ИНТЕРВЈУ: Милорад Додик, предсjедник Републике Српске

МИЛОРАД ДОДИК, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Подаништво – највећа пријетња Републици Српској

• Народ под притиском те атмосфере и напрасног ентузијазма успије, можда, да склони неку власт, али веома брзо схвати да они који долазе нису његов избор и да је то нечији туђи избор и онда то друштво не можете никада да стабилизујете.

• Злочин и патња страдалих људи у Сребреници и у Јасеновцу – можда се не разликују ни у чему, сваки је живот људски исти… Нико не може да оправда убиства и нико не може да оправда ни то што се десило у Сребреници. Нити ико може да оправда или заборави да је  у Јасеновцу  постојао логор за 23.900 дјеце која су сва убијена.

• Када погледате на развој догађаја у будућности, реалнија је идеја да се Косово споји са Албанијом него да се интегрише са Србијом. И ми морамо постати свесни свега тога.

Председник Републике Српске, Милорад Додик, један је од ретких, ако не и једини државник који  своју земљу и функцију, представља током априла и маја, на четири врло битна историјска места која, свако на свој начин, осим што сведоче о неким тешким временима, данас ”говоре” врло неуралгичним језиком савременика, ушанченим сваког на својој страни.

Сусретање са прошлошћу и догађајима чији судионик није био ни на који начин, Додик је почео посетом Сребреници и Меморијалном центру у Поточарима, потом се поклонио и сенима јасеновачких жртава, у Доњој Градини, очекује га присуство обележевању стогодишњице турског геноцида над Јерменима, у Јеревану, а 70-ту годишњицу победе над фашизмом у Другом светском рату прославиће на свечаној бини у Москви, као гост Владимира Путина.

Успут, али не и узгред, Додик на ”унутрашњем плану”, значило то само Републику Српску или ову државу у оквиру БиХ, изборном победом чија противкампања не престаје нити шест месеци након избора – свим својим умећем, снагом, утицајем и угледом – настоји да са својим политичким истомишљеницима унутар државе чији је председник и унутар окружења у коме се налази Република Српска, спречи и најмању могућност да српски народ поново постане било чијом жртвом. Па и сопственом, што не би било први пут, али би се први пут могло догодити да Срби пресудно одмогну себи у Републици Српској, као и на Косову.

У тако згуснутим и супротним набојима енергије сучељеним догађајима, председник Додик не заборавља ни на један од започетих пројеката, како историјских, тако и оних дневних, али за историју догађаја, попут Андрићграда у Вишеграду, где смо разговарали за ”Искру”:

– Да ли је ваше присуство у Сребреници, Јасеновцу, Јеревану и Москви, резултат башег ”личног става” или државничке обавезе? Шта ту преовладава?

– Историја је концентрисала догађаје на тај начин и, напросто, Јасеновац је у априлу, у овом месецу се обиљежава и геноцид на Јерменима који су починили Турци, а наравно, 9.мај је Дан побједе који се на посебан начин обиљежава у Москви.

Што се тиче Сребренице, посјетио сам општину  и наметнула се и потреба да посјетим и Меморијални комплекс, због жртава које су ту страдале. У сваком случају, историја је некако ”згуснула” те догађаје  у април и мај.

Што се тиче Јасеновца, тамо је опште позната чињеница да је страдало преко 500 хиљада Срба. То је злочин који никада није успио да буде представљен на начин како се и десио. Злочин који је остао у забораву, као и злочинци који никада нису одговарали. Осим неких карикатуралних покушаја, наравно, као када је Артуковић доведен да умре у Хрватској, а не да му буде суђено за злочине… Готово да нико од злочинаца није одговарао!

У сваком случају, огромна су страдања српског народа. Чињеница   да је тамо убијено 23.900 дјеце, говори о томе да је то једини логор у историји у коме су била дјеца! Значи – дјеца која су ту дошла вјероватно мислећи да је нека игра, да се играју, а да би на крају завршили у стравичним мукама и смрћу!  Та чињеница говори о томе колико је то било монструозно и неупоредиво са било којим другим стварима. У том погледну, апсолутно је задатак свих нас овде да вратимо сјећање на те чињенице које су се тамо десиле.

Општина Дубица је прије рата имала 30.500 становника, од чега је у њој убијено 19.000 Срба, што представља близу 75 посто српске популације у то вријеме. Муслимани и Хрвати тада нису дирани! Само су Срби колективно вођени у Јасеновац. Још је један куриозитет  да је тек  двадесет пет година након Другог свјетског рата – први Србин регрут отишао на служење војске! Требало је више од 20 година да неко буде рођен, па да иде у војску.

