„НЕ МОЖЕМО СЕ ОДРЕЋИ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ“: Необјављени интервју генерала Ратка Младића за CNN

Пред вама је интервју који је командант Војске Републике Српске Ратко Младић дао америчкој телевизији Си-Ен-Ен (CNN) 13.08.1995. године и који из (не)познатих разлога никада није објављен. Вријеме интервјуа је август 1995. године, вријеме опште офанзиве хрватске, муслиманске и НАТО војске против Војске Републике Српске и Републике Српске Крајине. По мишљењима аналитичара, интервју није никада објављен јер генерал Младић разложно и са одличним аргументиума објашњава позицију Срба и оправдава борбу Срба за самоодржањем на вјековним животним просторима. Просечном гледаоцу Си-Ен-Ен-а би био нејасан преокрет са „лоших“ момака на „добре“ момке. Било је једноставније погазити начела новинарске професије и овај интервју не објавити, ради испуњења политичких циљева западних влада и наставка уобичајене подјеле на „добре“ и „лоше“ момке.

Н: У дугој историји Срба, како би сте дефинисали ову сад кризу која је створена овим огромним бројем избјеглица из Крајине?

РМ: Већ почињемо са интервјуом..

Н: Само да почнете за конференцију.

РМ: У реду. Српски народ је вјековима живио на просторима са којих је протјеран. На простору Републике Српске Крајине су веома стари манастири Српске православне цркве. Неки су старији од хиљаду година. И на простору Далмације, Лике, Баније и Кордуна српски народ је најстарији народ, који је ту насељен и настањен. И за то имају одговарајући историјски и научни докази. Егзодус српскога народа са њихових вјековних огњишта је можда једна од највећих трагедија српског народа у цјелини. Можда се може мјерити са трагедијом српског народа 1915. године када је његова војска морала да напусти Србију, али се уз помоћ савезничких армија након четири године крвавог рата вратила на своја огњишта. Ова трагедија је већа ради тога што се дешава нажалост крајем 20. вијека. Нажалост, дешава се не пред очима међународне заједнице и свјетске јавности јер смо због блокаде и сатанизације изоловани били, тако да нисмо нашу трагедију, наше патње, ни о овоме рату, па ни огромни егзодус прикажемо свету. Не ради тога да нас сажаљева, већ да истину види.

Н: Зашто Војска Републике Српске није отишла у Крајину да помогне и да спријечи трагедију српског народа?

РМ: Ми смо помогли колико смо објективно били у ситуацији у датом тренутку. Морам да будем искрен и да саопштим да је Хрватска од почетка рата у бившој БиХ присутна са својим оружаним формацијама. Није поштован ембарго, напротив, дио земаља међународне заједнице све су уложили у то да страховито наоружају хрватско-муслиманске снаге, а долазили су и високи стручњаци из појединих земаља који су директно учествовали у опремању њихове војске, тренирању њихове војске, па и планирању и извођењу операција. Нажалост, због лоше слике која је помоћу појединих медија створена о Србима и српскоме народу у целини, обезбеђен је неравноправан третман и пристрасност дијела међународне заједнице и сврставање на хрватско-муслиманску страну који су почели овај крвави рат на просторима бивше Југославије. Како је пред очима међународне заједнице и пред светском јавношћу грубо нарушена повеља УН и срушена без икаквог разлога једна земља која је била суоснивач и Друштва народа и једна од оснивача УН.

Н: Колико је вјероватно да ће Крајина једном да буде враћена, имате ли неки план враћања Крајине?

РМ: Ја би само дозволио да одговорим до краја на ово прво питање, а одговорићу вам и на следеће. Тако је исто из центара моћи који су руководили цијелом кризом и даље руководе о растурању бивше Југославије, сатанизован српски народ и омогућено оним снагама које су насилном сецесијом се издвојили из бивше Југославије и те снаге су све до данас подржаване. Не само медијски нажалост. Подржаване су политички, дипломатски, економски, па нажалост и војнички. И не треба ништа да Вам говорим да је према нама и примењивана не само пријетња, ултиматуми, већ и груба сила, нажалост НАТО пакта и нарочито што нас боли од стране неких земаља које су традиционално биле српски савезници онда кад су се дешавале катаклизме на свету у Првом и Другом свјетском рату.

