Операција „Коридор 92“: 32 године од најважније битке за живот Републике Српске

Навршава се 32 године од Битке за Коридор 1992. године, која је најзначајнија победа Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату и изузетно војничко остварење, које се издваја од свих осталих у том херојском добу српске историје.

Операција „Коридор 92“, позната и као пробој коридора живота, била је највећа операција Војске Републике Српске (ВРС) спроведена током грађанског рата у Босни и Херцеговини против Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Хрватске војске (ХВ) у Босанској Посавини.

Операција је вођена од 24. јуна до 6. октобра 1992. године. Циљ је био поновно успостављање путне везе између западног и источног дела Српске Републике Босне и Херцеговине. Разлог за покретање операције било је заузимање Дервенте од стране ХВО и ХВ — потез којим је блокиран једини копнени пут између територија под контролом Војске Републике Српске.

„Бањалучка регија, Западна Славонија, Кордун, Банија, Книнска Крајина, све је дошло у позицију ‘заглављеног лифта’. Сви путеви нису водили никуд. Једина нормална веза је била преко Посавине“, објаснио је за РТ Балкан раније Бранислав Божић, новинар и извештач који је пратио ова дешавања и са терена.

Још у марту 1992, пре почетка рата у БиХ, Хрватска је своје регуларне трупе и део паравојних формација убацивала у Посавину, са леве на десну обалу Саве.

„Уз домаће Хрвате и делом Муслимане, Хрватска је формирала групацију од 25.000 људи који су практично зауставили сваки живот у регијама које сам набројао“, навео је Божић, додајући да су тиме пресекли Републику Српску на два дела, али су је и одсекли од Србије.

Страшни злочини низали су се од првих дана рата, када су хрватско-муслиманске снаге из правца Славонског Брода ушле у Босански Брод у село Сијековац, где су одмах починили велика зверства. У првих неколико дана у маленом Сијековцу убијено 26 особа, а пример породице Зечевић која је масакрирана на кућном прагу посебно је уливао страх у кости Србима који су преживели.

Заузимањем Дервенте прекинут је и последњи пут који је спајао западни део Републике Српске са источним делом, који се наслањао на Србију. Тиме је онемогућено снабдевање Бањалуке, као и највећег дела територије коју је Република Српска Крајина контролисала у почетној етапи рата у Хрватској.

Да циљ није било само заузимање територија, већ и нестајање народа са окупираних простора говори и чињеница да су широм Посавине формирани логори у које су одвођени Срби.

Губитак путне везе изазвао је значајне проблеме у снабдевању Бањалуке и околине и за исход је имао противнапад ВРС на снаге ХВО и ХВ на том подручју. Истовремено, ВСР и ЈНА су заузеле Добој и Босански Шамац, источно и јужно од правца напредовања ХВО и ХВ. У јуну, 1. крајишки корпус започео је извођење припремних операција на подручја око Дервенте под контролом ХВО и ХВ, покушавајући да побољша положаје ВРС потребних за извођење великог напада.
Хуманитарна катастрофа

До 20. јуна, ВРС је заузела села Которско и Јоховац, северно од Добоја, и остварила главни циљ припремних операција.

Непосредни повод за деловање била је смрт дванаест новорођенчади у бањалучкој клиници за дечије болести због недостатка кисеоника у инкубаторима.

Наиме, када су хрватско-муслиманске снаге одсекле крајине од Србије и када је почело да нестаје свега, најугроженији су били пацијенти у болницама, али и бебе у инкубаторима, јер су и лекови и кисеоник почели да нестају.

Упућени су многи апели за помоћ, али иако су представници УНИЦЕФ-а и осталих међународних хуманитарних организацијама били добро упознати са овим проблемом, авион са боцама кисеоника је неколико дана чекао дозволу за полетање коју на крају није добио. Ни Србија, због санкција, није могла да пошаље кисеоник ваздушним путем.

„Слушали смо ‘Радио Крајину’ када је јављено да је умрла 11. беба. После те вести нико од нас више није другачије ни размишљао, већ: Ми морамо завршити то, без обзира шта ће се десити нама“, нагласио је раније за РТ Балкан заменик команданта и последњи командант јуришне јединице „Вукови са Вучијака“ Миро Шикарац.

Да је у њима прорадио специфичан бес и онај „српски инат“ који брани да Србин буде жртва, сведочио је и мајор Жељко Зорић, командант 1. батаљона Војне полиције 1. Крајишког корпуса.

„Читао сам међународно ратно и хуманитарно право, познавао сам га, познавао сам и Женевске конвенције, у којима су описани обичаји рата: шта се сме радити, шта се не сме радити, шта је војно особље, шта је невојно особље, ко су цивили, ко нису цивили. Међутим, у овој ситуацији када су нам умирале бебе за Србе није важило међународно хуманитарно право“, указао је Зорић и додао:

„Међународна заједница није нам дала право на живот који је свим људима загарантован.“

Офанзива која није имала алтернативу

Генерал Момир Талић, командат ове операције, тада је наредио генералу Новици Симићу хитно пробијање коридора, а према сведочењима команданта штаба корпуса генерала Бошка Келечевића, тада је рекао: „Нека буде, Симићу, нека буде бар козија стаза.“

У овој историјској операцији снаге Војске Републике Српске, Војске Републике Српске Крајине и јединице Министарства унутрашњих послова Републике Српске Крајине кренуће у напад на агресора 24. јуна 1992. године и за само два дана, након жестоких борби, извршити пробој коридора.

Седам дана од смрти последње бебе, 26. јуна 1992. године Војска Републике Српске заједно са јединицама Српске Војске Крајине успоставља коридор са Србијом, којим се од тада кисеоник редовно могао достављати и омогућено је боље снабдевање западних српских земаља.

На Дугој њиви код Модриче данас ће бити обележене 32 година од пробоја Коридора кроз Посавину на Видовдан 1992. године, у којем је погинуло 855 бораца Војске Републике Српске и 14 припадника Министарства унутрашњих послова Српске.

Војна операција „Коридор 92“ трајала је од 14. до 28. јуна на подручју Посавине и омогућила је спајање западних делова Српске и Републике Српске Крајине са осталим деловима Српске и Србијом, 26. јуна пробијена је „козија стаза“. Битке за ослобођење Посавине вођене су до 6. октобра.

Сведоци и учесници пробоја коридора наводе да су војници ВРС телима штитили прве камионе који су са лековима и кисеоником кренули ка Бањалуци, као и да су тада први пут видели да војска плаче.

Битке за ослобођење Посавине вођене су до 6. октобра, а дан касније је непријатељ и званично потучен до ногу. Након што су поражени, хрватски војници прешли су мост код Брода и вратили се у Хрватску, али нису чекали да њихови саборци муслимани пређу реку, већ су срушили мост.