Писмо које лута свијетом – Злочини усташа у селу Шарговцу

• На месту где је папа беатификовао Ивана Мерца,  у самостану на Петрићевцу крај Бањалуке, када jе створена усташка творевина Неовисна Држава Хрватска, у току Другог светског рата, тачније 06. вељаче (фебруара) 1942. године, одржан је састанак, коjим jе руководио фратар самостана Вjекослав Филиповић.
• На том састанку донесена jе одлука да се сутрадан, 07. вељаче (фебруара) изврши покољ српског живља на подручjу приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац, што jе и учињено, када jе за jедан дан, под вођством фратра Филиповића ПОБИЈЕНО, ПОКЛАНО, ИЗМАСАКРИРАНО 2298 (ДВЕ ХИЉАДЕ, ДВЕСТА ДЕВЕДЕСЕТ ОСАМ) ЉУДИ, ЖЕНА И ДЕЦЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ.
• О овом бестијалном злочину, и о свим СТОТИНАМА ТИСУЋА ЗЛОЧИНА усташких звери (папских „верника“) широм Неовисне државе Хрватске, папа Војтила, и све папе пре и после њега – РЕЧИТО ЋУТЕ.

 

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Папа римски Јован Павле Други (пољ. Karol Józef Wojtyła, 1920–2005) је дошао у Бањалуку 22. jуна 2003. године да Ивана Мерца, римокатоличког лаика и Бањалучанина, прогласи блаженим у његовом родном граду. Иван Мерц је, иначе, умро давне 1928. године, и целог живота се држао девизе верске искључивости:  Aut Catholicus, aut nihil („Или католик или ништа“).

На месту где је папа беатификовао Ивана Мерца,  у самостану на Петрићевцу крај Бањалуке, када jе створена усташка творевина Неовисна Држава Хрватска, у току Другог светског рата, тачније 06. вељаче (фебруара) 1942. године, одржан је састанак, коjим jе руководио фратар самостана Вjекослав Филиповић. На том састанку донесена jе одлука да се сутрадан, 07. вељаче (фебруара) изврши покољ српског живља на подручjу приградских села Дракулић, Мотике и Шарговац, што jе и учињено, када jе за jедан дан, под вођством фратра Филиповића ПОБИЈЕНО, ПОКЛАНО, ИЗМАСАКРИРАНО 2298 (ДВЕ ХИЉАДЕ, ДВЕСТА ДЕВЕДЕСЕТ ОСАМ) ЉУДИ, ЖЕНА И ДЕЦЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ.

            О овом бестијалном злочину, и о свим СТОТИНАМА ТИСУЋА ЗЛОЧИНА усташких звери (папских „верника“) широм Неовисне државе Хрватске, папа Војтила, и све папе пре и после њега – РЕЧИТО ЋУТЕ.

Насловна страна књиге Тихомира Левајца „Прича која лута свијетом“

То папско прећуткивање НАЈВЕЋЕГ ЗЛОЧИНА ГЕНОЦИДА није могао да оћути Тихомир Левајац, професор књижевности у бањалучкој Гимназији. Папи се обратио „ПИСМОМ КОЈЕ ЛУТА СВИЈЕТОМ“, а које је „из онога свијета“ папи упутила учитељица Добрила Мартиновић, римокатолкиња. Учитељица Добрила је предавала у Народној пучкој школи у селу Шарговцу, надомак Бање Луке, коју су до тог, 07. вељаче 1942. заједно похађала деца православне и римокатоличке вероисповести.

  Ево тог потресног писма:

„Свети оче, мада вам се jављам тек сада, jављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдjе живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдjе сам.

Јављам вам се из луде куће, гдjе су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, jер jе све нормално било кућа jе и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свиjет промиjенила, лудило се наставило у моjоj глави, у коjоj jе општи хаос. Ја jесам у лудници, али нисам луда. Чак ми jе на овом свиjету, гдjе сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сjећања издала, тако да не знам ко сам, ни чиjа сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када jе било враћање православаца вjери отаца. Када су несjедињени превођени на католичанство у коjем вjечно спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тиjелу Српкиње, или обрнуто, ни чиjе име носим, своjе или помазано.