У вези са Вашим другим питањем, ми Срби, не можемо се никада одрећи наше земље, јер је наша земља наша светиња. Та земља је вековима натапана српском крвљу, а српски народ у Републици Српској Крајини је преживио и турску и аустроугарску империју на својим огњиштима. Значи, ни те империје ма како су историјски описане као окрутне, нису протеривале српски народ са тих простора као што је то сада учинила фашистичко-усташка армада Фрање Туђмана и његових спонзора нажалост и неких земаља међународне заједнице које су имале прљаве руке у читавом том послу.

Н: Узимајући у обзир снагу Хрватске армије како намјеравате да повратите Крајину?

РМ: Хрватска армија без помоћи својих спонзора и дела земаља германског блока на челу са Њемачком нити је представљала, нити представља, нити ће представљати икакву војну снагу. Они су се само уз помоћ међународне мафије и криминалаца наоружали огромном количином оружја и муниције из складишта бивше армије Совјетског Савеза на просторима Источне Немачке и земаља Варшавског уговора. И ја би желио, ако је то могуће преко ваших екрана да упозорим међународну заједницу на врло опасан пут којим су кренуле те снаге, јер ја сам потпуно убијеђен да на овом простору ниједном од сукобљених народа не треба ни оружје ни муниција. Сигуран сам да дијелим мишљење свих сукобљених страна, да на овај простор, да на овом простору не треба да се тучемо због туђих интереса, нити због интереса светских центара моћи. На овај простор треба упутити људе здравог разума који могу да допринесу да се успостави мир, да се прекине рат и да се вратимо нормалном животу, изградњи порушених села и градова, јер је Балкан такав, такво стратегијско подручје Европе и свијета и сваки ратни вихорчић, а камоли оркан носи опасност, не само за народе који настањују Балкан, већ и шире. То је показала дуговјековна историја планете и посебно историја народа који су настањивали и настањују Балкан.

Н: Да ли то значи да ћете ви покушати да заузмете поново Крајину војно и да ли је план већ у току?

РМ: Ако би били неки планови у питању, онда ми не би могли заузимати оно што је наше, могли би га само ослобађати. Пошто се ми први пут срећемо, ја нисам знао да ви постојите као живо биће до сада на планети, што је моја мањкавост, ја бих Вас замолио да Ви истражите да ли српски народ или ја, као командант Главног штаба Војске Републике Српске имам иједног војника, иједну јединицу на простору било чије земље или било ког туђег народа. Ја ћу Вам одговорити. То немамо, јер мој народ никада није био освајачки народ. Срби никада, па ни у овоме рату нису освајали туђе територије. Српски народ није почео ни овај рат. Српски народ ни у овоме рату није објавио рат. Напротив, српском народу је објављен овај рат од стране хрватско-муслиманске коалиције још ’91. и ’92. године.

Ми смо тек уназад, неколико седмица прогласили ратно стање да би се одбранили од хрватско-муслиманских снага и њихових спонзора из свијета који су на овај простор довели плаћене убице од Ирана па до неких западних земаља. Ја бих само још једну реченицу, дозволите да Вам кажем, да Вас обавијестим. Једном сам приликом рекао. Над нашим народом до сада је испробано сво оружје које је произведено на планети, изузев подморничког и нуклеарног. Не знам да ли ћете Ви као новинар Си-Ен-Ен-а смјети објавити ову моју реченицу коју ћу Вам сад рећи , а ја бих је рекао у интересу мира. Лично сам био присутан када су нас бомбардовали авиони Ф-16 и неки њима слични. И у том моменту нас није болело толико што су нам деца од њих гинула, већ нас је болела неразумна одлука потомака оних предака из Америке који су раме уз раме у Првом и Другом свјетском рату са нашим очевима и дедовима у истом рову умирали и против истог зла се борили. Тада су потомци ових које они сад подржавају били у спротним рововима и заједно са аустро-угарским хордама или Хитлеровим. Нажалост, ето и то је једна од заблуда и света и од трагичних истина овог тешког и суморног рата у кога су многи умешали прсте.

Н: У исто вријеме док се говори о избјегличкој кризи Срба из Крајине, амерички медији посебно говоре и о наводно масовним гробницама у Сребреници, муслиманским, и о огромном броју несталих људи, а масовне гробнице су фотографисане из ваздуха па Вас питам да ли је то тачно, шта је са тим људима.

