РАКОВИЋ: Република Српска од Црне Горе преузела улогу српске Спарте

Др Александар Раковић, историчар, виши научни сарадник у Институту за новију историју Србије, аутор је осам књига о националним, верским, културним, политичким, просветним и дипломатским питањима српског народа и Југославије. Бивши је државни службеник Савезног министарства вера и Министарства вера Републике Србије.

Поштовани господине Раковићу, Ви сте поред питања вере, веома добар познавалац проблема у региону а посебно положаја и стања у којем живи српски народ у новонасталим државама након распада СФРЈ. Пођимо од Црне Горе, где су Срби две деценије изложени континуираним притисцима и дискриминацији режима Мила Ђукановића а који има подршку спољног западног фактора. Мени се чини да су Срби у Црној Гори један од најугроженијих народа у Европи и то на крају друге деценије у 21.веку, те да је њихов положај у неким аспектима тежи него положај Срба на Косову и Метохији. Како Ви видите стање Срба у овој држави?

Срби у Црној Гори су међу најугроженијим народима у Европи. У евроатлантском свету не постоји аутохтона национална заједница која је више угрожена од Срба у Црној Гори. Иако су Срби једини народ који је створио историјску Црну Гору, владајући црногорски сепаратисти и националне мањине данас прегласавају Србе, бирократски их дискриминишу, просветно понижавају, медијски гњаве и покушавају да их асимилију у новонастали етнички идентитет Црногораца.

Срби из Црне Горе су прихватили да се део православног народа одвојио из српства, да су сумњиви типови 1990. покренули екстремни идентитетски расцеп, а од 1997. тај полусвет је склепао бирократску творевину нације црногорских сепаратиста која нема никакав идентитетски садржај. Али то Србима није помогло да добију статус конститутивног народа или да буду изједначени у административном рангу са нацијом црногорских сепаратиста.

Нација црногорских сепаратиста у конвертитској мржњи жели да збрише српски идентитет из ког је настала како је постојање српства Црне Горе не би подсећало на сопствени чин издаје и преверавања. Владајућа клика у Црној Гори за то има потпуну подршку Вашингтона и Брисела. У том смислу рат против српског народа, вођен деведесетих година, настављен је у Црној Гори и води се на најпрљавије начине, без оружаног обрачуна, али с претњом оружаном силом коју сада не чине само војно-полицијске снаге поданичког режима Мила Ђукановића, већ и сила НАТО пакта с којом су се Срби већ војно суочили у Републици Српској (1994–1995) и Савезној Републици Југославији (1999).

Поред криминализованог режима, фамозни и фабриковани “државни удар” и улазак Црне Горе у НАТО пакт су још више отежали положај и ограничили перспективе Срба у Црној Гори. Но чини се да највише забрињава пасиван однос матичне државе, односно актуелне власти у Србији која гаји веома срдачане односе са влашћу у Подгорицу која је признањем Косова и Метохије, подршком Приштини за пријем и УНЕСКО, ударила Србији нож у леђа. Како то објашњавате?

Однос власти Републике Србије према српском националном питању у Црној Гори је забрињавајући. Не могу да разумем поруку нашег председника Александра Вучића да је „положај српских странака у Црној Гори лош“, али да он о томе не би даље да говори. Није реч о положају српских странака већ о положају српског народа. Надам се да ће Вучић променити свој поглед и да је отварање Српске куће у Подгорици само први корак у испостављању намера да се статус српског народа у Црној Гори побољша и утврди у складу са историјском традицијом српског народа Црне Горе.

Још лошији је био наступ нашег министра спољних послова Ивице Дачића који је Србе у Црној Гори приказао као реметилачки фактор јер наводно доводе у питање државност Црне Горе и изричито доводе у питање евроатлантске интеграције те привремено отцепљене републике. Дачић уопште није познавао проблем о ком је говорио. Срби у потпуности признају државност Црне Горе као историјске државе српског народа, али Црна Гора створена 2006. није обновила ту државност већ је реч о новопеченој творевини која је тек успоставила државност. Историјска Црна Гора којом је владала светородна лоза Петровић Његош и данашња Црна Гора којом влада Мило Ђукановић у идентитетском смислу немају баш никакве везе једна с другом.

Дачић притом не схвата да је све могуће довести под питање, баш све, па и евроатлантске интеграције Црне Горе. Но, када је реч о тим Дачићевим порукама, требало би размислити о томе какве информације о положају српског народа у Црној Гори шаље наша амбасада у Подгорици и да ли се ти извештаји косе са стварним стањем?

