Сјећање на крвави усташки пир у Старом Броду: На празник Младенци догодио се један од највећих усташких злочина над српским цивилним становништвом

На празник Младенци, догодио се један од највећих усташких злочина над српским цивилним становништвом.

Наиме, према историјским извјештајима, у усташко-нацистичкој офанзиви, која је отпочела средином марта из Сарајева под директивом усташког команданта Јуре Францетића, страдало је 6 150 Срба сарајевско-романијске регије и Подриња.

Највећи злочин догодио се управо на простору Старог Брода и Милошевића, гдје су забиљежене праве страхоте и монструозности над српском нејачи које су згрозиле и усташке туторе – њемачке команданте.

Један од најзначајнијих хроничара овог догађаја био је Момир Крсмановић, који је седамдесетих година, у свом дјелу „Тече крвава Дрине“, отргао од заборава страдање ових невољника, због чега је трпио различите прогоне и шиканирања од репресивног комунистичког режима, који је неуморно настојао под плаштом братства и јединства да сакрије геноцид над Србима.

Међутим, највећи допринос у расвијетљавању овог злочина, дао је зборник радова „Заборављени злочин – Стари Брод“, чија је промоција одржана у Рогатици 2008. године, у издању Издавачке куће Дабар и Српског соколског друштво „Соко“ из Добруна.
Потресна свједочанства усташких звјерстава над голоруким српским народом

Поменимо само неколико примјера усташке бестијалности, који на најсликовитији начин говоре о страдању тамошњих Срба.

Свједочење Милоша Башовића из Бранковића код Борике – Рогатица:

„…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. За нама нека војска трчи. Народ поче бјежати, а они углас: ’Не бојте се народе, ово је Српска и Црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Измакнем и станем, па се шћућурим међу поубијане, криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе, масовно су скакале у Дрину”.

Ту је и свједочење Риста Боровчанина из Жуља – Соколац:

„… Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Људи сами скачу у Дрину, цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо покушавајући се спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор.”

Рајко Самарџић, тада дванаестогидишњи дјечак, је изјавио: „Усташе су поклале у Милошевићима све живо. Могло се са леша на леш прећи Дрина. Толико је било бачено народа у Дрину.“