РМ: Ја Вас могу обавестити да је о Сребреници потписан споразум априла и маја ’93. године којима где су оне дефинисане и јасно омеђене као заштићене зоне у којима не може бити нико наоружан сем војника УН. Ми смо из Републике Српске пружили сву могућу помоћ и снагама УН и цивилном муслиманском становништву које се нормално снабдјевало у Сребреници, Жепи, Горажду, Сарајеву, Бихаћу скоро три године. Умjесто да снаге УН разоружају муслиманске формације, како су преузеле обавезу по споразуму који смо потписали ја и генерал Морион, они су те заштићене зоне претворили у терористичке, фундаменталистичке базе који су вршили нападе према нашим селима и градовима. Муслимани из Сребренице и Жепе су у ширем рејону та два мjеста попалили више од двjеста српских села и у више села масовно побили народ, измасакрирали сво српско становништво. Ми смо у више контаката и са другом страном и посебно са надлежним командама Унпрофора и одговарајућим институцијама међународне заједнице, било на нивоу владе или председништва Републике или на нивоу Главног штаба, упозоравали да се мора обезбиједити разоружање муслиманских формација и да зона буде потпуно демилитаризована, што није учињено.

Н: Шта се десило са…..?

РМ: Само дозволите да Вам објасним мало шире, ја ценим Вашу новинарску радозналост, али би желио да саслушате цијелу генезу да би могли имати јасну слику јер усмјерена питања и исјецкани одговори могу имати криву слику у медијима, нарочито телевизија. Може да се злоупотријеби, што је у овоме рату учињено безброј пута на нашу штету. Од ’93. па до ове године ми нисмо предузели ниједну акцију према Сребреници и Жепи иако смо пратили наоружавање муслимана који су чак и хеликоптерима Ми-17 пребацивали оружје из Ирана и убојна средства. Такав један хеликоптер смо прије два-три месеца оборили у рејону Жепе. Не би се десило у Сребреници и Жепи то што се десило да муслимани нису предузели акцију из Сребренице и Жепе која је била у директној функцији њихове најављене офанзиве за деблокаду и ослобађање Сарајева. Они су на енклаву Сарајево напали, и то је заштићена зона, мада није дефинисана никаквим споразумом двију страна. И то су напали тежишно из зоне искључења са планина Игмана и Бјелашнице, са које су се повукле снаге Војске Републике Српске ’93. године и које су са повјерењем предате снагама мира са намјером да у њих не улазе ни наше ни муслиманске снаге, што су муслимани злоупотријебили. Свјетски медији, па и Ваша цијењена кућа је пратила муслиманску офанзиву у Сарајеву и према Сарајеву и колико знам нисте заузели енергичан став нити сте осудили њихове офанзиве из зоне искључења нити ка заштићеној зони Сарајево.

Н: Са пуним поштовањем према Вама, инсистира да му се одговори на питање о Сребреници и Жепи.

РМ: Јесте, ја са још већим поштовањем према њему инсистирам да он буде стрпљив и да ме саслуша и да му ја кажем, јер ја говорим истину, и онако како је било, а то су чињенице које не може оповргнути ни наука јер ово што ја говорим и што ћу Вам рећи, све је снимила камера. Тако, да ћете једног дана и ви и свет бити правилно информисани.

У јеку највећих и најжешћих битака око Сарајева, муслимани из Сребренице и Жепе су 26. и 27. јуна, уочи великог српског празника Видовдана, извршили терористичке испаде, ширих размера из Сребренице и Жепе на нашу териротрију. Упали су у село Вишњицу …

(пауза интерјуа) …Камерман – морам да промијеним траку…

РМ: …неограничену моћ имају и као медији, велику моћ и онда је добро да што више тога сазнају.

Колико видим, овај господин је јако стрпљив, који снима, врло је симпатичан момак..

Н2: Ми би разговарали са Вама читав дан.

РМ: Нећу ја имати времена за читав дан, али надам се да ће некада бити прилике да разговарамо и у другим околностима и у срећнијим и у мирнијим временима. Ако је спремна техника, ако дама да команду, ми можемо продужити. Стао сам код села Вишњице.

(крај паузе – трака промијењена)

РМ: Они су у селу Вишњице и селу Бања Лучици масакрирали све што су ухватили живо и убили су нам неколико војника. На такав њихов напад ми смо одговорили контраофанзивом на том простору и максимално водећи рачуна да не дође до цивилних жртава, нити да неко буде повређен од припадника Унпрофора и поред тога што је авијација НАТО пакта без икаквог разлога дејствовала против нас, чак и по цивилним циљевима у рејону и Сребренице и Жепе.