Стубови опстанка Срба у Црној Гори су Митрополија црногорско-приморска – која је у последње три деценије спровела импозантну духовну обнову српског народа – као и политичке партије и националне организације Срба у Црној Гори, које су опстале, упркос, свим тешкоћама и притисцима. Како помоћи српским институцијама и организацијама у Црној Гори?

Државни органи Републике Србије имају више програма и пројеката кроз које помажу рад Српске православне цркве у Црној Гори и српских организација и установа у Црној Гори. То није спорно и требало би похвалити. Међутим, недостаје политичка подршка.

Веома је важно да декларација о очувању српског народа, коју треба да усвоје српски парламенти у Београду и Бањалуци, садржи и поруке које се тичу положаја Срба у Црној Гори. Република Србија и Република Српска увек морају да имају на уму да је и Црна Гора српска држава. Веће су шансе да сви заједно доведемо прилике у Црној Гори у редован ток уколико србофобију у Црној Гори будемо тумачили као пролазну појаву и сплет несрећних околности с којим се морамо ухватити у коштац.

За очување идентитета Срба у Црној Гори важни су и медији. Колико ће у очувању идентитета и дефинисању и артикулацији националних интереса Срба у Црној Гори помоћи отварање Српске куће у Подгорици. Реч је о пројекту који је помогла и Влада Србије. Какве могућности и перспективе то пружа?

Отварање Српске куће у Подгорици пружа нове могућности и перспективе које још нисмо испитали. Ми Срби из Републике Србије и наша браћа Срби из Републике Српске сами морамо да понудимо Србима из Црне Горе наше капацитете како бисмо им помогли да сачувају свој идентитет и поврате српску државност Црне Горе. Прворазредна национална обавеза нам је да једни другима пружамо подршку колико год је то у нашој моћи, чак и уколико наши политички прваци из разноразних разлога то не могу.

Подсетио бих на стихове песме Ој Лазаре, на води возаре: „Ој Лазаре, на води возаре, преко Дрине превези ме брале. Ако не смеш превести ме брале, препливаћу до друге обале. Да ја видим шта ми браћа раде, сеје моје да л’ босиок саде? Да им носим сваке ђаконије, и поздраве из наше Србије. Да им носим златиборске траве, да превијам те ране крваве. Аој моја браћо преко Дрине, за вама ми моје срце гине“.

Чини се да се као и у случају Црне Горе, интензивно ради и на убрзаном пријему Македоније у НАТО пакт, што би требало да оконча процес геополитичког заокруживања Србије. Да ли ће тај процес бар привремено успорити смена једног од главних предвиђених извођача ових радова, несуђеног америчког амбасадора у Скопљу Хојта Брајана Јиа. Да ли је његово повлачење само уклањање Клинтонових кадрова у Стејт департменту или неки сигнал за потенцијалну промену америчке политике на Балкану?

Најуривање самозванца Хојта Брајана Јиа и уклањање још неких клинтонистичких кадрова у Стејт департменту неће успорити пријем Републике Македоније у НАТО пакт. Пријем у НАТО пакт може да успори или осујети само нови грчки вето због имена које у било ком смислу садржи именицу Македонија или одлука македонског народа да натполовичном већином уписаних у бирачке спискове на референдуму одбаци одлуку о промени имена Република Македонија.

Хојт Ји је истеран из Стејт департмента због тога што је самовољно, упркос томе што је био дипломата петог или шестог ранга, спроводио насиље над лидерима држава на постјугословенском простору, кријући се иза ауторитета америчке дипломатије. Током 2017. обмањивао је све редом. Притом је сам себе кандидовао за место амбасадора у Скопљу или Сарајеву. Утврђено је да је нанео пуно штете и да је од држава којима је требало пружити руку направио опоненте.

Америчка политика ће према нашем простору остати углавном иста, али ће се више одвијати у рукавицама. Имали смо пуно наде у Трампа и његов обрачун са „дубоком државом“ односно „вашингтонском мочваром“. Међутим, мочвара га је прогутала и увукла у дубоко живо блато.

Како тренутно оцењујете стање у Македонији, као и однос највећих политичких партија али и македонског друштва у целини према Србији?

Македонски народ већином има позитиван однос према српском народу и Републици Србији. Нажалост, нове власти на челу са Зораном Заевом почеле су да спроводе политику „Тиранске платформе“ која је скројена да буде непријатељска и према Србима и према Македонцима. Заев је политичар скромног капацитета који је доведен да испуњава налоге. Прилике у Републици Македонији нису добре и постоји бојазан да би та држава, пошто или ако промени име, могла да буде федерализована на албански и македонски део. Потребно је да се ВМРО ДПМНЕ консолидује и пружи отпор тим намерама.

