Павић: Српска мора да се припреми за све сценарије – од мирних до оних конфликтних

РЕПУБЛИКА Српска је, услед константог притиска политичког Сарајева и његових иностраних покровитеља, већ годинама приморана да се бори за оно што јој по праву припада – своје пуне дејтонске надлежности.

То одавно није више питање права већ питање опстанка, што се можда најбоље може видети у непрекидним покушајима политичког Сарајева и његових западних покровитеља да Републици Српској одузму имовину.

Као и у покушајима увођења вербалног деликта по питању исконструисаног ”геноцида” у Сребреници, зарад трајне дисквалификације Српске као ”геноцидне творевине” коју тобоже хумани Запад због виших интереса човечанства мора да укине. У том кључу се може посматрати и недавно грозничаво западно лобирање да се усвоји пропагандистичка и неистинита Резолуција о Сребреници у Генералној скупштини УН.

У садашњој све напетијој геополитичкој ситуацији, јасно је да су сами творци Дејтона и њихови сателити – односно колективни Запад предвођен САД – кренули у ликвидацију Дејтона преко ликвидације Републике Српске, односно њеног демократски изабраног политичког руководства. Они више не купују време – јер је времена за њих све мање, с обзиром на све ближу руску војну победу у Украјини и њихов панични страх од ње – већ хитају пуном паром у правцу глобалне конфронтације са мултиполарним светом у настајању, што значи да ће све брже и бескрупулозније настојати да уклањају све актуелне и могуће претње и препреке њиховом новом-старом походу на Исток, баш као нацистичка Немачка уочи Другог светског рата.

Вишегодишњи позиви разних политичких фигура из НАТО-а да треба коначно ”завршити посао” на Балкану односе се како на Србију тако и на Републику Српску, која је под садашњим руководством незаобилазна препрека брзој и недемократској интеграцији Босне и Херцеговине у Северноатлантски савез.

Република Српска у пуном дејтонском капацитету је очигледно од стране колективног Запада перципирана као озбиљна претња и препрека западним настојањима за очувањем своје хегемоније – како у региону тако и у Европи и Евроазији уопште.

Пред Српском је дакле избор – или пристати на трајно одустајање од Дејтона, што би значило и пристајање на самоубиство, односно самоукидање, или настојати да се што чвршће и брже утврди пуни дејтонски капацитет Српске као средство пуког опстанка и оптималне одбране, у складу са недавним одлукама о припреми споразума о мирном раздруживању који ће бити формално предат Федерацији БиХ.

У том процесу ће Република Српска морати да позове у помоћ не само међународно право већ и пријатељске силе чији су интереси, па и сам опстанак угрожени од стране истих снага које угрожавају и Српску.

У том контексту се могу посматрати и све учесталији сусрети председника Републике Српске Милорада Додика са председником Руске Федерације Владимиром Владимировичем Путином. Остаје за сада недоступно јавности да ли су на тим састанцима тражене и/или дате руске безбедносне гаранције Републици Српској али се може претпоставити да Русија у овој фази конфронтације са колективним Западом неће седети скрштених руку уколико би Српска била угрожена и уколико би тражила помоћ.

Поготово с обзиром на недавно упозорење из Кремља да ће, с обзиром на дозволу коју су западне силе дале Украјини да може да гађа руску територију далекометним системима, бити спремна да шаље оружје трећим земљама које имају интерес да нападају одговарајуће циљеве у западним земљама. А још више у светлу недавног упозорења Сергеја Лаврова америчком амбасадору у Москви да Кремљ сматра да су САД постале учесник у рату у Украјини и да ће свакако бити ”узвратних мера”.

Све ово се може читати у кључу да је Русија (многи би рекли – коначно) решила да ”скине рукавице” у својој конфронтацији са Западом, и то не само у Украјини.

Постоји наравно и разумљива забринутост да би даљи одлучни кораци Републике Српске у правцу враћања својих отетих дејтонских надлежности њу угрозили бар подједнако као горе-наведени западни притисци. Међутим, искуство говори да Запад свако попуштање посматра не као знак добре воље већ као знак слабости коју додатно треба експлоатисати, односно као знак да треба још јаче притиснути.

Уз то, нема тог договора који је Запад поштовао у пост-хладноратовском периоду своје хегемоније, нема тог преговарачког процеса који није коришћен само као за Запад неопходно примирје или куповина времена (по матрици Минских споразума).

Стога, упркос ризицима који су у оваквим судбоносним ситуацијама неизбежни, делује као да би за руководство Српске још већи ризик био заустављање или видно успоравање јавно најављених и започетих процеса враћања дејтонских надлежности, јер би то могло да представља охрабрење за непријатеље Републике Српске да, ”намирисавши крв”, још брже и одлучније крену у обрачун са њом. Другим речима, својеврсни Рубикон је пређен.

Подразумева се да, упркос привржености мирном решењу садашње политичке кризе, Српска мора да се што боље припреми за све потенцијалне сценарије – од мирних до оних конфликтних. Врло вероватно је да је ово последње све време и био циљ западних сила – јер је Запад ушао у фазу када више није у стању да буде конструктиван али и даље има огроман капацитет за деструкцију, по рецепту Луја XIV – после мене, потоп.

Али свест о тој потенцијалној опасности не значи да треба постати пасиван и тражити ”мир по сваку цену”. Черчилова порука Чемберлену после Минхена (”Имали сте избор између рата и срамоте. Изабрали сте срамоту, а добићете и рат”) није изгубила на актуелности.

Порука не мора буквално да значи да треба ићи у рат, већ да се не сме одустати од себе, чак и када је ситуација ризична и неизвесна, јер алтернатива може да буде још и гора.

(Тезе изложене на трибини одржаоја 26. јуна 2024. у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)