Предраг Ћеранић: Вјероватно ће бити протести у Бањалуци – нису никаква новост, буду и прођу

ОД ПОЧЕТКА сукоба у Украјини Грузија је дјеловала суздржано.

Владајућа партија Грузијска сан на власт је дошла након разочарења бирача у партије које су се декларисале као про-западне. Иако је било потицаја са стране да се Грузија антируски опредијели, то се није догодило. Санкције Русији нису уведене, а власт се позивала на прагматичне разлоге. Међутим, обиље невладиних организација (а које живе од страних донација) радиле су на свргавању владе.

Сценарио је виђен, односно примијењен у низу држава кроз које су протутњале обојене револуције (или су биле заустављене). Пошто су припреме за политички преврат одмакле, влада је одлучила да реагује и скупштини предложила, а ова усвојила, закон о страним агентима, позивајући се на идентичан амерички закон. Избили су немири, напади на зграду скупштине, окршаји са полицијом.

Протестанти су тражили да скупштина повуче „руски закон“ а власт је оптуживана за руски утицај. То се и догодило, закон је повучен.

Колику у Грузији „тежину“ има Русија имао сам прилике и лично се увјерити током студијског путовања у јуну 2022. године.

Летили смо из Сарајева до Истанбула, а затим за Тбилиси. Организатор нам је саопштио да у Грузији вриједи било која вакцина, укључујући и руски Спутњик, што је стајало и на сајту Министарства спољних послова. Напокон, помислио сам, да не морам радити PCR тест и да од вакцине Спутник имам неку „дипломатску“ корист.

Наиме, приликом путовања у Русију без обзира на „прививку“ тест се морао радити, јер Србија и Русија нису потписале уговор о међусобном признавању вакцине.

Моја радост се помутила већ на аеродрому у Тбилисију. Наиме, приликом пасошке контроле полицијски службеник тражио је сертификат о вакцинисању. Видјевши да се ради о вакцини Спутник, муњевито је реаговао и позвао другог, кратко му саопштивши: руска вакцина. Овај ме издвојио из групе и довео до контролне канцеларије, гдје су загледали и детаљно проучавали мој српски пасош, а додатну пажњу им је привукло више путовања у Русију, о чему су свједочили црвени печати руске пасошке контроле.

Позвали су и човјека у цивилу (вјероватно припадник Службе безбједности) који је мој пасош телефоном фотографисао и затим ме позвао на интервју. Након кратког упита да ли говорим руски и мог потврдног одговора, услиједио је низ питања: шта је циљ посјете, гдје ћу одсјести, колико ћу се у Грузији задржати – до питања о телефонском броју (који је записао). И ту се разговор завршио.

Шетајући градом, не можете а да не уочите украјинске заставе на јавним објектима, а пред зградом скупштине и сталак са фотографијама, цвијеће и упаљене свијеће уз натпис: Херојима Азовстаља.

Са старијима сте могли разговарати на руском, са млађима искључиво на енглеском. Узгред, продавнице (нарочито апотеке) биле су крцате руском робом, а општи утисак о економској зависности од Русије био је очигледан.

Зграда основне школе у центру Тбилисија (гдје смо присуствовали часу – полицајац у служби грађана) била је у очајном стању, а скренута нам је пажња да се од школе (и полиције која је била у пратњи) не удаљавамо, јер су у тој градској четврти присутне банде које би нас могле напасти, увидјевши да смо странци.

Друга школа, четрдесет километара удаљена од Тбилисија, изгледала је боље, али смо ту чули за проблеме друге врсте. Наиме, директорка нам је објаснила да је у тој регији (гдје живе Азери, па је и настава на азерском) обичајно право јаче од закона, те се ученице, након завршетка осмогодишњег школовања, по договору који склопе родитељи, листом удају.

Уз податак да је плата наставника око 100, а полицајца 300 долара – успомене из Грузије биле би тужне.

Највеће плате имају запослени у невладиним организацијама које финансирају странци.

Слику Грузије у мом сјећању уљепшавају прелијепи православни манастири, од којих су неки из шестог вијека. Посјетили смо и „стару престоницу“ и били упозорени да ни у ком случају не купујемо сувенире са Стаљиновим ликом.

Купио сам одличан грузијски коњак (раван јерменском) и пар флаша вина. Грузијски језик ми је потпуно неразговијетан, као и писмо, у којем не разазнајем нити једно слово. Све у свему, немам жељу да у Грузију поново одем.

Ето, у таквој, економским проблемима бременитој Грузији, боре се двије политичке опције – антируска и „прагматична“. Абхазију и Доњу Осетију за сада нико не спомиње. Ако се сукоби наставе и Грузија „поприми контуре“ Украјине, то би Русији створило додатне тешкоће. А то као да и јесте циљ невладиних организација, односно њихових спонзора и налогодаваца.

Влада Српске остаје ријешена да Народној скупштини предложи нацрт закона o непрофитним организацијама.

Негодовање невладиних организација на страним донацијама, као и њихових политичких ментора, већ је видно. Основни аргумент власти је да се ради о преписаном америчком закону. Вјероватно ће противници закона тврдити да се ради о руском.

Да ли ће организовати протесте?

Вјероватно. Протести у Бањалуци нису никаква новост. Буду и прођу.