НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Запад тера Србе да се одрекну сами себе

Постоји Дејтонски споразум, који је потписан у децембру 1995. године у Сједињеним Америчким Државама, али постоји и више измишљених „Дејтона“. Рецимо, овај радикално измењени који су наметнули високи представници и данас се примењује у БиХ. Па онда неки о коме последњих година говоре из Брисела у метафорама „дух Дејтона“ је важнији од слова Дејтона“ или „Босна треба да пева у један глас“. Затим, изгледа да има и неки тајни „Дејтон“ који је Холбрук обећао Муслиманима. Даље, одавно се говори да је Дејтон донео мир, али не и политичко решење, као да је без политичког решења било могуће успоставити мир, а то би ваљда био неки полудејтон. Најзад, са високих места кажу да је БиХ изашла из „дејтонске фазе“ и ушла у „бриселску фазу“, што практично значи да било какав „Дејтон“ више нема смисла.

Професор Ненад Кецмановић, уочи двадесетогодишњице потписивања Дејтонског споразума којим је заустављен рат у БиХ, оцењује, у разговору за „Новости“, да конфузија око овог документа није случајна, него је намерно и плански произведена. Јер, како каже наш саговорник, борба око значења појмова представља један од савремених облика политике.

Професор Кецмановић је уверен да онај ко има монопол да тумачи, дефинише или редефинише кључне политичке категорије и да их наметне другима, тај и влада ситуацијом.

– Тако Дејтонски споразум, који су потписали Клинтон, Мејџор, Ширак, Кол, Гонзалес и Изетбеговић, Додик мора да брани од САД и ЕУ. Неко је чак био протурио информацију да се изгубио оригинал Дејтонског споразума, ваљда зато да би сваки фалсификат могао се наметне као веродостојан.

* Да ли ће део међународне заједнице истрајати у намери да радикално измени Дејтонски споразум, централизује БиХ и укине Републику Српску?

– Хоће, истрајаваће они, само не знам докле. Али, и народ у Српској зато мора да буде једнако па и јединственији и истрајнији да то не дозволи. Један од метода отпора јесте да се народу стално указује на притиске, наметање, произвољности, недоследности, како статус Републик Српске не би зависио од малодушности, уцењености или поткупљивости припадника политиче елите. Да нам се и даље не би дешавало да нам званичници међународне заједнице „када прође воз“ приватно кажу: „Па сами сте прихватили да вам се одузме ово или наметне оно. Ми смо били изненађени како сте олако пристали…“ Требало би да се у основне школе у Српској уведе да деца уче Дејтонски споразум или бар Анекс 4, који је нека врста устава. Амерички основци уче напамет уставне амандмане, па зашто не би и наши. На конститутивној седници нове поставе Савета министара БиХ председавајући Денис Звиздић је у програму најавио да ће министарства образовања и пољопривреде, која према „Дејтону“ припадају ентитетима, преселити из Бањалуке у Сарајево. Ради се о новој рунди пузајуће централизације БиХ, која надлежност по надлежност води постепеном развлашћењу РС. Тај процес је започео већ годину дана после рата увођењем бонских овлашћења, али га је актуелна власт, уз подршку опозиције, десетак година ефикасно блокирала. Сада се опет ради на томе да се Српска, по систему кувања жабе, мало помало загрева док не испари, а да се власи не досете шта се догађа.

* Шта би РС требало да учини и како на то да реагује?

– Обновом патриотског јединства власти и опозиције у Републици Српској, а затим преласком из дефанзиве у офанзиву. То је донекле остварено одлуком Народне скупштине о референдуму, који ће правосуђе вратити у надлежност Бањалуке. Дакле, не само да образовање и пољопривреда не иду у Сарајево, него се у Бањалуку враћа све што јој по „Дејтону“ припада.

* Како оцењујте односе у региону и да ли недавни сукоб Србије и Хрватске око миграната показује колико су ти односи на стакленим ногама?

– За тај сукоб крива је пре свега ЕУ, која није благовремено нашла решење за проблем избеглица, а питање је да ли га и сада има и да ли ће га уопште наћи. Нисам сигуран да Мађарска и Хрватска нису спустиле рампу у договору са Бриселом или Берлином да држе воду док се мајстори не договоре о квотама. Балканска Србија понела се у складу са тзв. европским вредностима, па је зато дошла у сукоб са европским окружењем.

* Из тог сукоба изашла је као победник. Да ли је то знак да се ЕУ, која је традиционално наклоњена Хрватској, окреће на нашу страну?

– Хрватска је чланица ЕУ, а Србија тек кандидат. Њој нису потребни комплименти Брисела. Као и Мађарској и осталим чланицама Вишеградске групе, Хрватској се може да одбије пријем избеглица, да прихвати минималну квоту и све то без последица, док би нама, по већ који пут, то одложило отварање поглавља. Србија је напросто одиграла улогу која је њима потребна, и бојим се да би прагматични еврократи чак могли да закључе да је много функционалнија као стрпљиви, упорни и пожртвовани кандидат него што би била као чланица.

