СИМБОЛ ХРИШЋАНСТВА: Црквена звона – громки звук вијекова

Мало је оних који се нису запитали – „За ким звона, звоне“. Њихов звук је својеврстан гласник у историји човјечанства, још из времена прије Христа.

Инспирација су умјетницима и књижевницима и свједоче времену.

Вијековима се њихов звук распростире као један од најзначајнијих хришћанских симбола.Тако је и у Херцеговини.

Ипођакон Милорад Перишић из Херцеговачке Грачанице говори да је у књигама нашао како се звони, али не и колико. Поуку је добио од старца духовника.

„Рекао је да звонимо дужине три Оченаша и самим тим рекао да, осим што звонимо и молимо се, самим тим све мјере су везане за молитве, па и за звоњење“, каже ипођакон Милорад Перишић из Херцеговачке Грачанице.

Историјски подаци казују да су богослужбену узвишеност добила у вријеме цара Михаила, када је 12 звона постављено на храм Свете Софије у Цариграду. На срспким храмовима су од златне владавине Немањића.

Освајачи су их харали и пљачкали, топили и прерађивали у топове. Са вјерним народом према псаламских стиховима, опстала су мијењајући старозавјетну трубу.

„Тако се каже у откривењу, када се затрубе трубе анђела, управо одатле то су гласови анђела и гласови светих који подсјећају хришћане да се нешто значајно дешава у њиховом храму и мјесту“, подсјећа протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, професор литургике Православног-богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи.

Највећа звона налазе се у Русији, тешка више од 150 хиљада килограма. Громко одјекују и у књижевности, рукописима насталих из пера надахнутих Ернеста Хемнигвеја, Виктора Игоа, Алексе Шантића и Иве Андрића.

Тагови: Црквена звона