Успјешно смо завршили ту операцију према Сребреници и Жепи и уз помоћ снага холандског батаљона, присутних представника међународне заједнице у Сребреници, и уз присуство снага Унпрофора из неколико земаља у Жепи, те личним ангажовањем, и мојим и генерала Смита и генерала Николаја, омогућили смо да се сво цивилно становништво које је дошло тамо где је по споразуму било договорено за Сребреницу-Поточаре, а за Жепу-Чек поинт број 2 на Вочаници, без ичије присиле, а на њихов захтев евакуише тамо где они хоће. И, евакуисали смо их у рејону Кладња.

Сви војно способни који су дошли на мјеста где су се окупљали, цивилно становништво или који су предали оружје су евидентирани. Тражили смо одмах према Међународног црвеног крста и Унпрофора посредовање да се замијене за наше цивилне, за наше цивиле које они још држе од ’92. пре рата, за наш огроман број цивилног становништва које су они покупили током рата са територија које контролишу из градова Тузле, Зенице, Мостара, Загреба и тако даље.. И за наше војнике и официре које су они заробили током рата. Они нажалост нису позитивно одговорили на тај наш гест добре воље и ми очекујемо да ће уз помоћ међународне заједнице, да се изврши на њих притисак и да се размене по принципу, човек за човека или по принципу сви за све, већ како се договоре државне комисије.

Дио мушке популације из Сребренице која је починила злочине над српским народом, вероватно из страха и због злочина које су починили, а вјероватно убијеђени да ће их повући муслиманске снаге из рејона Тузле које су атаковале њима у сусрет, рачунајућу вјероватно да су довољно јаки, да могу отворити пут ка Тузли, данима су се пробијали ка Тузли, Кладњу, а неки и ка Србији. Тамо су вођене огорчене борбе уз обострано велике губитке и са једне и са друге стране. Део њих се је и пробио што је и наглашавала њихова телевизија, а и њихов командант Расим Делић је рекао да ће врло брзо постројити 28. или 38., која беше.. 28. дивизију из Сребренице.

Они су замислите, у заштићеној зони формирали читаву дивизију терориста.

Ја разумијем Вас као новинара што се у име Америке и америчке јавности интересујете, али не могу да разумијем како то Америка не поставља питање, нити амерички новинари, како је могуће да се у заштићеној зони коју међународна заједница својим снагама штити и гарантује да неће бити присуства никаквих оружаних снага, може формирати фундаменталистичко-исламска дивизија наоружана оружјем из Ирана. И скоро сам питао једног вашег колегу Питера из Си-Ен-Ен-а, шта ради Америка ако открије на своме тлу једног терористу? А, он ми је одговорио, ми настојимо да га ухватимо.

На моје питање, ако он пружа отпор….
….молим да Ви одговорите. Шта сте урадили према ономе који је са пушком, са оним ћорцима пуцао на Бијелу кућу? Да ли сте га привели суду? Господине, шта је било са тим човеком?

Н: Он је у затвору и он мисли да ће да остане у затвору…

РМ: Не, није тачно, убили сте га пред камерама на улици. Ви се интересујете шта је са дивизијом терориста из Сребренице, а ја се интересујем шта је са једним терористом који је направио сулуду акцију да пуца у близини Бијеле куће. Ви сте велика земља, велика сте телевизијска кућа, слуша вас цио свијет, постављате велика питања и молим Вас говорите људима истину. Шта би ви да се у Лос Анђелесу или у неком малом граду формирала дивизија од десетак, дванест хиљада наоружаних из Ирана. Би ли дошли мене да интервјуишете или би били присутни у Лос Анђелесу?

Н: Он се опет интересује и жели да зна шта се десило са људима у Сребреници. Да ли су они погинули у борбама или се држе негдје као заробљеници иил је нешто друго?

РМ: Ја мислим да се њих највећи број пробио на територију коју контролишу муслимани о чему је на крају крајева у њиховој скупштини поднио Расим Делић и најављује да ће веома брзо постројити Сребреничку дивизију. Један мали дио се предао и они који су се предали, они су под нашом контролом и пријављени су или ће бити пријављени Међународном црвеном крсту, а један дио је и погинуо. И наших и њихових. Ви можете питати припаднике међународних организација који су били присутни у Жепи. Ми смо њихове погинуле сахрањивали у њихова муслиманска гробља на том простору. Ми се..

Н: Значи нема масовних гробница и није било смакнућа?

РМ: Само што је погинуло у борби, то је морало из хигијенских разлога да се склони на одговарајућа места и да се сахрани док не буду размењени посмртни остаци са другом страном.

