СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИН: Први пут заједнички помен за више од 300 Срба покланих у Поткозарју

У мјесној заједници Поткозарје обиљежена је годишњица стравичног покоља над више стотина српских цивила, које су усташе починиле у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица 1942. године.

Помену, који је служен у Цркви Покрова Пресвете Богородице, присуствовао је и министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић.

Покоље у Пискавици и Ивањској, партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа.

Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их преживјели, послије покоља сахранили. Некима су потомци на тим мјестима подигли надгробне споменике. Већина је, ипак, сахрањена у необиљежене масовне гробнице на сеоским гробљима.

Разлика између покоља од 5. и 12. фебруара 1942. у Пискавици и Ивањској и покоља у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, 7. фебруара, била је у томе што је Дракулић акт програмиране промјене демографске структуре у Бањалуци и околини. Припремљен је у сарадњи с одредом Павелићевог „тјелесног здруга“, који га је извео под руководством натпоручника Јосипа Мислова и фра Томислава Филиповића, припадника фрањевачког самостана Петрићевац код Бањалуке, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године извршиле домаће усташе, као одмазду за партизанске диверзије на прузи Бањалука – Приједор.

Наиме, у два наврата – 5. и 12. фебруара 1942. године, усташе, Србима познатих презимена, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине из села Ивањске прије поласка у покољ у сусједну Пискавицу, као појачање домаћим усташама позвале су домобранске и њемачке војне јединице и кренуле у кољчки поход на своје комшије Србе. Кољачи су долазили возом до помоћне жељезничке станице у Шушњарици, на 32. километру од Бањалуке, која је удаљена седам километара од станице у Ивањској и пет километара од станице у Пискавици, или пјешке преко брда.

Преживјели Срби кажу да су 5. фебруара чули долазак воза у Шушњарицу и шкрипу вагона у тој станици. Управо до те станице усташе су редовно контролисале и чувале жељезничку пругу између Бањалуке и Приједора. Даље одатле, према Приједору, партизани су скоро сваке ноћи рушили пругу и тако онемогућавали жељезнички саобраћај између та два града, која су држале усташе. Повремено су усташе и домобрани у већем броју обезбјеђивали ту пругу и поправке на њој. Зато су Срби, који су 5. фебруара уочили долазак воза и усташа у Шушњарицу, мислили да они и тога јутра долазе да чувају , или поправе пругу. Није нико помишљао на масовна убиства, нити се ко склањао пред усташама, јер до тада није било масовних убистава невиног, мирног сеоског становништва у том крају. Склањали су се само одрасли мушкарци. Тако су Срби масовно страдали не очекујући одмазду.

За вријеме кратких упада у село усташе су извршиле покоље у пискавичким засеоцима Ђуђићи, Шутиловићи и Поповићи, који се налазе с десне стране пруге из правца Бањалуке, као и у Шушњарима, Милошевићима, и ивањском засеоку Милаковићима, који се налазе с лијеве стране. Сви засеоци су близу и пруге и међусобно. И сви су близу жељезничким станицама у Ивањској и Пискавици.

Главне, а често и једине силеџије и кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, у цивилним одијелима али и у војничким униформама. То су били сељаци, католици, који су познавали сусједну Пискавицу. Познавали су све домаћине у Пискавици и сву њихову чељад, њихове куће, помоћне просторије, котаре, путеве, увале, потоке и шумарке између кућа и око њих. Ту су одрасли заједно са својим комшијама Србима. Те усташе из Ивањске наводиле су Нијемце, домобране и усташе са стране на српске куће , као што пси трагачи наводе ловце на дивљач.

Према казивању свједока, те усташе су претежно били средовјечни људи који су са лакоћом клали двогодишњу дјецу.

Некон рата овај злочин требало је да буде што прије заборављен. Многа тијела жртава, након копњења снијега, разнијеле су животиње.

Како је својевремено свједочила Дара Милошевић, која је изгубила троје дјеце у строју за стријељање, а преживјела, јер се у стрељачком строју онесвијестила, на непотпуни списак страдалих додала је по свом вјерном сјећању и памћењу још 11 имена која до тада нису била записана. И управо то је најтеже бреме потомака који нису успјели да запишу тачан број покланих предака и сачувају од заборава успомену на жртве, међу којима су већина дјеца.

Завршни ударац који су усташе задале овим засеоцима 12. фебруара, на Света Три Јерарха, оставили су трага до данашњих дана, јер је већина ових села и данас слабо насељена и готово опустјела.

Остаје у обавези оних који носе презимена ових жртава да утврде да ли је у овом покољу страдао 221 мјештанин, 304 мјештанина или још више, како наводе разни несистематизовани извори. У својој књизи Лазар Лукајић наводи 500 имена, али се ради о страдалим до 1945.

Тагови: Погинули, Поткозарје, Цивили