ПАВИЋ: Одбијањем патријарховог апела опозиција у Српској преузела одговорност за 14. мај

Како пише колумниста Александар Павић на порталу „Фонд стратешке културе“, изузетно благи, помирљиви, политички неутралан и непристрасан апел патријарха Иринеја[i] да актери са обје стране „одустану од зборовања и масовних окупљања“ 14. маја, и да рјешења за несугласице траже у „братским разговорима“ у оквиру институција – није ни мало поколебао опозициони Савез за промјене. Није помогло ни то што је апел упућен на дан великог српског светитеља, Светог Василија Острошког. Нико из опозиције у томе није видео никакав знак, никакво упозорење, никакав повод за преиспитивање.

Напротив. Гостујући исте вечери на бијељинској БН телевизији, предсједник СДС-а Младен Босић је недвосмислено потврдио – „протеста ће бити!“[ii] И још додао: „Ако та порука (са митинга) буде довољно гласна, није искључено да ће доћи до промјене власти“.

У томе је, суштински, садржан одговор опозиције на патријархову мировну иницијативу: не само да ћемо митинговати, него смо спремни и да рушимо власт на улици! Па куд пукло да пукло.

С озбиром да је предсејдник Републике Српске Милорад Додик сасвим другачије одговорио на патријархово писмо, спремношћу да откаже контрамитинг ако опозиција откаже свој, и да организује састанак свих странака „како бисмо сва размимоилажења ријешили кроз дијалог и на тај начин заједно допринијели јачању, а не слабљењу Српске“,[iii] јасно је да је, у име опозиције, Босић фактички преузео сву одговорност за сваки могући екцес, инцидент, сукоб или немили догађај који се, не дај Боже, може десити у Бањалуци у суботу.

Додатно, Босић је својом ранијом изјавом да „постоје организоване екстремне групе из Србије које се организују да дођу на контрамитинг који организује Милорад Додик“ отворио могућност сваљивања кривице на Србију и легалну власт Републике Српске уколико ствари крену по злу 14. маја – што је управо оно што наши заједнички противници и непријатељи и желе: повод за даље притиске, па чак и нове интервенције против српске државности и српских интереса.

Уопште, наивно би било све ово третирати као уобичајени протест опозиције у некој сређеној земљи са парламентарним системом. Јасно је да су притисци да се Република Српска ослаби и, по могућству, утопи у централизовану БиХ огромни и константни, и да су плод заједничког дјеловања странаца и радикалних поклоника и настављача централистичко-исламистичке политике Алије Изетбеговића. Јасно је такође да та иста опозиција која пријети да на улици руши легално изабрану власт Републике Српске тијесно политички сарађује са отвореним или прикривеним непријатељима српског ентитета на федералном нивоу БиХ. Јасно је и то да је та опозиција поражена на посљедњим парламентарним изборима, одржаним у октобру 2014. године. Најзад, јасно је да је опозиција недавно одбила да учествује на заједничком састанку парламентарних странака који је предсједник Републике Српске сазвао 9. маја, управо на тему најављених протеста 14. маја, и да је одбијањем патријарховог позива само потврдила да је „рјешавање ствари“ на улици много више занима од институционалног приступа. А поготово у овом тренутку, рјешавање политичких ствари на улици било би погубно.

Стога је сасвим оправдано третирати најављене протесте као нешто „више од протеста“, нешто што може да има дестабилизујуће посљедице по Републику Српску. А и шире – по БиХ, и по саму Србију. Посебно у свјетлу онога шта се дешава у Македонији, гдје западни актери отворено потпаљују политичке сукобе до ивице усијања и отворено раде на дестабилизацији те земље. А и онога што се дешава на Косову и Метохији, укључујући и непрекидне физичке и терористичке нападе на Србе и најаве формирања „војске Косова“ – све под будним оком западних „мировњака“.

И не стоји аргумент опозиције да је највећи проблем у свему овоме контрамитинг власти. Јер, у условима какви тренутно владају у Републици Српској и БиХ, да ли би и једна власт могла да остане равнодушна, да једноставно препусти улицу опозицији која јавно испољава намјере да, ако се укаже прилика, насилно уклони легално изабрану власт? Ако су главне поруке које опозиција шаље да је најављени митинг „посљедња шанса“, ако је званични назив протеста „Ослободимо Српску“, ако челник најјаче опозиционе странке отворено наговјештава могућност промјене власти на улици – не говори ли то већ сасвим довољно о намјерама опозиције, и да је управо њихов митинг највећи проблем?

Патријархов апел је дошао у посљедњи час, и пружио је могућност часног излаза из ове потенцијално запаљиве ситуације за све политичке актере у земљи. Попут власти, и опозиција је требало да га схвати озбиљно и прихвати. Макар из поштовања према институцији патријарха СПЦ. Не, како тврде острашћени опозициони гласови, да би се помогло властима, већ да би се спријечило нешто много горе: избијање сукоба који би могао да буде коришћен као повод за (још једну) спољну интервенцију на овим просторима, од актера који су довољно пута доказали своје непријатељство према српским интересима и самом српском постојању. Само наивни или злонамјерни могу да одбаце овакав сценарио. А изгледа да је опозиција у Републици Српској, одбијањем патријарховог апела, себе сврстала управо међу такве. И тиме преузела одговорност за све лоше што евентуално може да се деси на улицама Бањалуке у суботу 14. маја 2016.

Извор: портал „Фонд стратешке културе“

Тагови: Александар Павић, Фонд стратешке културе