Н: Значи, просто је могуће да су то видјели авиони. Јесу ли то те масовне гробнице?

РМ: Прво, ваше приче о авонима и ваше приче америчке о томе да знате шта је у васиони, у ваздуху, човеку у глави и у земљи и на земљи су нетачне. И ја не бих желио да на провокативна питања дајем одговоре ни да подгрејавам светску јавност око неких минорних питања јер у овоме тренутку много има значајнијих питања од Сребренице и Жепе или од муслиманских терориста и њихове судбине.

Н: Шта је Ваш план за Горажде и Сарајево?

РМ: Ја рачунам да сте Ви новинар, да нисте официр. Ако сте новинар онда постављате из искуства питања, а ако сте официр онда из незнања. Ваљда не очекујете да моје планове откривам пред камерама Си-Ен-Ен-а. То су споредна питања, можда вероватно на путу ономе, глобалном. Ја очекујем да постављате питања о миру, о прекиду рата, али не бих желио да Вам останем дужан и на овакво питање. Горажде је јасно дефинисано, тамо је круг пречника три километра, који је демилитаризован. Муслимани, нажалост нису поштовали, па ван тога круга држе још једну дивизију муџахединску и они не могу уживати заштиту међународних мировних снага јер мировне снаге нису да чувају наоружане исламско-фундаменталистичке дивизије, већ да чувају мир.

И они који су гарантовали безбједност са нивоа Савјета безбједности и УН, они морају обезбедити да се те снаге разоружају и да тамо завлада мир и за српски и за муслимански народ. И да се омогући нормална комуникација, коришћење комуникације долином ријеке Дрине, јер она је од стратегијског значаја за српски народ. А слично је тако и са Сарајевом и ја мислим и једно и друго, као и бројна друга питања на овом простору, требају се рјешавати за преговарачким столом, политичким и дипломатским средствима, разумним главама и главама које знају шта хоће и шта је логично да се направи, шта је праведно, једнаким приступом на основу међународног права и релевантних повеља УН, а не да се решавају оружјем и његовим гомилањем на овим просторима. Можда ви у Америци мислите да је гомилање оружја овдје или тренажа ваших момака у бомбардерима Ф-16 и Ф-18 велика безбједност Америке јер је то далеко преко једне и друге баре.

Али ја сам више склон веровању да је оружје тако страшан производ људскога ума, а да је рат таква страшна појава у човечанству кроз вјекове од његовог постојања. Када би се ја питао, и једну и другу ријеч би забранио да се употребљава на језицима свих народа свијета, а не бих се сложио да се оружје производи и као дјечје играчке од пластике.

Можда ће Вам ово бити чудно, али се придружујем оним генералима из прошлости и садашњости који су нажалост то разумјели на својој кожи као и ја, да нико више не жели мир од војника и генерала. Ово Вам ја не говорим ради тога што ја на нама испробано оружје високе технологије из великог броја земаља света, и не из страха. Ја сам већ пету годину у рату и спортским жаргоном речено, у врло доброј сам кондицији за вођење рата. Ми немамо другог излаза него да бранимо свој народ. Али би моја порука била да цело човјечанство, ако то није извукло поуку из трагедије Вијетнама, Блиског истока, рата у Заливу, рата у Чеченији, да извуче поуку из овог страшног, грађанског, верског, регионалног рата у коме су умијешали прсте чак и велике неке силе и да се рат прекине. Да се сједне за преговорачки сто и мирним путем разреше спорна питања.

Н: Разговарајмо о миру. Када се овај рат може завршити?

РМ: Ја нисам врачара и не бавим се прогнозама и не бих могао одређивати временске термине. Ово би питање требало поставити у Савјету безбједности УН и у великим светским центрима моћи, одакле је нажалост, из њих појединих, и продукован овај рат и њиме се управља. Он се дозира са већим и мањим интензитетом и усложава се.

По мени је могуће врло брзо рјешење и заустављање рата под условом да се међународна заједница на бази науке и достигнуте свести и памети човечанства, поштено и неутрално стави према свим сукобљеним странама на овом простору. Да призна и српском народу који је вјековима државотворан на овим просторима оно што му је одузела неразумним одлукама и резолуцијама. Одузели су нама државу коју смо хиљадама година имали, а дали је некима који је у историји никада нису имали. Рецимо Словенцима, Хрватима или сад ово што има појединих снага из Америке која жели да направи исламску земљу на Балкану преко Алије Изетбеговића. Ја не могу ни као човјек, ни као генерал да повјерујем да би се Америка одлучила да ствара мали Иран у Европи.

