ПОЛУПРОПАЛИ ПРОЈЕКАТ: „Додик је савршено обесмислио овакву БиХ и то је вриједно славља. А феште, свакако, нема без хармонике“

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик обесмишљава постојање онакве БиХ какву замишља бошњачка политичка елита, пише у ауторском тексту за портал bild.ba новинар Иван Црњац.

Текст преносимо у цијелости:

Годинама већ Милорад Додик пластично обесмишљава суштину постојања Босне и Херцеговине.

И не, он то не ради онако како би неки хтјели да то ради – нема ту, дакле, ништа од великосрпске политике, нема ту ништа од фамозних прича о Карађорђевима, подјелама БиХ и сличних бајки у које немали број Бошњака воли да вјерује.

Додик обесмишљава постојање онакве Босне и Херцеговине какву замишља бошњачка политичка елита и – треба право казати – дио Бошњака. Понајприје је то онај дио од 200 и нешто хиљада њих који гласом за Комшића показују да мрзе Хрвате, али и политичку идеју да се у БиХ нешто треба дијелити између три конститутивна народа.

Они су заговорници идеје да Босна (како они погрешно зову Босну и Херцеговину) припада Бошњацима док Хрватска и Србија припадају Хрватима односно Србима. Главно је то схватање политике, политичких процеса и државе-нације као такве која је свој врхунац доживјела крајем 19. вијека, а почела крајем 18. за шта у историји имамо примјере као што је, рецимо, уједињене Италије.

Господин Додик није никакав рушилац Босне и Херцеговине, фактор нестабилности или неко ко жели одвојити Републику Српску. Да, он има сан о, како он то каже, држави Српској, независној Републици која ће егзистирати као самостална држава.

Али та самосталност Републике Српске није сама себи сврха. Ријеч је о индуцираном национализму који је произведен крађом права. Ријеч је о нечему што је пробуђено. Нино Распудић је једном отприлике рекао, говорећи о проблематици Хрвата у БиХ, да је он професор и да он као професор нема потребу да истиче ту чињеницу, али да он као бх. Хрват има потребу истицати ту чињеницу јер му се, практично, брани да буде то што јест – Хрват из БиХ. Тако је и с Додиком. Он не србује јер му је то фора, он србује јер је на то приморан. Јер дио бошњачких странака, али нажалост и самих Бошњака, не жели прихватити чињеницу да је Босне и Херцеговина држава три конститутивна и у свему равноправна народа.

Додиково дјеловање се не односи, априори против Босне и Херцеговине. Он је против овакве Босне и Херцеговине. Једнако као што је против ње и сваки нормалан политички Хрват, Србин, па и Бошњак ако жели истинску добробит Босни и Херцеговини.

Додик добрих 15 година обесмишљава идеју такве Босне и Херцеговине. И то је, дакако, вриједно славља. А знамо да на Балкану, углавном, феште нема без хармонике. Додиков потез довођења хармонике у Предсједништво БиХ је управо то – обесмишљавање институција овакве Босне и Херцеговине. Државе у којој се на амбасадорска и конзуларна мјеста шаљу људи без диплома и људи који пријете ратом, државе у којој шеф тајне службе има осам разреда основне школе, државе у којој један конститутивни народ прегласава трећи, а да може, прегласао би и други, него још не може, државе у којој је жена од првог међу Бошњацима директорка зато што му је жена, а федерални премијер, ухваћан с руком у пекмезу до лакта, и даље премијер… И тако даље и тако даље, могло би се набрајати до прекосутра.

Такву Босну и Херцеговину напросто не жели велика већина Хрвата и Срба и тиха мањина Бошњака. И то је легитиман политички став који стално треба понављати јер таква држава нема смисла. Држава у којој је 50 одсто њених грађана трајно незадовољно не може имати смисла. А Босна и Херцеговина је данас управо то. Полупропали пројект у којем нико више није задовољан.

Додик је данас, можда и по стоосамдесетишести пут то показао, овај пут хармоником, што је, како смо већ рекли, лијепо и симболично.

Обесмишљавање овакве државе заслужује мало хармонике, штета је само што на фешту нису били позвани и хрватски политички представници, а можда су и били, него су се пословично, како то чине пречесто, држали по страни.

Извор: bild.ba