Име jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, представљам се као Добрила Мартиновић, као учитељица коjа jе радила у Народноj пучкоj школи, у коjу су католичка дjеца и дjеца православне вjероисповjести ишла. А Народна пучка школа се налазила у Шарговцу, надомак Бање Луке, коjа jе, тада када jе успостављена Независна Држава Хрватска, требала бити главни град те државе и звати се Антиград. Неки ће вас увjеравати да jе то Антин Град, али то ниjе истина. Ја вам то из своjе главе, из припитомљене луднице, тврдим.

Историjа jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, у то вриjеме, у тоj новоствореноj држави, нико у њоj ниjе могао да живи осим Хрвата. Ко ниjе хтио да се покрсти, усташе су знале куда ће с њим. Тад ниjе било грехота убити ни мало диjете од седам година, ако jе сметало усташком напретку. А православна дjеца, таj влашки накот, сметала су. Како jе greace fides, nula fides  („грчка вjера, никаква вjера“), требало jе таj гркокатолички одрод почистити гвозденом метлом из Народне пучке школе у Шарговцу, гдjе сам jа, по несрећи, учитељица била. А ваша црква jе, у циљу стварања Civitas Dei („Држава Божја“), гвоздену метлу одобрила, и чак апеловала, уздаjући се у вашу милост, да онима коjи у том патриотском раду понекад прекораче уске границе вjерског морала и етике, да им опроштаj да.

Опроштаj jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, седмог фебруара по грегориjанском календару 1942. године упала jе у школу Усташка сатниjа Друге тjелесне боjне Анта Павелића, коjу су предводили натпоручник Јосип Мислов, сатник Никола Зелић, те неки жупник из самостана Петрићевац гдjе ви треба католичког лаика Ивана Мерца, коjи jе љубио Цркву и Христова Намjесника, коjи се борио за Апостолску Столицу, и као орао хрватскоj омладини показао пут ка сунцу, учините блаженим, односно прогласите за свеца. Свеца, тако се каже. Е, таj неки жупник из самостана Петрићевац jе фра-Мирослав Филиповић, мада други мисле да jе фра-Томислав Филиповић, а трећи фра-Вjекослав Филиповић. Но, сва та мишљења су недjелотворна, пошто jе риjеч о jедноj истоj Сaтони. Сaтони коjоj jе Бог име напустио.

Сaтона jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, фра-Сaтона jе мене натjерала да узмем Књигу Разредницу, те да одвоjим дjецу православну од католичке дjеце, да раздвоjим дjецу коjу сам вољела више него ове очи на коjе гледам. Када сам их раздвоjила, jа не знам шта jе са дjецом било. Кажу да су црнокошуљаши, jа то нисам видjела, натjерали католичку дjецу да присуствуjу, у циљу стицања потпуног усташког васпитања, као каквоj лекциjи, тоj тужноj представи, да посматраjу како курвини синови убиjаjу њихове вршњаке, али jа не знам како су их убиjали, да ли су себе или њих побили. И не знам гдjе, да ли у учионици, у ходнику, на степеницама, у школском дворишту, или на страницама читанке.

Сjећам се само њихових благословених очиjу, погледа коjи jе вапио да им помогнем, док су крвници из руку у руке топузице премиjештали, а jа им помоћи нисам могла.

То jе наjстрашниjа слика коjу сам у свом памћењу из вашег свиjета пониjела, jер jа одавно нисам од овога свиjета. Шта jе даље било, то у причу не може да стане. Оно што jе изванразумско, то не може да се исприча.

Прича jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, био jе расипан мjесец, мjесец фебруар, па jе велики сниjег био читав свиjет покрио. Био га jе до поjаса завиjао, тад кад су црнокошуљаши у школу упали. Нико од њих, у лицу, ниjедну постоjану боjу ниjе имао. Да умиjем да цртам карикатуре, jа бих њих као бубашвабе нацртала, али не умиjем. Не умиjем ни да их опишем, описивање их не би обухватило. Чак ни риjечи као што су нељуди, фукара, базд и штрока, не досежу њихов смисао. То jе тужно.