Један од главних проблема у односима Србије и Македоније је Македонска православна црква у расколу, која је недавно затражила и добила покровитељство Бугарске православне цркве. Како Ви оцењујете духовне капацитете и реалан духовни утицај Македонске православне цркве у расколу, која је недавно пред Божић позвала да се не пале бадњаци јер је то, рекли су, „српски“ и „пагански“ обичај?

Бугарска православна црква се непотребно упетљала у унутрашње односе Српске православне цркве са расколничком македонском јерархијом. Архиепископ Стефан није способан да води ту јерархију којој је на челу, већ је палицу преузео митрополит струмички Наум који је прогурао своју идеју да се статус Македонске православне цркве у расколу решава као бугарско национално питање. Међутим, то су његови пусти снови. Ако Бугарска православна црква почини изричит противканонски корак чека је раскол са осталим православним црквама. Као и раније, једино решење за Македонску православну цркву у расколу је измирење са канонском Православном охридском архиепископијом, а потом решавање статуса у оквиру Патријаршије у Београду.

Утицај Македонске православне цркве у расколу, после незрелог геста којим је тражила заштиту Бугарске православне цркве, опао је код грађана Републике Македоније. То се посебно видело пошто су представници македонске јерахије у расколу тражили од грађана да одустану од налагања бадњака јер је то „српски“ и „пагански“ обичај. Као одговор на то, широм Републике Македоније налагани су бадњаци. Улице Скопља биле су препуне пламенова наложених бадњака.

Чини се да се Срби у Републици Српској најнедвосмисленији у одбрани српског идентитета. Колико овакав резолутан став Срба подиже морал и представља свежу крв за остале делове српског народа?

Република Српска је од Црне Горе преузела улогу српске Спарте. Нема сумње да Република Српска у родољубивој идеји предњачи и над Републиком Србијом. Будући да се подробно бавим српским националним питањем и у Републици Српској и у Црној Гори видим да су Срби у ове две републике слични по својим тежњама и интензитету одбране идентитета. С тим у вези мислим да би званична Бањалука и Срби из Црне Горе требало више да се упуте једни на друге. Из Бањалуке се јасније виде опасности које вребају од „зла домаћег“, током претходних векова а и сада веома присутног на простору динарских Срба.

Београд и Нови Сад данас недовољно разумеју овај проблем. Стога многи српски родољуби из Републике Србије полажу више наде у званичну Бањалуку него у званични Београд. Била ми је велика част што сам имао прилику да током прославе Дана државности Републике Српске 9. јануара 2018. будем гост у студију Радио-телевизије Републике Српске у Бањалуци. Схватио сам то као признање мом националном раду.

Такође забрињава политичка напетост и острашћеност у Србији, као и до краја недефинисан став највећих политичких партија у власти и опозицији према суверенитету земље, односно према Косову и Метохији. Како Ви видите политичке прилике у Србији и шта је најважније чинити у овом тренутку са становишта одбране националних интереса, у атмосфери где су и власт и опозиција (прозападна) представиле градске изборе у Београду као питање живота и смрти?

Не постоји важније државно и национално питање за Републику Србију од очувања Косова и Метохије. Не треба се поигравати нити са предлозима за поделу Косова и Метохије нити са предлозима за признавање сецесије албанских сепаратиста нити са предлозима да самозвано „Косово“ по палестинском моделу добије столицу у Уједињеним нацијама. У потпуности се мора подржати став Српске православне цркве – наше националне институције с најдужим континуитетом – да се косовско-метохијско питање мора разрешити у оквиру граница Републике Србије.

Када упоредимо политичку сцену Републике Србије с почетка деведесетих са овом данас видимо да су то два различита појма. Присетимо се само елите с почетка деведесетих окупљене, на пример, у Социјалистичкој партији Србије и Демократској странци. Данас мало ко може да се присети да је у то време Демократска странка у свом програму имала уједињење српских земаља.

А где смо сада? Представници свих странака политичко ривалство доживљавају као борбу на живот и смрт. Власт и опозиција бесомучно вређају и уједају једни друге. Срамота ме је да то гледам.

Ви сте један од ретких историчара и јавних делатника који отворено говори о потреби поновног уједињења Срба. Били сте међу првима, а можда и први, који је инсистирао да се ново српско уједињење, као идеја, легитимизује у јавном дискурсу. Да ли је могуће и како подстаћи процес поновне интеграције Срба, можда прво на културном и духовном плану и да при том не поновимо грешке из прошлости да поново не поклањамо државе и нације другима?

