Радован Караџић: Алија је хтео себи да потчини све народе у БиХ

Ја сам пре рата, на Изетбеговићеву молбу, престао да говорим о “хришћанској већини у БиХ, коју СДА жели да потчини”. То сам говорио да би Европљанима био јаснији апсурд, али ту није било никакве хришћанске солидарности. Привидни, па и стварни бољи односи почивали су искључиво на разуму, комплементарности и схватљивости хрватских тежњи у БиХ. Ни Срби, ни Хрвати, нису пледирали на доминацију над другима у унитаризованој и централизованој БиХ. То је било, и остало, опредељење СДА, до данашњих дана.

Овако, за Новости, ексклузивно из хашког казамата, пише Радован Караџић. Први председник Републике Српске одговарао је нашем листу у претходном периоду на многобројна питања о ратном вихору у БиХ, разлозима за нетрпељивост између народа, западној пропагандној машинерији, личном односу са лидерима муслимана у Босни… На питање да ли је утисак да су се Срби и Хрвати боље разумели него Срби и муслимани потпуно погрешан, или има истине у томе, Караџић овога пута одговара:

– Да се прво осврнем на моју улогу у томе, јер се многи аматерски психолози залећу и историјска збивања тумаче психологијом актера тих догађаја. Ми, деца у Црној Гори, сазнамо шта је о нечему говорио владика Раде (П. П. Његош) и пре него што научимо читати, јер се често говори језиком и фразама из Горског вијенца. Тако сам за “Хрвате и Далматинце” прво чуо од владике Рада. Вук Мандушић пита војводу Драшка, који се беше вратио из Млетака: “А бјеху ли јунаци, војвода?” а војвода Драшко одговара: “Не, божја ти вјера, Мандушићу/ О јунаштву ту не бјеше збора!/ Него бјеху себи домамили,/ домамили па их похватали/ јадну нашу браћу соколове/ Далматинце и храбре Хрвате/ па бродове њима напунили/и тиска’ их у свијет бијели/ те довукуј благо из свијета/ и притискај земље и градове.”

То је прво што деца у Црној Гори науче о Хрватима и Далматинцима, а владичина се не пориче. Горски вијенац и друга Његошева дела, посебно преписка са истакнутим пашама и беговима српског порекла, пуна су примера братског односа без обзира на веру, и то од владике, коме је вера посао и посвећење. Далмација је увек била драга Црногорцима, многи су навијали за Хајдук и пре и после браће Вујовић. У Другом светском рату у Црној Гори није било међуверских злочина.

Али, да не прецењујемо црногорске примере, ја имам најближе особе из Босне, којима су усташе побиле скоро стотину чланова уже и шире породице, али они никад нису променили однос према Хрватима. Чак су на судовима после рата бранили мачековце, а међу пријатељима имали највише Хрвата. Јасно су видели разлику између обичних Хрвата и заклетих усташа. Моја искуства са Хрватима у Босни су била сјајна. Најближи моји пријатељи су били два Хрвата, Ђерек из Крешева, и Бобан из Груда, који није крио да су “Бобани били познате усташе”. Нека лета су они проводили код мојих у Никшићу, а безброј викенда ја сам проводио код њихових.

Но, и моја искуства из Хрватске су сјајна. Тамо сам често позиван да гостујем као млади песник, лепо дочекиван и испраћан, моји пријатељи (Г. Бабић најчешће) водили су ме кући, да не плаћам скупе хотеле. Касније смо моја Љиљана и ја имали добар део психоаналитичке обуке код професора из Хрватске (Е. Цивидини-Странић, Е. Клајн, Љ. Моро и други) у Сарајеву, на Плитвицама, али и у Загребу, где су колеге обезбедиле становање у установи. Чекове сам попуњавао ћирилицом, јер је потпис био ћирилички, али никад нисам имао ни ружан поглед.

Знао сам да су многи динарски Хрвати, у ствари Срби католици, али ми није било важно. И Гаврило Принцип (означен као великосрбин) изјашњавао се као “Србо-Хрват” иако нико у његовој породици није био Хрват. Али, после читања путописа Александра Гиљфердинга (високог дипломате руског цара), било је јасно да смо ми један народ, чију националну припадност мења црква код промене вере. Но, и Каин и Авељ су били браћа, па се није могло сматрати да ова “браћа” неће опет насрнути једни на друге. Али, лична познанства су лековита, и због једног сјајног Хрвата (или муслимана, или било кога), не сме се лоше мислити и говорити о народу.

Да је Господ нашао само десет добрих људи у Содоми, све би спасао, а ми знамо да је знатна већина у сваком народу добра. Довољно је доказа да и у Хрватској постоји жеђ за добрим односима, упркос значају који добијају будале и протуве, које промовишу мржњу. Недавно је у Београду гостовала ватерполо репрезентација Хрватске, а по повратку су одушевљено причали како су били господски дочекани, без иједног звиждука на химну или на игру.