И да опере своје лице срамоте којим нам је увела блокаду, не једноструку већ двоструку. И поред званично прокламованог ембарга на увоз оружја на ове просторе, Хрвати и Муслимани су се наоружали авионима, хеликоптерима, тенковима, бродовима и муниције имају више него брзе снаге, ове, за интервенцију. Можда су им и неке од њих притекле у помоћ сада, јер до уназад двадесет дана нису имали ништа. А ми, замислите, не можемо да добијемо гориво да превеземо триста хиљада бескућника из Републике Српске Крајине до неке сигурније пољане у Србији иил Републици Српској. Или не можемо да добијемо лијекове за старе и изнемогле или млеко у праху за оне бебе које умиру по путу. С којим правом….

Ја бих рецимо, да сам новинар као Ви, опростите на сугестивном питању, али нисам убијеђен да Ви то смијете питати. Ја бих питао са којим правом је уведена блокада српскоме народу. И да ли је то правно исправно, да српски народ који вјековима има државу, сада нема признату државу од стране међународне заједнице. И скоро сам гледао мало Си-Ен-Ен па сам видио да приказујете живот неких племена из Амазона или из оне Калахари пустиње, оне Пигмеје који још племенским животом живе, а о нама Србима се причају идиотске глупости, о некаквим масовним силовањима, о некаквим сатанизацијама које немају никакве везе са истином.

Дозволите ми да Вас обавијестим да су то и снимали ваши медији, нађите те архивске снимке из ’93. године, за време рата између Муслимана и Хрвата, ми смо омогућили Хрватима да логистицирају и своје становништво и своје снаге преко наше територије. Прихватили смо њихове жене, дјецу, па чак војнике и официре и са оружјем их пребацили из рејона Жепча и Усоре на територију Херцег Босне. Њих око тридесет хиљада. Само у једном дану смо им пребацили деветстотиначетири наоружана војника и официра.

Н: Са обзиром да желите мир, како се осјећате да сте етикетирани као ратни злочинац?

РМ: Сад ћу одговорити и на то питање. Очекујем такво питање, јер ви сви који долазите из западних кућа имате клише у глави и постављате стално иста питања.

Н: Ви сте војник, Вама вјерујем.

РМ: Ја ћу Вама да одговорим. Дозволите да наставим. Врло интелектуално, интелигентно ми дјелујете. И Ви и као неке колеге и колегинице ваше које су ми поставиле такво питање. Али вјероватно сте урамљени као нека слика на зиду одговарајућим политичким димензијама. Или неким уредничким жељама.

Док су водили борбе око Вареша, примили смо двадесетпет хиљада њихових жена и деце, омогућили смо Хрватима да своје оружане формације из рејона Кисељака и Витеза пребаце у помоћ своме народу у Вареш. Омогућили смо им да њихови војници и официри након пораза од Муслимана код Вареша напусте ту територију и оду безбједно са оружјем у рејон Стоца где смо их предали њима иако су неке злочине чинили према нашем народу. У рејону Бугојна и на планини Комар примили смо више од десет хиљада њихових војника и становника које смо преко Купреса предали у Ливно, да би Хрватска напала на тај исти Купрес само неколико мјесеци касније. Као и на Грахово и Гламоч и Републику Српску Крајину преко које смо им испоручили њихове људе.

Следеће. У току ’93. године, у периоду борби око Сребренице и Жепе, једина смо војска на свијету која је тако поступила, омогућили смо да Муслимани помоћу хеликоптера Унпрофора евакуишу у једном дану 495 рањених својих војника и официра, из Сребренице и 202 из Жепе. Тај број се увећао јер је евакуација трајала неколико дана. А из Горажда 94. године, априла месеца, негде око 753 њихова официра и војника рањеника су евакуисани хеликоптерима УН-а, иако нас је код Горажда бомбардовала авијација НАТО пакта која је побила наше медицинско особље у једном селу. Из Гацка је тај лекар и медицинске сестре. Можете то отићи негдjе и да снимите да потврдите да ово што говорим, да је истина. И, идем на Ваше питање.

