СМЕТАЈУ ЊЕГОШ, АНДРИЋ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ: Преко ђака и заједничких уџбеника убијају Републику Српску

Један таман дрон, облак из Брисела, а преко Алпа, креће се ка Републици Српској. Носи нешто врло опасно, а опасније је то што многе политичке метеоропате Српске још ништа кожом не осећају.

Европа или што рекао Вук – „курва Јевропа“, хоће једно министарство образовања у БиХ тј. заједничке уџбенике, од којих су два важнија од свих осталих заједно: читанку и историју.

Та два заједничка уџбеника, из којих би учили мали Срби, Бошњаци и Хрвати би дугорочно својим садржајем коначно написала Дејтон 2 и то у главама младих, дакле, оних на којима Босна остаје.

Прве речи које је недавно нова америчка амбасадорка у БиХ Морин Кормак изговорила по доласку у Сарајево, након оних протоколарних, јесу ове: „У БиХ мора постојати заједничко министарство образовања“. Јер, оно што Европа хоће, некада неће да отворено каже; а када то исто хоће и Америка, она воли да ти то саопшти грубо и у лице.

Образовање деце је најважнији посао државе, односно важнији је само њихов долазак на свет. Оно што науче у школи, наставиће да раде у животу, многи притом верујући да је то и једина истина. Јаки, ретки индивидуалци ће мислити својом главом, а остали оно што им књиге рекоше.

Деца су сунђер који у своју главу и душу упија оно што му држава „проспе“ по корицама школских књига. Ако Брисел и Вашингтон уведу јединствено образовање у потпуно нејединственој Босни, Република Српска ће брзо почети да издише у кратким трзајима, што је и циљ ове намере.

Тако би се, коначно, кроз њу и душе њене деце прокинуо пут ка централизованој БиХ: прав, широк, бриселски. И октроисани, наравно. Можда већ у марту ове године, када је у Немачкој код Меркелове заказан мини Берлински конгрес 2, на коме треба да се Босна доведе у ред – „у суру,“ како се то говорило у турска времена.

На том, више пута мистично најављиваном, скупу, чији се дневни ред не зна као ни ко ће све добити позив, Босни би се требало наметнути централистичко уређење: заједничко образовање, нови изборни закон и једно министарство пољопривреде. Засад то троје, а после би се из тога ширила паукова мрежа разних других закона, уредби, прописа… све дотле док Република Српска не клекне на оба колена.

Још 2002/2003. године је тадашњи високи представник у БиХ Енглез Педи Ешдаун предлагао да се из уџбеника у РС избаце Његош, Андрић и епске народне песме. Његош зато што је, по мишљењу Ешдауна, славио и опевавао убијање муслимана у Црној Гори (истрага потурица), Андрић зато што је у својим причама и романима домаће муслимане, тј. аге, бегове и паше приказивао као силнике, мрачњке и убице, не давши им ниједну позитивну улогу у својим делима. А епске песме по Ешдауну требало би забранити јер код Срба јачају и распирују борбени дух.

Узмемо ли да је литература највеће достигнуће људског духа, да је она рендгенски снимак душе и мозга једног народа, да су Његош, Андрић и епска поезија три највећа врха наше духовности, јасно је што „Јевропа“ хоће да их поломи, заобли па онда поравна. Да од Срба направи „јуродиве и нишче“, којима су потребни нови просветитељи, цукфирери који ће нам променити прво свест, па менталитет па и пигмент, ако буде и то потребно.

Потом би нашом руком, а по бриселским модулима, био написан заједнички уџбеник историје и у њему најважнија лекција: карактер рата у Босни 1992-1995. године.

Није потребно гледати у звезде (или пасуљ) да би се дознало како ће та лекција изгледати, ко ће бити мрски окупатор и агресор, а ко жртва и борац за слободу златну. Кроз заједничко министарство пољопривреде биће провучени закони који ће наше њиве засејати ГМО семенима, па ће нам тако отровати и тела.

Ако политички Срби из РС, који је представљају и бране у Сарајеву, све ово прихвате и потпишу, деде и очеви данашњих ђака у Српској, који су у Титовој Југославији учили сличну историју, па касније гледали или учествовали у њеном крвавом распаду, покорно ће водити своју унучад за руку у ту „бриселску, а нашу школу“.

Јер, живети се мора као с невољеном женом, што рекао велики Андрић, а умало ми се не омаче и „забрањени“. Давно рече, а као да то би јуче, брутални Черчил: „Историја је гомила гована и лажи око које смо, ето, постигли сагласност“.

Тагови: БиХ, Морин Кормак, Уџбеници