Ћиро Блажевић је својевремено одушевљено причао како су сви српски играчи, по нестанку светла на стадиону, загрлили по једног хрватског играча ради њихове безбедности. То су дирљиве ствари, из непотрошених резерви људскости и “господства”, коме се треба вратити, што пре, и изоловати будале које све кваре и брукају. Сенку на овај оптимизам баца чињеница да се многи кандидати за изборе уздржавају од критике тих будала и олоша, страхујући да би то утицало на њихов изборни резултат. А да ли је тако? Ако јесте, то лоше говори о нашим масама.

Мора постати јасно: мржња није патриотска обавеза, она је анонимна и крије се, она је доказ велике инфериорности. Рачуна се да смо верници, али се ретко обраћамо на ту адресу са питањем: “Шта би Господ сад урадио?” А има још једно, сигурније питање: “Да ли ово (што намеравам да учиним) могу да учиним у славу Бога?” Тако једноставно! И одговор ће стићи. Може се појавити питање да ли човек треба да “окрене и други образ”, како то саветује Господ, али не мора и не треба. Довољно је да човек “прими на знање” та осећања са друге стране, да их има на уму, али да нити развија, нити изражава иста осећања, јер би то изједначило стране у спору.

А сад о рату у БиХ. Хрвати су заиста наступали милитантно против заједничке државе, али се то могло очекивати због њихове везаности за Хрватску. И Срби би се тако солидарисали са Србијом, и у оцени поступака других мора се мислити шта бисмо ми урадили у истој ситуацији. Велику сметњу су представљале примесе неоусташтва у делу тих наступа. Но, босанскохерцеговачки ХДЗ-Хрвати су у погледу уређења БиХ били разумни и схватљиви: тражили су исто што и Срби, и што је Европска заједница (Карингтон-Кутиљеиро) прихватила да понуди свим странама – аутономност једних од других. Срби су због компромиса одустали од модела Северне Ирске, тј. од остајања у матичној земљи. Иако је то било еминентно европско решење, Европа је радије подржала модел Швајцарске, или још ближе Белгије, и Срби су још једном попустили, и заговарали Босну као “јужну Швајцарску”, а Сарајево као Брисел, а никад и никако као Бејрут. Ни многи у Србији не знају кроз какве муке су прошли Срби у БиХ, угађајући другима, а покушавајући да не унесреће свој народ.

Убрзо је постала јасна разлика између овог непријатељства муслиманских екстремних снага према Србима, и оног непријатељства из претходних ратова. Током тих ратова знатан део муслимана се борио за интересе других: Турске, Аустроугарске, или НДХ, при чему су многи муслимани апстинирали од тог непријатељства, или се чак борили на страни бранилаца, махом Срба. Сад је, први пут, ствар била другачија: муслимани се нису борили за друге, већ за себе, и за један концепт Босне који није имао никаквих изгледа, чак ни код оних који су их наизглед подржавали. Да су којим случајем они победили Србе и отерали их из Босне, били би препуштени на милост и немилост прозападном делу бивше Југославије, уз огромна ограничења и постепено брисање из Европе. То су знали и многи муслимански прваци, па су ми неки од њих причали да и Алија зна да Европа неће допустити чак ни малу муслиманску Босну без велике, троделне Босне. Зато се знатан број муслимана, па и цела јединица, борио у Војсци Републике Српске, бранећи вредности заједничког живота, секуларне државе и мира.

Након мог састанка са Бобаном и Маилићем у Грацу почетком маја 92, било је јасно да Срби и Хрвати немају око чега да ратују. Почео сам једноставним питањем Бобану: да ли они оспоравају да ће Бањалука бити у српском ентитету, и да ли ми оспоравамо њихов ентитет и главне територије. Било је око 15 одсто територије чија је припадност између Хрвата и Срба била спорна, и брзо смо се сагласили да ниједна страна не може добити нити изгубити све спорно, и да то не вреди људских живота. И заиста, наше умиривање већег дела од 1.000 километара линије фронта и међусобних борби сачувало је хиљаде младих живота на обе стране.

Данас чак и неки паметни људи у Загребу подржавају пресуде босанским Хрватима “јер су имали добру сарадњу са Караџићевим Србима”. На чему су сарађивали, да их треба казнити? На хуманим пословима. Стотине километара између Срба и Хрвата није било линије фронта. Хрвати из Крешева, Кисељака, Бусоваче, Илиџе, Вареша, те северне Босне, око Жепча, Жељезног поља, Завидовића, нису гинули од Срба, слободно су долазили на Илиџу, или пролазили преко територије Републике Српске из једне своје енклаве у другу. На Влашићу смо примили преко десет хиљада хрватских цивила и војника, избеглица из Травника и централне Босне, и лично сам наредио да их приме, те да не разоружавају ХВО, него да им омогуће одлазак по њиховом избору. Све ово је познато и документовано. Стручњаци у Загребу би требало да питају обичне Хрвате из БиХ о тој сарадњи, која никад није била на штету муслимана, већ само у корист људскости. И хрватски и муслимански рањеници су лечени у нашим болницама, Хрвати су добар део тога и плаћали.

 

Извор Вечерње новости, 08. март 2020.