Дjелимично сам пратио ту харангу против мене преко Хашког суда. Ја сам човjек који свим својим бићем, као и моји преци припадам свом народу. Нисам као ни мој народ почео први рат и никоме тај наш народ и његово руководство, па ни ја као генерал још нисмо објавили рат. Тај је рат објављен нама и почели су га против нас нажалост они, који су 1914. и 1941. са страним трупама Аустро-Угарске монархије и Хитлеровим фашистичким хордама кренуле у клање и бацање у јаме српскога народа. Ја свим својим бићем и свим својим умећем браним свој народ од истребљења јер су га напале хрватско-муслиманско оружане формације мимо воље, сигуран сам, великог дела хрватског и муслиманског становништва, а по налогу светских центара моћи који желе да Балкан и Европу германизују или исламизују.

И никакве судове сем суда мога народа, нити признајем, нити ми треба одбрана јер то су идиотске флоскуле настале из оних центара који су продуковали лажи преко којекаквих пабликријешена и сличних организација, које су на овом простору направиле такав хаос да међународна заједница, не зна или не види или неће да види излаз из овога свега. И следеће, дозволите да Вам кажем овако, пошто сте ви велика кућа. За мене није битно колико ћу живети, већ ми је битно шта ћу за свога живота урадити за мој народ и колико ћу допринети да се он у овом тешком страдању спаси од свих оних који су на њега кренули и оних који подржавају наше непријатеље и имају велику моћ. Ја сам то рекао генералу Смиту и генералу Жанмијару и неким генералима који су претили некаквим бомбардовањем, а један је из Ваше земље. Ми смо на својој земљи, отворени смо за мир и сарадњу са свим народима и земљама света. И српски народ, нити ја лично, нити имамо расних, нити верских, нити било каквих других предрасуда. И могу моћници донијети одлуку да нас униште, али то неће успјети, јер наша љубав према родној груди и жеља за животом је јача од свог оружја којим располаже планета. Опстаћемо, јер и ово страдање српског народа из Републике Српске Крајине дало нам је снагу.

Још већу него ону коју смо добили страдањем на Косову или катастрофом 1915. године када је Српска војска морала напустити домове и повући се у пријатељску Грчку, где се је реорганизовала и заједно са савезницима ослободила своју груду. И кад будете видели и једног српског војника или официра у Америци или некој другој земљи света који је по мом наређењу дошао да тамо диже побуне и руши системе, будите сигурни да ћу онда добровољно доћи у Хаг.

И дозволите ми да Вам одговорим на питање које ми је слично поставио Ваш колега Питер. Он ме је питао још за силовање у Жепи. Ја се извињавам дами, она је присутна овде. На његово питање сам га замолио да му одговорим на лицу места. Одвео сам га у један аутобус где је било и мушкараца, а претежно су биле жене и деца. Он је са њима разговарао без мог присуства, а када је изашао, онда сам га замолио да одговори сам на своје питање о силовању. И питао сам га да ли би он силовао неку од виђених дама у аутобусу. Његов одговор је био: „Господине генерале, сваки који Вам постави такво идиотско питање, он је неразуман и луд човек. Све ово што сам видиоо, дивим Вам се и као човеку и као генералу.“ Не вјерујем да је био лицемјеран. Мислим да је искрено говорио. Из исте сте куће па разговарајте. А верујем да сте и Ви као угледан новинар дошли са једном сликом која је много другачија од оне какву ћете понети након овог нашег разговора.

И на крају крајева ја Вас питам, да сте Ви генерал Младић, да Вам је толико народа нападнуто и угрожено, да су Вам народу и његовој деци одсецали главе муџахедини као што је био случај на Влашићу ’93. из Ирана и неких арапских земаља, из Турске. Да су Вам децу убијали дрогирани мафијаши и криминалци из неких западних земаља, да ли би Ви сједели скрштених руку или би бранили свој народ? И да су Вас тукли авиони НАТО пакта, да ли би им махали?

И господине, преко моћних медија, ви сте цео свијет убиједили да су Срби дивљаци зато што је пао један ваш авион на српску територију. Тог пилота је примио и уважени председник Клинтон. Прогласили сте га херојем. Са каквим правом је он био на нашој земљи и изнад ње и у ваздушном простору српске државе. Чиме смо то ми угрозили Америку? Њен суверенитет, интегритет или умањили њен удео као велике силе.

Н: Да имате војника под својом командом, и знате да је он убио, да је силовао, како би сте реаговали?

РМ: Сваки војник који се понашао супротно позитивним законским прописима заснованим на међународном праву и Законом о војсци Републике Српске, по било ком основу да се огријешио, по етику војничког позива и задатак који је добијен, изведен је пред правосудне органе у Републици Српској.

