НАШЕ ЋЕ СЈЕНЕ ХОДАТИ ПО БЕЧУ: Вјечни живот терезинског сужња

Припадник Младе Босне Гаврило Принцип /1894-1918/, који је извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, умро је на данашњи дан 1918. године у затвору у чешком Терезину од посљедица систематског мучења и изгладњивања.

Припадници Младе Босне су 28. јуна, на Видовдан, 1914. године планирали атентат на Фердинанда. Након што то није пошло за руком Мухамеду Мехмедбашићу и након неуспјешног покушаја Недељка Чабриновића, Принцип је извришо атентат.

При томе је, како је Принцип објаснио на суђењу, сплетом оконости страдала и Фердинандова супруга Софија, мада она није била мета атентата.

Атентат је Бечу послужио као изговор за војну инвазију на Србију, чиме је изазван Први свјетски рат.

Принцип се пред полицијом и судом држао херојски, а као малољетник осуђен је на 20 година тешке тамнице. Због нехуманих затворских услова, оболио је од туберкулозе и умро у тамници у Терезину, шест мјесеци прије слома Аустроугарске.

СРБИЈА НЕ МОЖЕ БИТИ ПОБИЈЕЂЕНА

Гаврило и неки од припадника Младе Босне возом су пребачени у чешку тамницу у Терезину.

Свједоци су пренијели да су им у пратњи била четири жандара, а Принцип и његови пријатељи били су ланцима везани за сједишта у специјалном вагону са навученим завјесама. Главни стражар био је њемачки наредник по имену Хутнер.

Он је тада саопштио Принципу да је аустријска војска 5. армија ушла у Београд. Према ријечима преживјелих чланова Младе Босне, Принцип је на то одговорио да „Србија може бити окупирана, али не и побјеђена“.

„Србија ће једног дана створити Југославију, мајку свих Јужних Словена“, рекао је Принцип.

Хутнеру је питао Принципа да ли му је жао што ће „своје кости оставити у тамници?“ А Принцип му је рекао да је „са тим рачунао“ када су планирали атентат.

Такође је рекао да никада не би планирао да убије нечију мајку, односно да је Фердинандова супруга Софија стардала сплетом околности.

„Знам ја шта је мајка јер је и ја имам. Случај је хтио да се тако догоди. Зрно не иде увијек куда човјек жели и њу сам прво погодио. Наслонише се једно на друго… Он је крив што је хтио заробити и уништити цио наш народ и све Словене“, рекао је Принцип Хутнеру.

СВАКОДНЕВНА МУЧЕЊА И ИЗГЛАДЊИВАЊА У ТЕРЕЗИНУ

Казну је служио у самици, где је полагано умирао од глади и болести, а пребијан је систематски, буквално свакодневно.

У влажним ћелијама, пуним пацова, на голим даскама робијали су и остали робијаши у злогласном Терезину.

На дан 27. фебруара 1916. сарајевски лист „Хрватски дневник“ навео је речи једног аустријског чиновника, који је тврдио да је Принцип тешко болестан од туберкулозе костију.

Описао га је као човјека упалих груди, очију дубоко утиснутих у очне дупље, потпуно изнуреног и на измаку снаге.

Како су након оконачања рата свједочили неки чувари и затвореници, Гаврило Принцип је добијао храну тек сваки пети дан. Мучен је звјерски на разноразне начине.

Ставили би га у дрвено буре у које је претходно било закуцано мноштво великих ексера, па би га котрљали док би се велики ексери забадали у Гаврилово тијело…

Нема очевица последњих дана Принциповог живота. Али, сачувана је његова смртовница у којој пише да је Принцип умро 28. априла 1918. године у 18.30 часова у соби 33 затвореног дијела терезинске болнице. Као узрок смрти наведена је туберкулоза костију.

ЧЕШКИ ВОЈНИК ОТКРИО ПРИНЦИПОВ ГРОБ

Принцип је сахрањен тајно, у ноћи између 28. и 29. априла. До краја рата нико није знао гдје му је гроб.

Али, један аустријски војник, Чех Франтишек Лебл, открио је након окончања рата мјесто на коме почива Принцип.

Он је добио наређење да сахрани Принципа на мјесном католичком гробљу, са инструкцијама да не смије да открије гдје се гроб налази.

Ипак, Лебл је исте те ноћи начинио скицу гробља и Принциповог гроба и послао је своме оцу да је сачува у случају да буде послат на фронт и погине.

Франтишек Лебл је преживио рат и по повратку одмах отишао у Терезин и на Принципов гроб ставио чешку заставу.

СТИХОВИ НА ЗИДУ ЋЕЛИЈЕ

На дан 9. јуна 1920. извршена је ексхумација Принципових остатака. Међу присутнима био је доктор који је ампутирао Принципову руку усљед туберкулозе костију.

Принципови посмртни остаци су, заједно са Чабриновићевим, Грабежовим и остацима других завјереника умрлих у Терезину, пренијети у Сарајево и ту сахрањени у заједничку гробницу.

Они који су извршили пребацивање Принципових посмртних остатака у Сарајево открили су на зиду ћелије стихове написане Принциповом руком:

„Наше ће сјене ходати по Бечу,
Лутати по двору, плашећи господу“.

ПРИЦИП, КАО И ДРУГИ СРБИ, ИЗБАЧЕН ИЗ САРАЈЕВА

Дуго након Првог свјетског рата, Сарајево је у свијету било познато по атентату извршеном поред Латинске ћуприје.

Мост је деценијама носио име Гаврила Принципа, да би га бошњачке власти током сукоба дведесетих година прошлог вијека опет преименовале у Латинску ћуприју.

То је урађено у склопу акције у којој су промијењена имена свих улица, ако су носиле имена знаменитих Срба.

Тако су преименоване и двије најдуже сарајевске улице – Обала Војоводе Степе и Улица Радомира Путника, које су носиле имена српских војника ослободилаца, али и друге улице и објекти са српским називима.

Млада Босна и Гаврило Принцип данас имају своје дане сјећања и дужну пажњу у Реублици Српској, гдје њихови идеали нису заборављени.