Свети оче, риjечи су лажа, а Бог jе истина.

Били су до зуба наоружани, и сви су, изузев оних коjи су их водили, то сам по говору закључила, из Херцеговине били. Послиjе су неки причали да нико од њих ватрено оружjе ниjе употриjебио, да се дjеца не би препала. Не знам због чега су послиjе многи приповиjедали да су дjецу коjа су тек прогледала убиjали ножем коjи се звао бод, усташки бод, тољагама, сjекирама, вилама, баjонетима, а наjвише металном куглом на дрвеноj дасци званоj србомлат. И причали су да су их убиjали искључиво тупим предметима, да се не чуjе. Ја то не могу посвjедочити. Ја се само сjећам њихових очиjу коjе су милост искале. Те очи никада нећу заборавити. Очи у коjима jе био страх, вапаj, ужас, умирање! И jош се jедног детаља сjећам. Сjећам се да jе jедан од кољача, док jе у руци србомлат држао, да му jе крв руменила подсjечене нокте, и да jе други кољач одскочио корак уназад да га не би упрскао распрсли дjечjи мозак из разбиjене главе, и да jе сниjег њихове крикове упиjао.

Осталог се не сjећам.

Само њихових очиjу коjе су ме и у сновима прогониле, па ми се чинило да са ума силазим. Ниjедан злочин не може бити тако грозан као онаj коjи га чини.

Злочин jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, ниjе истина то што jе у свом опширном извjештаjу италиjански конзул jавио да jе 7. фебруара 1942. године у Народноj пучкоj школи побиjене 56 православне дjеце, ни то што су педантни Ниjемци забиљежили, да jе побиjено 53 дjеце. Разумите ме, у стању у коjем се налазим, не могу са жртвама да лицитирам. Ниjемци би били у праву да jе Курузовић Драгица таj дан у школу дошла, али ниjе. Она jе таj дан отишла код тетке у Борик, па ниjе заклана. Сведочим вам са онога свиjета, пошто ме ниjедан овоземаљски обзир не обавезуjе да не говорим истину.

Математика jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, кад сам доживjела ту част да полудим, све jе готово било. Али нисам jа полудjела што нисам могла да носим слике коjе су се у моjоj сузи непрестано огледале, што сам видjела сцене коjе са човjека перу све што jе пролазно и са великом енергиjом сугеришу смисао и бесмисао живота, него сам скренула тада када ме jе послиjе масакра људски накот натjерао да у Главни именик, коjи се преобратио у Крвави прозивник, поред имена сваког закланог дjетета напишем да jе оно умрло природном смрћу 7. фебруара 1942. године. Ја то себи нисам смjела дозволити, да ме тако понизе, да своjом руком у Главни именик упишем да су дjеца природном смрћу умрла! За таj дио jа признаjем своjе гриjехове.

У име Исуса Христа и Дjевице молим за опроштаj.

Нека ми Свевишњи суди.

Од тада сам неутjешена. Од тада не могу да се смирим, и никада се нећу смирити, ни спасити. Та несмотреност jе моjа казна. Она се изродила у сjетилност коjа ме на парчиће растурила, тако да сам се скроз удаљила од своjе савршености. О томе како сам полудjела, знам мало. Вjероватно, оно што jе претходило ниjе се могло заборавити. Дан и ноћ сам се растурала од живаца. Нерви су ми били напети, тако да су дамарали ужасом. Осjећала сам се свакако, чак и као пашче. Да бих себе утjешила, сањала сам да сам ништа, али ни то ниjе помогло. Знам тренутак када ми се тиjело сплело у нервни систем, када се заглавило у хиљаду збрканих вена, када сам почела да се одупирем дисању, када сам помислила да све ово jош jедном не бих могла преживjети, а нисам ни ово, тачно знам како сам се осjећала тада када су ме прогласили оностраном, а онда у очаj зазидали.

Ја сам сада од онога свиjета, у свом коначном свиjету.

Човjек све може да преживи осим смрти.

