МИРОСЛАВ ЈАНКОВИЋ: Хоће да угасе име Српске

Беће довољно да двојица грађана Републике Српске, један Бошњак и један Хрват, поднесу тужбу суду у Стразбуру и затраже укидање имена „Република Српска“ због националне дискриминације народа којим тужитељи припадају, и та тужба има велике изгледе да буде уважена. Ја предлажем да се то учини што пре.

Ово је недавно изјавио др Суад Куртћехајић, професор на ФПН у Сарајеву, у емисији „Поштено“ Федералне телевизије БиХ. И додао да је то својевремено предлагао сад већ покојном Сулејману Тихићу, тада председнику СДА, али је Тихић био колебљив, није веровао у повољан исход, сматрао је да би пад тужбе у Стразбуру „само још више ојачао Додика“.

Професор Куртћехајић даље сматра да је живот Бошњака и Хрвата у творевини таквог имена сам по себи дискриминаторски чин и осећај, па су зато несрпски народи у РС аутоматски грађани другог реда, иако су у Уставу РС дефинисани као равноправни. Како би се осећали Срби у Федерацији БиХ када би се она на пример звала „Исламска Федерација БиХ“, узвикнуо је поменути професор и додао да би требало укинути и назив Федерација БиХ, јер федерације су државе, а не њени делови, додавши да би преименовање ентитета утрло пут стабилнијој БиХ (читај: централизованој) и инкубирало рађање искреног босанског патриотизма код младих, пре свега.

Јер, млади Срби Републику Српску осећају као државу и зато не воле Босну. То се мора мењати, додаје Куртћехајић, а има и предлог: Републику Српску треба именовати као Ентитет 1, а Федерацију БиХ као Ентитет 2, и тако би се коначно исправиле конструкционе грешке Дејтонског споразума.

Поменути професор је уверен у пролаз овакве тужбе у Стразбуру, јер мисли да она има исту правну снагу као случај „Сејдић-Финци“. Он се надавно у јавности Босне први испрсио у уверењу и говорењу да треба тужити и Црну Гору, како би вратила „хисторијску Суторину“ у босански посед, повео за собом у јавну расправу неколицину сличних му политичко-правних авантуриста, који сматрају да дирање у границе и имена држава нису никаква опасност од нових сукоба или отварања старих духова из историјских боца балканске мржње, која никада не спава, него жмури на једно око, што рекао Андрић.

Он је уверен, а врло су опасни они који се лако самоуверавају, да би на пепелу имена „Република Српска“ у душама младих Срба почела да ниче љубав према Босни, јер би се онда у школама и уџбеницима махало само једним патриотизмом – босанским.

Када говоре о сличним темама, многи бошњачки интелектуалци воле овакве солилоквије зачинити претњама. Тако и Куртћехајић др Суад вели: „Срби и Хрвати из БиХ имају резервне домовине, ми Бошњаци немамо, имамо само ову Босну. Ми смо као мачка у ћошку, наша реакција може бити очајничка и гора него 1992-1995. године“. Лакоћа с којом овај човек отвара дубоке и болне историјске ране и муке народа у Босни је невероватна. Тај насртљиви и логореични Бошњак из црногорског Санџака, заборавља да је несретна Босна вековима окована, као „Титаник“ ледом, са три различите историје и историјска сећања, са три вере и три језика, два писма… и наслагама свакојаких мутних нагона у душама и главама њених становника. Не може се то, тако лако, побрисати једном „бујрундијом“ (наредбом, налогом) из Стразбура, ма како неки, попут Куртћехајића, мислили да може. У ствари, више желели но мислили.

Тагови: БиХ, Бошњаци, Мирослав Јанковић, Срби, Хрвати