У сваком случају, што се тиче саме Сребренице, то је неупоредиво. Ни са чим! Наравно да злочин и патња тих људи у Сребреници и у Јасеновцу, можда се не разликују у ничему, сваки је живот људски исти… Неки су то давно прије мене рекли: кад погине један или умре један човјек, као да је умро читав свијет! Дакле, нико не може да оправда убиства и нико не може да оправда ни то што се десило у Сребреници. Али, у сваком случају, политизација је овдје проблем и покушај да се из тога извуку политичке консеквенце и да се то наметне као колективна одговорност Србима, али то је неприхватљиво. И због тога, наравно, треба раздвојити почаст или помен жртвама од закулисних политичких игара које иза тога често стоје. Ја сам, управо желећи да се Сребреница на тај начин доживи, потпуно то одвојио од оног што ће бити политизација. То је присутно на готово свим манифестацијама које се одржавају.

• Дошли или не, догађаји су се збили

–  Многи не желе, а многима на дозвољавају, на пример,  да отпутују у Москву, на прославу Дана победе. Неке државе већ сто година негирају постојање геноцида у Јерменији, па не шаљу своје представнике на комеморацију, у тренутку када је и папа рекао да је над Јерменима Турска починила геноцид… Ви  имате храбрости да се појавите на свим тим местима, упркос претњама ”међународне заједнице” која је, изгледа, спремна да учесницима веже ”жуту траку” око руке, као и онима који ће доћи у данашњу Путинову Русију…  Имате свој став који то дефинише или је то дужност?

– Дошли негдје или не дошли, ви не можете променити чињенице. Дакле, Јасеновац се десио, било да је тамо данас неко дошао или није дошао. Да није било Руса, Совјетског савеза, питање је да ли би се побједила хитлеровска коалиција или Хитлер сам и зато дефинитивно нису у праву они који наводе да ”из некога разлога” не желе или не могу да дођу, јер само прије неколико година, када је глобална политичка ситуација изгледала мало друкчије, на тим парадама побједе у Москви, учествовали су готово сви виђени људи свијета! Чак је, својевремено, била и једна америчка војна јединица која је била дио укупне параде.

Дакле, то се покушава употријебити за дневно-политичке сврхе, у обрачуну који јесте глобалан, и јесте да је то процес за који не знамо докле ће да траје, али, када погледате назад, ви не можете променити чињеницу да је 22 милиона људи из Совјетског савеза погинуло да би се побједила хитлеровска коалиција. Наравно, ту треба додати утицај и улогу САД које су отвориле други фронт и неке друге ствари  које су се десиле…. Али, свакако доминантан допринос побједи припада Русији, јер је Русија била искључиви циљ Хитлера и његове фашистичке намјере да овлада источним просторима, због енергетике и због историје.

На крају, читао сам једно од његових задњих обраћања сарадницима: било је управо то да је имао за циљ да за Нијемце направи доступним источне просторе, не само бог тржишта, него због енергетике у будућности, али и да је то задњи покушај да се побједе Словени! То говори о стварним намјерама Хитлерове политике. Знате, он је улазио и у Париз, али Париз није бомбардован, није рушен, а када је улазио у било који православни или источни град, то је било све сравњено са земљом. На жалост, када су под плаштом ”помоћи да се ослободимо од Нијемаца” и савезници покушали да ”помогну” Србима, онда су бомбардовали Београд… И, сад, све то морате да видите у једном контексту, то су чињенице – свидјело се то коме или не, свидјело се мени или председнику Америке или не, или било коме  или било којој држави на свијету! Дакле, ја сам добио позив од предсједника Путина и тамо ћу бити тог датума.

–  Упоредо, на домаћој сцени водите једну паралалену битку. Чини се, у Републици Српској је на делу, ако се не варам, некакво ”будимпештенско пролеће у покушају”, које има за циљ, попут оног скорашњег у Србији,  – свргавање са власти   председника  и владајуће странке?…

– Нисмо наивни да не видимо. Будимпешта јесте центар који се поново активирао, а био је веома активан тај центар којег су Американци створили и отворили тамо, да окупе наводно ”домаће снаге” које треба да изврше неке своје задатке. Тако је у Будимпешти било сједиште које је окупило представнике ”Отпора” и окупило је и друге, када је рушен режим Слободана Милошевића. Онда су се мало умирили, па тај центар више није постојао, па су га реактивирали неколико мјесеци пред изборе у Републици Српској, ја мислим у априлу прошле године.  То је био покушај да направе довољно критичне масе како би се ”кроз изборе” извршила и промјена структуре власти у самој Републици Српској – јер смо ми њима постали ”реметилачки фактор” у погледу реализације раније датих обећања, прије свега политичком Сарајеву и у настојању да се направи држава по мјери њих и да се на неки начин држе мирни…

Ми смо  стали на темељ одбране прије свега Дејтонских принципа и ”слова Дејтона”, а то је у правилу значило  и одбрану Републике Српске и стечених позиција српског народа, као права на аутономију, на примјер.