Смрт jе лажа, а Бог jе истина.

Свети оче, пошто ви као ходочасник путуjете широм свиjета, пошто се као путуjући папа бавите трговином индулгенциjа и откупом дионица, и опростом гриjехова, само неко ко jе видио и jедну и другу страну, ко живи и оностраним и овостраним животом, има право да вам каже: Маните се путовања, маните се љубљења писте и подизања дjеце са уштирканим кошуљицама и чипкастим сукњицама изнад себе и глађења њихове косе, маните се благосиљања пастве подизањем руке, загледаjте се у вjечност.

Доста ми jе смисла, доста ми jе лажног морала, доста ми jе суза над погребом општим.

Из покоља се никада никаква правда ниjе родила, па неће ни из овог.

Некад нисам знала, али сада знам, да не постоjи ни исток ни запад, већ да постоjи само Ватикан.

Кад сам сазнала да као путуjући свjедок jеванђеља долазите на мjесто гдjе jе злочин посиjан, да ће личност вашег угледа доћи на мjесто гдjе jе дан уочи покоља одржан састанак, на коjем су учествовали бивши велики жупник Виктор Гутић, бањалучки жупник др Никола Билогривић, предсjедник суда Стиловић и више свећеника, надала сам се да ћете у име Римске куриjе посjетити и Народну пучку школу у Шарговцу. Да ћете доћи на мjесто гдjе jе злочин учињен под заштитним погледом Свете столице. Да ћете доћи у данашњи Српски Милановац, на мjесто лешева и дима, гдjе jе невина Христова крв липтала, гдjе jе гашено угљевље, да се поклоните трону гдjе jе jедна пучка школа заклана. Да ћете доћи да чуjете гласове поклане дjеце коjа школом лутаjу, да чуjете њихову мртву граjу, њихове мртве радости, њихове мртве пjесмице коjе су пjевали и рецитовали. Била сам спремила картон, не картон, него обичан новински папир на коjем су била исписана имена поклане дjеце, али ми нису дали да га поставим, да га било гдjе обjесим. Нигдjе, ни на огласну таблу, ни на улазна врата, нити да га окачим о било коjе дрво у школском дворишту. Чак ни на школску ограду.

Само ме не питаjте ко ниjе дао. Замислите, ниjе дало Министарство просвjете Републике Српске. Мjесна заjедница jе била за то, и грађани, и Управа школе, и школски одбор, а Министарство просвjете ниjе.

Кажу, ниjе вриjеме, за то. Ми треба да градимо мостове, а похабани папир са именима поклане дjеце опет ће узнемиравати духове. Кад треба српска истина да изађе на видjело, онда ниjе вриjеме! Е jесте, вриjеме! Оно, вриjеме, што буде више пролазило, прича о покланоj дjеци све ће чешће свиjетом лутати и све више људску савjест пећи.

Јер, има прича коjе никада не могу да остаре. Оне се крећу, а да се са мjеста не помакну. Такве приче могу себе да надживе, могу од убоjа да бране, од гуjавица, жаовица и злих сила, и могу да траjу бесконачно.

Не могу се ни спалити, ни уништити ни затурити.

Не могу се закопати, и тако избрисати.

Не могу се поклана дjеца учинити безименим, не могу се тек тако у празнину истрести.

Свети оче, новински папир ниjе лажа! Њега никакав сниjег не може замести, никакав вjетар подерати, никаква киша сапрати, никакво сунце спржити, никаква ватра спалити, никакав коров прекрити, ма колико неjачак и порозан био. Ма колико блиjедио, пропадао и трулио, испод њега ће све разговjетниjе, као када се кокице кокаjу, васкрсавати имена посмрчади:

Радоjка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан, Драгомир, Мара, Милан, Остоjа, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава, Драгица, Радмила, Милорад, Остоjа, Славко, Душан, Зорка, Гоjко, Здравко, Милан, Остоjа, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Мариjа, Нада, Живко, Милан и Миливоjе.

Мора правда у неком вишем облику да постоjи.

Мора да постоjи неки судиjа коjи не гриjеши.

Лаку ноћ, Оче!“