САРАЈЕВСКА ПРАВДА: Тужилаштво БиХ више од деценије „чува“ предмет Загони

Прислуживањем свијећа и полагањем цвијећа уз централни спомен-крст на градском гробљу у Братунцу данас је обиљежено 27 година од страдања 15 српских цивила у братуначком селу Загони, које су на данашњи дан 1992. године убили припадници муслиманских оружаних снага из Сребренице и сусједних села.

Осим преживјелих чланова породица убијених и неколико мјештана Загона, који су одали почаст својим сродницима и комшијама, цвијеће код спомен-крста положила је и делегација Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца.

Породице су и данас подсјетиле на тај стравични дан и почињени масакр у Загонима за који нико није одговарао, као ни за многе друге почињене над Србима у средњем Подрињу.

Преживјели истичу да се не смије и неће заборавити страдање недужних мјештана овог села.

Они наводе да ће одавати почаст и сјећати се својих најдражих и причати млађима о њиховом страдању, иако правосуђе БиХ не обраћа пажњу и ништа не чини да починиоци овог злочина одговарају.

Предмет у вези са страдањем Срба у Загонима налази се више од 10 година у Тужилаштву БиХ и породице настрадалих оцјењују да тужиоци свјесно опструишу овај, као и још неколико предмета који се односе на злочине над Србима на подручју Братунца.

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац Радојка Филиповић каже да о стравичним злочинима такозване Армије БиХ најбоље свједочи злочин почињен над цивилима који су радили на њивама у Загонима.

– То потврђују чињенице да су на данашњи дан убијени петогодишњи Владимир Гајић и Мара Божић која је имала 90 година. Злочин над Србима у Загонима, као и сви остали почињени у српским селима овог краја, потврђују јасну намјеру такозване Армије БиХ да почини геноцид над српским народом јер су убијали све што је српско не остављајући живе ни дјецу ни старце – рекла је Филиповићева Срни.

Она је истакла да је 2015. године требало да буде процесуиран предмет „Загони“, али он се још „чува“ у Тужилаштву БиХ које чека да свједоци помру и да због непостојања свједока за српске жртве нико не одговара чиме се жели створити слика да злочин није ни почињен.

– Остаје нам да обиљежавамо годишњице страдања, да његујемо културу сјећања на жртве, да их не заборављамо и преносимо млађима да су убијени само зато што су били Срби – поручила је Филиповићева.

Божана Гвозденовић, чија је 17-годишња кћерка Рада убијена и масакрирана тог дана, присјећа се да су купили сијено на њиви када је око 15.00 часова почела пуцњава.

– Одједном је почело пуцати са свих страна. Муслимански војници са жутим тракама око руку у излазили су из потока из правца сребреничког села Бљечева и уз повике „Алаху егбер“ и „хватај живе и води у Бљечеву“, пуцали су по народу који је почео бјежати у правцу Братунца – испричала је Гвозденовићева.

Она је навела да је било много муслиманских војника.

– Бјежала сам према кућама и сакрила сам се у жбуње видјевши да не могу побјећи. Одатле сам гледала и слушала како пале село и како неки дозивају „хајде да их побијемо и похватамо, па ћемо онда палити“ – додала је Гвозденовићева.

Она је рекла да је кћерка Рада била код куће и да су је у близини убили и исјекли.

Гвозденовићева је испричала да није могла препознати никог од муслиманских војника јер су били у униформама, а и скривала се да је не пронађу.

– Једном сам давала изјаву о том догађају у братуначкој Полицијској станици и више ме нико никада није позивао да свједочим, а нико није одговарао за злочин у нашем селу. Да су убили мене мјесто Раде, камо среће – додала је она.

Њен син Татомир Гвозденовић преживио је упад муслиманске војске у Загоне, али су му тога дана живи ухваћени сестра Рада и сестрић Александар Милошевић, који је имао само 44 мјесеца.

– Било је мирно. Народ је био на њивама и купили смо сијено када је око 15.00 часова запуцало и зачула се урнебесна галама и повици „Алаху егбер“ и „кољи живе“. Упали су у село и све су убијали и уништавали, а убијенима су тврдим предметима разбијали главе – испричао је Татомир Гвозденовић.

Он је рекао да је косом масакрирана непокретна старица Милева Димитрић, као и још неки мјештани које су рањене стигли и косама исјекли.

– Разочарење у рад Тужилаштва и Суда БиХ је све веће и више немамо никакво повјерење у њихов рад. Овдје су свирепо побијени цивили на њивама и кућама и нико још није одговарао. То је срамота за правосуђе – каже Гвозденовић, додајући да након једног часа није могао да препозна рођену сестру Раду коју је „затекао исјечену и масакрирану изнад родне куће“.

Међу убијенима било је пет жена, а старац Михајло Михајловић још се води као нестала особа.

Ово село је страдало и у Другом свјетском рату од истих непријатеља и ни тада нико није одговарао за злочине.

Напади на Загоне наставили су се све до Петровдана 1992. године када су муслиманске снаге тежиште свог напада пребациле на српска села источно од Сребренице, гдје су тада починиле злочине над српским становништвом у Залазју, Сасама, Биљачи и још неким засеоцима, које су потпуно уништиле.

У Горњим Загонима, гдје се овај злочин догодио, још нису обновљене све куће и у селу живи свега десетак особа, већином старица-удовица.