Све то нису успјели да ураде, наравно, кроз изборе. Али, сама кампања је показала да су то били најжешћи избори, у смислу удара на једну партију и на једну личност. Ја сам то тако и доживљавао и то је могло да се види, али у томе нису успјели. Да живе и да нешто раде, видљиво је, рецимо да успјевају да подигну елан опозицији која је изгубила изборе! Само неколико мјесеци после изгубљених избора покушавају да их увјере да могу извршити промјене!     Наравно да су ту ангажовали некакав ”невладин сектор”, а то је рецимо, покушај демонстрација које су  у фебруару прошле године у Федерацији, покушали да прикажу као побуну грађана у Босни и Херцеговини! Управо то говори о томе каква је њихова намјера била и шта они желе да ураде. Дакле, знамо да то постоји, знамо да ангажују и неке медије у Републици Српској, неки то већ предано раде, а овдје се ради о томе да се изграђени домаћи ауторитет уруши, још ако је могуће – у самом врхунцу тог политичког ауторитета. Моје три политичке побједе,  у суштини, говоре о томе да је то на неки начин у оваквим условима готово незабиљежено! Знате, ми немамо ни тајну полицију, немамо ни војску, немамо ни много чега другог, немамо ни медије онако како то они приказују, па добијамо изборе!… Али, то је на Балану куриозитет, да на тај начин функционишете! И они су свјесни да то само јача моје увјерење за афирмацију јавних ставова о Републици Српској, које сам раније износио. Ја те ставове могу само да оснажим, не могу да их умањим. У сваком случају сматрам да је то исправно и ја то осјећам пуним срцем, пуном снагом, а управо због тога што могу да афирмишем те ставове. И они знају да ни у чему нису успели –  уколико не успију да у наредних неколико година ”поравнају” власт у Републици Српској са причама о наводном лоповлуку и криминалу, што им је главна узречица….

• Галаме да се обневиди

– Галами се превише, да се не би видело ништа, да се не види  тунел Чемерно, да се не види Андрићград, да се не види ауто пут, да се не види термоелектрана Станари која се гради, да се не види неких хиљаду километара обновљених магистралних путева, да се не виде фабрике које смо отварали, да се не види ништа! Само да се види неко ко треба да буде урушен, он је ”лопов”, ”криминалац”, а он је, у ствари,   ”таргет који се мора гурати”. То је дио једне пропаганде која није непозната.

И у другим земљама је то рађено и видимо на који су начин Американци успјели да направе хаос у сјеверној Африци  и шта се дешава када паднете у њихове сценарије. Народ под притиском те атмосфере и напрасног ентузијазма успије, можда, да склони неку власт, али веома брзо схвати да они који долазе нису његов избор и да је то нечији туђи избор и онда то друштво не можете никада да стабилизујете.

– А, како то народи не схватају, када пред собом имају низ таквих догађаја, имају Либију, имају Ирак два пута, имају Сирију, имају…

– Народу је то далеко! Ми то можемо на неком интелектуалном нивоу да спознамо,  али то је за већину људи веома далеко. Конкретан човјек ће се сјетити да је то могуће само у тренутку када гледа ”Дневник”, али неће извући ту паралелу – зашто је то тако. Зашто је једна Либија под Гадафијем била стабилна земља  у којој су сви добро живјели, а из које  сада панично сви бјеже из те земље?

Значи да Гадафи није био проблем Либије, већ је био проблем некога другог! Није био проблем тог народа и није га народ срушио! Да није било тог бомбардовања са стране, никада га не би промјенили. Тај интервенционизам је везан у овом случају за нафту, нафтоводе и неке друге стратешке ствари… И народ ће увијек прихватити оно што му у овом тренутку нудите на тањиру. Не можете да кривите народ зато што не може да се сјети да смо 1996. године  били у потпуном расулу. Не само економском и социјалном, него да смо били у расулу и у државно-правном смислу.

