници, Срби своје жртве још броје. Нису их, нити ће их икада пребројати, јер је на списку несталих још више стотина несталих у српским селима око Братунца и Сребренице. У спомен-соби у Братунцу изложено је више од 800 фотографија жртава муслиманских напада, а пописано је и на Братуначком гробљу сахрањено 3.264 убијених.

Тагови: Погинули, Срби, Сребреница