И дозволите да Вам испричам у том тужном сценарију код Поточара код Сребренице једну епизоду што је камера снимила. Можда ћу то једнога дана уступити Си-Ен-Ен-у. Разговарао сам са том дјецом и женама која су невина и представио сам им се ко сам. Помогли смо колико можемо и рекао сам којим редом ће бити евакуисани. Једна дама око тридесетак година је у тој свој муци рекла: „Генерале Младићу, Ви сте згодни и на телевизији, а овако што сте згодан човјек, то је да не вјерујеш.“ Мада ја не спадам у згодне људе, нисам згодан као Ви, рецимо. Ви сте изражени у овим америчким цртама, Американци су овако широких рамена, добро истренираног осмијеха. Ја сам рекао, госпођо, немојте молим Вас да ми делите комплименте, ионако ме оптужују да сам силовао, како ће то да схвати у свету. А она, онако у оној шали каже: „Не треба Ви да силујете, само Ви реците.“ Мислим, такве неке глупости које су се причале за водеће људе у Републици Српској, то ја не могу да схватим, како не пукну телевизори од срамоте какве лажи шире. Господине, ми смо сви високи интелектуалци.

Нема ни једне војне школе коју ја нисам завршио. Ја сам цио живот радио са људима и за Вашу информацију са потпуно нормалним људима који су лекарски прегледани два до три пута годишње. Било да је регрут када долази у војску, било да је подофицир или официр који је имао редовно два пута годишње систематски лекарски преглед. И у мојој породици, и у мом школовању и у мом животу, само сам учен да говорим истину и да се борим за истину. А да није било овог рата не бих вјеровао шта се може видети и десити и наћи у људској кожи.

И дозволите да сада мало и ја вас новинаре макар и са Си-Ен-Ен-а провоцирам. Па ви сте свијет обманули, сви који сте објавили одлуку Савјета безбједности да се једно село Жепа, од десетак кућа прогласи градом, нити је било нити ће икад бити град.

Рат у Сарајеву је почео нападом са муслиманских терориста на српске сватове и захуктао се нападом муслиманских терориста на колону бивше ЈНА у улици Добровољачкој, где су муслимански терористи у присуству генерала Мекензија чак и са возила Унпрофора пуцали у голоруке становнике и војнике.

И Муслимани су чинили све, а чиниће и даље, да разноразним диверзантским, терористичким акцијама или офанзивама увуку међународну заједницу, у првом реду НАТО пакт да ратују на њиховој страни, за њихове циљеве. Тако су направили и катастрофу у оном реду за хљеб гдје су побили највише Срба, а и део свог становништва да би приказали да је то резултат српског артиљеријског или минобацачког дејства. Или оно на Маркалама. И злочин нису починили само они који су те монструозне акције замислили и извели већ и они који су те монструозне акције покрили медијима и обмануле, слагале свијет. И дозволите мало да се браним од тих Ваших благих напада.

Откуд Вам право као човеку и новинару, претпостављам да сте хуман човек јер сте новинар, да се толико интересујете за енклаву, било коју, било да је то Жепа или Сарајево, а не постављате ни једно питање како је српском народу у двострукој енклави која му је наметнута вољом светских моћника, па и ваше земље, да не можемо да увеземо кисеоник за старце којима то треба? И дозволите да ми одговорите на питање. Јесте ли Ви срећан или несрећан човек што се тако монструозно примењују санкције на српски народ и у Републици Српској и у Србији? И молим Вас, егзодус овај и ова колона дуга 600 километара избеглица је последица тих монстроузних одлука о санкцијама српског народа и њиховој сатанизацији. Из светских центара моћи се чини све да се што више замути вода овде да би се реализиловали прљави циљеви доминације над Балканом. Балкан треба оставити на миру и балканским народима и помоћи им да нађу излаз из ове голготе.

Н: Последње питање. Као искусан човјек, као војник и као хумано људско биће, да ли има икакав осјећај када би се овај рат могао завршити, пошто је јуче професор Кољевић рекао да би то могло да буде већ за мјесец-два дана?

РМ: Професор Кољевић је политичка личност и он вероватно има више информација. Има контакте са политичким факторима у свету.

Н: Да ли је могуће да се заврши следећег мјесеца?

РМ: Јесте Ви ожењен човек?

Н: Да јесам, двоје дјеце…

РМ: Јесте се Ви икад посвађали са својом женом у животу, у браку?

Н: Нисам…

Тагови: Ратко Младић