Процес новог српског уједињења је покренут и у току је. Када је реч о националној институцији која је једина одолела процесу разградње и очувала уједињеност – то је Српска православна црква. Када је реч о државном носиоцу идеје новог уједињења српског народа – то је Република Српска. Када је реч о српској интелигенцији која је стала на чело идеје новог српског ослобођења и уједињења – то смо ми, неколико десетина Срба из све три српске државе, који за то гарантујемо својим личним интегритетима. Српско ослобођење и уједињење постало је поново легитимна тема у нашој јавности. Код знатног дела нашег народа више не постоји страх да се позитивно изрази о тим намерама.

Границе између српских држава су наметнуте и морамо да радимо све што можемо да их релативизујемо и претворимо у административне линије. Наш коначан циљ мора да буде ослобођење и уједињење српског народа у савезну државу коју би чиниле Република Србија, Република Српска и Црна Гора. Уколико македонски народ жели с нама, не би требало затворити врата ни Републици Македонији која пролази кроз најтежи период у својој историји. Мислим да је македонски народ схватио да је њихов излазак из југословенске државе био непотребна авантура.

Снага Срба, коначно и историјска мисија нашег народа, почива у борби за велике идеале и циљеве који понекад нису оствариви у ближој перспективи. Поменимо пример наших емиграната Николе Каваје, попа Стоиљка Кајевића, Драгише Кашиковића и других који су имали намеру да у Мексику 1965. изврше атентат на Јосипа Броза Тита и тако ослободе српски народ. Ви и новинар Гојко Раичевић из Подгорице сте имали не тако опасну али ипак сличну немогућу политичку мисију у Холандији када сте покушали да организујете референдум о одбијању пријема Црне Горе у НАТО пакт. Кажите нашим читаоцима о чему је реч?

Пошто је средином марта 2017. постало јасно да ће америчка администрација ипак ићи ка насилном увођењу Црне Горе у НАТО пакт, 21. марта 2017. сам упутио писмо председнику Уније за неутралност Црне Горе Гојку Раичевићу да пронађе партнере у Холандији за расписивање референдума о опозивању одлуке холандског парламента о ратификацији Протокола о приступању Црне Горе НАТО пакту. Имао сам на уму референдум од 6. априла 2016. када су Холанђани одбацили Споразум о придруживању Украјине Европској унији. Тада је натполовична већина изашлих грађана гласала за то да Украјина не може да буде придружена Европској унији – 61% против придруживања, а 38,21% за придруживање. Влада Холандије је поштовала исказану вољу грађана чиме је окончан процес придруживања Украјине иако је споразум претходно ратификовало 27 чланица Европске уније.

Раичевић и ја смо 6. априла 2017. отпутовали у Холандију где смо у Амстердаму, Ротердаму, Хагу и Зандаму покушали да нађемо партнерску организацију која би била заинтересована да прикупи 10.000 потписа холандских грађана за покретање процедуре о референдуму као загарантованог уставног права, а потом и 300.000 потписа холандских грађана за окончање процедуре за расписивање референдума. Осим подршке коју је дала Српска православна црква, најаве да би подршку могла да пружи малена Нова комунистичка партија Холандије и ситних симпатија холандских анархиста, није било простора да се за ту тему заинтересују странке и покрети са значајном инфраструктуром.

Иницијатива је с недовољним бројем потписа 14. априла 2017. симболично предата холандским властима како би се показало да је у Холандији начињен корак више у процесу ка расписивању референдума у односу на прилике у Црној Гори где режим није имао никакву намеру ни да разматра било какву иницијативу. Било је извесно, наравно, да би Ђукановићева власт на референдуму у Црној Гори доживела пораз.

Били сте координатор међуверског дијалога Републике Србије. Да ли сте и данас ангажовани на сличним делатностима?

И данас сам члан државно-верских делегација Републике Србије. Притом, омбудсман Универзитета у Београду професор др Бранко Ракић ме је одредио за координатора међуверског дијалога у оквиру Универзитета у Београду са научним установама и традиционалним црквама и верским заједницама. На предлог српског патријарха Иринеја, одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве од 5. октобра 2017. именован сам за представника Српске православне цркве на Тринаестој међуверској конференцији у Дохи која се одржава у фебруару 2018.

И ову своју делатност схватио сам као привилегију да служим интересима Републике Србије, Српске православне цркве и читавог српства.

Извор: Геополитика (Слободан Ерић)