Настављају се насртаји на имовину Српске православне цркве на подручју Федерације Босне и Херцеговине. До посљедњег рата манастир Рмањ припадао је Општини Дрвар, након чега је заједно са 13 српских села, припојен општини Бихаћ. По грунтовним књигама, манастир Рмањ до 1952. године посједовао је нешто више од 30 дунума земље.
У управи манастира Рмањ тврде да је спор почео оног момента када је фирма „РИЗ – Крајина“ тражила сагласност манастира да легализује нелегално подигнуту управну зграду. Манастир није дао сагласност, те је почео судски спор, чијом је пресудом манастир остао без додатна 842 квадрата. За даљњу правну борбу манастир Рмањ нема средстава.
„Ми једино што можемо је да чекамо помоћ од српског народа из Републике Српске, односно Владе Републике Српске и свих правних субјеката који нам могу помоћи“, каже архимандрит Серафим.
Документи некадашње Аустро-угарске, до којих је дошла управа манастира, неспорно потврђују да је имање манастира обухватало сав простор данашњег рибогојилишта. Оно што није одузела национализација, довршила је приватизација. Судска одлука потврђује да право и правда често не иду једно с другим, а оваквих случајева на подручју Епархије бихаћко-петровачке има још.
„Цркви је на овом простору одузета имовина и то се односи не само на земљишне посједе, него и на велики број зграда. Дакле, није у питању само манастир Рмањ, него и Бихаћ и Босанска Крупа“, каже епископ бихаћко-петровачки Атаниасије.
Република Српска мора помоћи правну одбрану манастира Рмањ, истиче Драган Давидовић, директор Секретаријата за вјере у Влади Српске, истичући да је на дјелу правно насиље.
„Овдје се, као и на другим примјерима, показује правило да оно што су комунистичке власти 1946. године узеле од Српске православне цркве, да се то сада судски легализује“, истиче Давидовић.
И поред свега, архимандрит Серафим наставиће борбу за очување манастирског комплекса. Помоћ Републике Српске, истиче, била би од непроцјењивог значаја, јер овдашње Србе и њихову цркву.