– Како обновити то сећање на 1996. годину, да упореде број километара путева, број болница и свега оног што иде народу у корист? На који начин се тај народ може ”довести памети”, па да размишља на упоредним вредностима из 96. и 2015.године?

– Та два периода готово да су неупоредива. Шта треба урадити – треба освјежавати сјећања, али имате и оне који управо из ”будимпештанске приче” говоре да није важно како је било  и како ћемо живјети, већ ”ја хоћу да једем”, као да се овдје гладно! Па више има у Америци гладних људи! Имате у Америци више просјака него што можете да замислите, има тамо људи који веома тешко живе, има социјално тотално угрожених! Друштво и друштвена одговорност овдје су дручкији него у Америци. У Америци можете да лежите на десет метара од Стејт Департмента и нико вас неће примјетити. Ви имате своју врећу за спавање и спавате на оним решеткама изнад подземне жељезнице да би се угрејали зими, а љети вас склоне негдје уз ријеку и то је то… Ако успијете нешто да  учините – учините, ако не успијете – умрите и то је то… Ником ништа!

• ”Сарајевски посао” раде бошњачки поданици

– Осим свега што сте побројали да немате, као ту тајну службу или оружане снаге, које су државни атрибути на свој начин, да ли је чињеница да тренутно немате ни одговарајућу сарадњу са српским функционерима у Сарајеву?

– Дакле, ми смо убјеђени у то да су они продукт управо ове приче. То потврђује чињеница да све ово вријеме након избора, управо се Сарајево покушава политички поставити као центар, у најмању руку, Републици Српској! Можете видјети да су рецимо, ранији напади сарајевских, муслиманских медија, на  Републику Српску и на мене лично, да су одједном спласнули  и да је промјењена концепција. Узети су домаћи медији, јер се спознало да су ти напади који су стално долазили из Сарајева – јачали и мене и Републику Српску!

Зато је сада ”узето” неколико телевизија и новинара и осталих у Републици Српској –  који ”сарајевски посао” раде на начин на који то раде и још горе и преданије него што је то радило Сарајево. Зато су они и љубитељи и љубимци Сарајева и онога тамо што они желе. Дакле, политички представници Срба данас, они који су у власти у Сарајеву, дефинитивно се употребљавају за покушаје да се развласти Република Српска!

– Да ли Високи представник Валентнин Инцко остаје у оквиру својих компентенција, када позива на суздржаност у односу на промјену Устава коју сугерише Бакир Изетбеговић, стављајући се на његову страну?

– Што се тога тиче, Инцко је требао давно да оде. Чим  је опозиција из Републике Српске  ушла у органе  Федерације, почео је да се јавља Инцко. Прије тога био је ”ушуткан” и није се јављао 2-3 године, нигдје га није било. Он сада, ја вјерујем да он наивно вјерује да је могуће нешто учинити…. Његова улога у томе је готово неважна, шта ће он учинити?.. Ми смо то на неколико веома јасних примјера њему јасно показали. Ништа није ново ни у томе да је он на страни Бошњака. Разговарао сам са једним важним међународним човјеком и питао – зашто сте ви увијек склони да само потврдите оно што се овдје дешава? Зашто нисте спремни да кажете да нису у нечем у праву? Он ми каже – господине Додик, како мислите да би ми издржали овдје 20 хиљада њихових демонстраната?..

Значи, из тог страха, они су увијек или један дио њих,  на њиховој страни… Ја сам му тада рекао: премјестите своје институције у Бања Луку или, ако хоћете, довешћу вам ја у Сарајево 30 хиљада Срба да протестују у Сарајеву! Како ћете онда? Говоримо о ирационалностима! Тако и само постојање Инцка је потпуна нерационалност.

– А како он сме да јавно стање иза њих?

– Тако што иза њега стоји политичка моћ која то подржава, ЕУ, Америка…

– Како  сме, ако зна да је Бакир Изетбеговић везан свим исламским струјама, од Сирије до Турске?

– Опроштено је то Изетбеговићу. Опроштено за сервилност коју сада показује.

– Опроштена му је склоност ка екстремном деловању?

– Па ето, за сада је опроштена, ако не процијене друкчије.

– Ако ови притисци постану још тежи и јачи, шта би био ”план Б”? Шта је, по Вама, најдиректнија претња опстанку Републике Српске?