Две деценије стигматизовани као ксенофоби, шовинисти и злочинци, Срби су показали много више солидарност, гостољубивости и људскости од свих који су нам лепили такве етикете. А чињеница да су скоро све избеглице муслимани, снажније је демантовала конструкције о српској исламофобији, него Бакир Изетбеговић у башти Коларца.

* Да ли се Србија према Бриселу понаша у складу са својим интересима?

– Политичка елита Србије делује опсесивно заокупљена пријемом у ЕУ као решењем за све проблеме, а из Брисела подгревају ту фантазију. Како ко од њих дође у Београд, прича да нас тамо једва чекају, а наши узвраћају „кунемо се да с европског пута не скрећемо“. Вучићева фокусираност и мобилизација енергије на један конкретан циљ је свакако вредна похвале и у прошлости нам је то често недостајало. Али, ЕУ је све више подељена и сукобљена, све мање спремна на ширење, економски све слабија, све зависнија од САД. Зато је и наше, далеко и неизвесно учлањење, све мање привлачно.

* Како оцењујете односе Србије и Републике Српске?

– Политички, Србија и Република Српска не понашају се баш увек и у свему као сестре, али два дела српског народа осећају се братски. Не ради се само о томе што „на обе обале Дрине живе прекодрински Срби“, него и о сродничким везама и обострано снажним емоцијама. Додик је веома популаран у Србији, а Вучић у Српској. Истовремено, Вучићев апсолутни приоритет је ЕУ, а Додиков приоритет, одбрана и јачање РС, није по вољи Бриселу. Отуда колизија интереса Србије и Српске, али то су проблеми у породици, који се решавају „специјалним везама“

* Да ли би дистанцирање Србије од Републике Српске могло да буде још један од услова на путу ка Европској унији?

– Они не знају шта хоће од Србије када се ради о БиХ. Прво су тражили да се Србија дистанцира од БиХ, јер се током рата мешала. Када је то Србија учинила и рекла: „Ми подржавамо и Дејтон и суверенитет Босне и све што се тамо равноправно договоре три народа“, испоставило се да им ни то не одговара. А сада би поново требало да се Србија меша, али ваљда тако што би се Вучић уортачио са Изетбеговићем против Додика. Иако је премијер Србије изненадио са неколико заиста ефектних спољнополитичких потеза у односу на Сарајево, Загреб и Тирану којим су у Бриселу морали бити импресионирани, то не може битно променити политичке односе у региону.

* Да ли је реално одржавање референдума у Републици Српској о правосудним институцијама БиХ које, како је објашњено, нису у складу са Дејтонским споразумом?

– А зашто не би било реално?! Као форма, то је напросто „непосредно изјашњавање народа о конкретном питању“ и ЕУ својим чланицама препоручује да што више практикује овај, најдемократскији облик демократије. Садржајно, овај референдум у РС односи се на рехабилитацију једне од дејтонских надлежности ентитета коју је један од високих представника отео Бањалуци и однио у Сарајево. Зато је референдум потпуно у складу са начелима ЕУ и словом Дејтонског споразума. Ко и на основу чега онда има право да га оспорава?

* Када се говори о референдуму у Републици Српској, углавном се помисли на референдум о отцепљењу. Да ли се тако нешто може очекивати у будућности?

– Да прецизирамо! Референдум о суду и тужилаштву је увод у референдуме о другим наметнутим законима и отетим надлежностима и у референдумском питању експлиците је речено да се ради „о свим наметнутим законима“. Тек ако унутрашњи партнери и спољни фактори одбију да признају вољу већине грађана у Српској и одлуку Народне скупштине, водећа партија у РС најавила је да ће се заложити да се 2017. одржи референдум о осамостаљењу. Али, како јасно пише у Декларацији СНСД, ни то неће значити издвајање из БиХ него њену реконструкцију у конфедерацију или унију три националне републике.

* Када је реч о мигрантској кризи, сматрате ли да је ова велика сеоба народа случајна?

– Када милионска маса људи изненада организовано крене у једном правцу, са унапред маркираним одредиштем и пролазним станицама, са новцем за трошкове дугог путовања итд., онда то не може да буде случајно. Да ли су ти јадни људи све сами себи приредили? Наравно да нису. Да ли иза тога стоји ЕУ, која је себи пуцала у ногу па упала у избегличку кризу? Такође – не. Да ли су конце повлачили Русија или Кина? А зашто би? Да ли су опет криви Срби? Бар овог пута, нису. Па ко је онда тај? Не треба ваљда да вам откривам Америку. Избегличка криза у Европи је директна последица војних интервенција и ненасилних револуција на Блиском истоку, те манипулације исламским екстремистима и терористима. Требало је јаке арапске лидере отерати са нафтних поља и дестабилизовати ЕУ под немачким лидерством. Притегнути недовољно лојалне савезнике пред велику конфронтацију са Русијом. Ко зна шта је Меркелова причала на мобилни?

Тагови: Дејтон, Ненад Кецмановић, САД