Прекретница за Републику Српску: Подвлачење црте која се не прелази и коначни тест јединства

Декларација о виталним интересима Републике Српске стратешки је документ којим је РС подвукла црту и обзнанила шта су њене црвене линије. Иза овог документа требало би да стану све политичке снаге, јер ако је на консензусу, у рату, створена Републике Српска, би било сулудо да он сада, у миру, изостане, сматрају саговорници Спутњика

Промена текста Устава Републике Српске којим ће се потврдити све њене надлежности, осим оних које по Уставу БиХ припадају БиХ, садржане су у Декларацији о уставним принципима и четири информације.

Текст који ће се наћи пред посланицима на предстојећој посебној седници Народне Скупштине, стратешког је карактера, и значај, без обзира на разлите интерпретације владајућих чинилаца, и опозиције, даје за право аналитичирама који га називају историјским.

Да ли ова декларација има обавезујући карактер, да ли промени Устава коју она заговара мора да претходи плебисцит те шта уколико изостане подршка опозиционог блока разговарамо са Милетом Дмичићем, професором Уставног права Универзитета у Бањалуци и Невенком Врањешом, професором Факултета политичких наука у Бањалуци.

Важна прекретница за Републику Српску

Професор Дмичић каже да Декларација подразумева да се кроз отворен дијалог који је Република иницирала створи основ за повраћај надлежности које нису оправдале постојање, са нагласком на то да све што чини РС није отварање дисолуцијског процеса у БиХ нити било каквог политичког притиска и претњи, већ израз реалног задовољавања потреба и интереса Републике као државотворног дела БиХ.

Он наглашава да иако је реч о декларативном акту који ствара политичку основу за даље деловање, овај документ је стратешки важна прекретница која захтева апсолутну сагласнот свих политичких чиниоца.

„Декларација је политички акт којим се конституише став Републике наспрам одређених питања. Она није мењање Устава, није чин никакаве конституционализације уставних питања, није акт нормативног катактера који конституише нове органе и институције. Она ствара основу за деловање легалних и легитимних органа институција и представника РС, основу за учешће у органима БиХ“, објашњава Дмичић указујући да је други корак доношење закона.

Очување идентитета и државотворности

Основни интерес и потреба РС након двоиподеценијског Дејтонског живота, сматра Дмичић, су очување идентитета и државотворности , а у складу са међународним правом и документима УН.

„Основни ентитетски и витални интерес народа РС је да одбаци све захтеве за укидање РС, за оспоравање имена и постојања, као и све захтеве за укидање заштите ентитетског интереса, и права конститутивних народа. Важно је наћи одговарајући обим и ниво утицаја и учешћа страног фактора у унутрашњем животу БиХ а то значи ОХР, међународних организација, институција међународне заједнице. Јер, стално ширење преузетих надлежности било којим и чијим одлукама са ентитета на органе институција БиХ, а то су чинили високи представници, Парламентарна скупштина законима, и другим актима, те Уставни суд БиХ представљао је антидејсонски, неуставан, незаконит чин, којим су нарушаване државност, аутономије, интегритет и уставни статус РС“.

Неопходна двотрећинска већина

У контексту уставних принципа које садржи Декларација, Дмичић подсећа да сви споразуми којима су пренете надлежности немају карактер трајног опстанка, да њима нису претходиле измене и допуне Устава БиХ, јер нису имале уставни основ те да споразуми нису уграђени у Устав БиХ.

О промени Устава РС којом би се регулисало питање повраћаја надлежности, Дмичић каже да о свим питањима која су предмет интересовања разматрања и одлучивања у Парламентарном животу РС одлучује двотрећинска већина, а то су питања која се односе на промене и доношења Устава, конституисање већа народа, Уставног суда РС, избор судија и других органа институција који представљају РС.

Након доношења Декларације, а пре гласања у Скупштини, каже Невенко Врањеш, остаје простор за предлагање конкретних законских решења, дијалог, компромисе, реформе. Тек у следећој фази, напомиње, требало би да уследи доношење законских аката који подлежу простој већини када је у питању Народна Скупштина РС, сем када је реч о виталним националним интересима који подлежу двотрећинској већини.

„У овом моменту Декларација и пратећи акти могу бити усвојени и без опозиционих партија али свако питање од националног интереса подлеже двотрећинској већини. Прошли пут тај национални интерес није потврђен зато што су опозициони политички субјекти одустали од таквих предлога и прилично су изневерили јединство које је било постигнуто“.

Изостанак консензуса – порука међународној заједници

Међутим, образлаже Врањеш, за свако законско решење неопходна је проста већина. Изостанак подршке опозиције не може утицати нити стопирати доношење законских решења, али, сматра, није добро да једна таква Декларација која је политички акт највишег нивоа опредељења не буде усвојен двотрећинском већином.

„То је лоша порука у смислу наступа пред међународном заједницом и у смислу тежине реформиских захвата који нас чекају. Ту би се показало да један део опозиционих политичких субјеката не подржава ствари које, иако јасно предочене и у сржи од нашег виталног националног инетереса, за њих нису номинално национални интереси“.
Врањеш подсећа да је Народна скупштина три пута одбила Венс Овенов план. Плебисит је постојао услед рата, и то је, касније ће се успоставити, било пресудно за добијање Републике Српске.

„Сетимо се времена када нам је било много теже, када смо упркос рату и чињеници да смо били под међународним санкцијама могли све да издржимо. Тај план је предвиђао српску територију, али неповезану, некомпактну. После ми добијамо план који је дефинисао јасно РС и дистрикт Сарајево у три процента. Од тада РС фигурира у свим потоњим плановима, у плану Контакт групе и касније Дејтонском мировном споразуму“.

РС је историјска категорија

Данас, указује Врањеш, када смо у миру и имамо две велике светске силе иза себе, Русију и Кину, када имамо јаку активност члана Председништва и неколико земаља ЕУ које нас подржавају нико не сме подлећи обећањима ни претњама.

Значај консензуса апострофира и Дмичић, објашњавајући да је неопходно постизање пуног јединства свих парламентарних странака.

„Не искључујем ни плебиситарно изјашњавање грађана РС и јавности о томе да је ово витални интерес ентитета и витални национални интерес државотворних народа у РС. Очекивати је да на овим питањима не би требало да буде никакве несагласности“.

Посебно стога, надовезује, што кроз Декларацију о уставним принципима, РС коначно обзњањује да она није привремена, већ трајна, историјска, правна, политичка категорија која је и настала у циљу очувања идентитета, субјективитета и државотворности српског народа као и осталих конститутивних народа у оквиру БиХ.