– То су, наравно, прије свега, нескривене амбиције Бошњака који желе да са географско-политичких карата избришу Републику Српску. Али, то није довољно ако нема нашег опструкционизма нашој идеји. На жалост, у готово сваком периоду се нађе неко кога изаберу уз помоћ гласова Бошњака и он извршава одређене ”радове” у циљу афирмације те идеје о укидању Републике Српске. Треба да знате да је Младен Иванић у изборима за члана Председништва БиХ  у односу на Жељку Цвијановић имао 25 хиљада српских гласова мање, а када су из иностранства дошли гласови Бошњака, 34 хиљаде, онда је остварио већину од седам хиљада гласова. То значи да су одлучујућу превагу учинили Бошњачки гласови, који јесу легитимни, али у политичком смислу веома су сврстани ти бошњачки гласови. Без обзира што гласају у Републици Српској, они гласају против Републике Српске и не желе ништа добро Републици Српској. Е, зато, када се изабере Иванић гласовима Бошњака, онда то прави политичку обавезу у том погледу и та врста подаништва је највећа опасност за опстанак Републике Српске!

• Срби на Косову – драматична мањина

– Када се на међународној сцени чују поруке које изговарају Рама и Тачи о спајању Албаније и Косова, утисак је да са српске стране нема никога спремног да изговори идеју о спајању Србије и Републике Српске?

– Мислим да морамо говорити језиком чињеница:  једно је емоција за Косово, а друго –  мислим да међународни фактори неће одустати од Косова.  У свему овом,  тенденцијама које постоје и начину на који ради међународна заједница , прије свега Европа, што се тиче Косова, а многе такве ствари су рађене и овдје, али у обрнутом смјеру – јачања централизације БиХ, а смањења наше економије, говоримо о томе да међународни фактори неће напустити Косово!

То је велика гео-стратешка политичка игра у којој су они хтјели да овладају одређеним позицијама, геостратешким, а наравно и неким рудним ресурсима и богатствима на самом Косову. Када гледамо и када покушамо да будемо искрени, тамо постоји један број Срба који живи на Косову и то живи у сталном страху. Политичко задржавање Срба на Косову у том погледу би била  лоша одлука, по мени, ја не желим да шаљем лошу поруку Србима који тамо живе вјековима, али они су драматична мањина у политичком смислу  и они ће у времену које долази све више и више губити права, али не само права на политички ангажман, него и права на живот!  Реално гледано,  прије него што је Косово прогласило такозвану независност, знало се за идеју да се уједине Албанија и Косово. Значи идеја није нова, него је стара и она подразумева нешто што можда нас управо иритира, али када погледате на развој догађаја у будућности, реалнија је идеја да се Косово споји са Албанијом него да се интегрише са Србијом. И ми морамо постати свјесни свега тога. Не можемо стално причати о имагинацијама: ”Косово је колијевка српског народа”… Јесте! Тачно је, али ми морамо да видимо како ћемо се историјски задржати на Косову у том неком смислу ми и треба да се задржимо на Косову, али морамо исто тако да знамо, да видимо да тамо немамо више никакве ингеренције и да су Срби тамо драматична мањина која ће временом бити све драматичнија мањина, готово до безначајне!

У том погледу, ово што сте питали, већу би афирмацију  имало – ако би неко  изашао са тезом: ”Океј, ако ви имате то право, имамо и ми право да ујединомо Републику Српску и Србију!”  Зашто би то био ”крај свијета”? Зашто би за Албанију и Косово било ”у реду”, а није фер ако Срби траже уједињење? Ево, ја кажем да  историјски комплетан Балкан може да се ријеши управо на тај начин и ја сам увјерен у ту идеју веће  интеграције која ће се временом остваривати и бити сасвим нормална… Као што ће се интегрисати Косово и Албанија, на неки начин, можда ће они суштински постати једна земља, а никада неће казати да јесу, тако и ми морамо овде што више наших заједничких националних функција имати и стално их афирмисати! Добра је прича што смо успјели да се са садашњом Владом Србије договоримо  о томе да заједно обиљежавамо један број националних датума из прошлости, као што је Јасеновац, као што ћемо и предстојећи Видовдан заједнички обиљежити, да то раде двије владе. Сасвим је јача порука ако  у тој манифестацији, рецимо, као у Јасеновцу, учествује и влада Србије јер се ради о нечем заједничком, а то је огромно страдање Срба. И јесте Србија мјесто које мора да заштити националне интересе, као што Стејт Департмент штити интерес сваког Американца, гдје год се он налази, сасвим је логично да и Београдом у сваком смислу, државно правном и политичком смислу штити Србе ма гдје се они налазе, а то значи и историју, па и историју страдања. – рекао је за ”Искру” Милорад Додик.

Тагови: Бакир Изетбеговић, Интервју, Јасеновац, Милорад Додик, Сарајево, Сребреница