ПРОТА ВОЈИСЛАВ ЧАРКИЋ: Срби су напустили Грбавицу да би спасили животе

Срби су напустили сарајевско насеље Грбавицу спашавајући животе, да би избјегли монтиране оптужнице, а не због наводног притиска некога из Српске, истиче протојереј ставрофор Војислав Чаркић.

Он за Срну свједочи о пријетњама и наводима да су муслиманска војска и полиција већ направиле спискове у којима су све оне који су носили униформу Војске Републике Српске разврстали по чину и звању и унапријед одредили колико ће ко бити кажњен.

„Остало ми је у сјећању да су и куварице и сервирке, које су радиле при нашој војсци, унапријед осуђене на три и по године затвора“, наводи Чаркић, у народу познат као „поп Жућа“.

Он каже да се у том тренутку није много знало о Дејтону, већ се о Аранђеловдану почело помало „говоркати“, али нико није причао да се Грбавица мора напустити.

Први знак да се нешто дешава био је празник Светог Николе 1995. године, али нико није изашао јавно да каже: „Људи, пакујте се“…

„Већ у фебруару 1996. године доста тога се десило, било је и неких митинга, говора о опстанку, а почела је и пропаганда“, сјећа се Чаркић и наводи да су француски војници и њихове старјешине имали веома штуре коментаре.

Он напомиње да је једном Фанцузу рекао да би, у случају да Срби остану, с обзиром на пријетње из муслиманског дијела града и пропаганду, на сваког Србина морао да дође један француски војник да га штити.

Чаркић истиче да је посредством француске војске и српског хуманитараног друштва „Добротвор“ успио да током рата преко Миљацке пребаци и достави више од 120.000 хуманитарних пакета, и то више од пола за муслиманско становништво.

Друга половина била је за Србе, Хрвате и Јевреје, који су живјели у муслиманском дијелу Сарајева.

„Нажалост, дошло је вријеме да, ипак, морамо напустити Грбавицу коју смо крваво бранили и одбранили. Видјех у фебруару да и ја и црква морамо преко Враца до српских територија“, наводи Чаркић.

Он се сјећа да му је Мирко Шаровић, тада предсједник Извршног одбора општине, рекао да „послије побједе не би требало да се иде са ових терена, већ да се на слободној српској територији поново подигне нова капела“.

Тако је касније и било, па се прота 17. марта 1996. године уселио у једну кућицу подно Враца, код гробља у Миљевићима. Ту је касније мукотрпним и стрпљивим радом изграђена црква Светог Ђорђа.

Чаркић наводи да је пред одлазак настало вријеме расула, јер су само црква, општина и „Добротвор“ функционисали, па је са тадашњим министром за вјере Републике Српске Драганом Давидовићем договорио начин изласка са Грбавице и демонтажу и преношење капеле, крста и звона на Враца…

Прота истиче да је касније дошло до хапшења људи у Сарајеву, од којих многи нису имали никакве везе за ратом нити са злочинима.

Он указује да је Грбавица била једно од најтежих ратишта у одбрамбено-отаџбинском рату – па се није џаба говорило: „Сваки лудак који жели да погине – нека иде на Грбавицу, јер га куршум сигурно неће мимоићи“.

Након што су одбили тридестак непријатељских офанзива, а не желећи да живе под туђом влашћу, око 150.000 сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума напустило је своје одбрањене домове и имања.

Егзодус је започео у децембру 1995. године, а завршен је почетком марта 1996. године.

Тагови: Војислав Чаркић, Протојереј