Мир у Дејтону, мук на Палама: Мистерија нестанка оригинала

Вест да је потписан Дејтонски мировни споразум објавила је Мирјана Кусмук, тада, 1995. године, уредник у Српској новинској агенцији, данашњој Новинској агенцији Републике Српске.

„Био је Аранђеловдан 1995. године, некако уочи самог Дневника. Међународне бројеве могли смо да бирамо само из фоно-сервиса, у подруму виле ‘Бел ви’ на Палама у којој је од лета 1992. било седиште агенције СРНА. Била сам уредник прве смене у деску и давно ми је истекло радно време. Нека немир, шта ли, терао ме да се мотам по редакцији до саме вечери. Онда ми је неко, не знам више ко, дао број телефона базе Рајт Патерсон у Дејтону, објекта у којем је била делегација РС: Никола Кољевић, Алекса Буха, Момчило Крајишник, Радомир Лукић, Владимир Лукић, Јован Заметица и Здравко Толимир. Јавио се Јован Заметица. ‘Управо се потписује Дејтонски споразум. Ми смо овде у соби, не присуствујемо потписивању’, рекао је Јован. Онда је слушалицу уступио тадашњем председнику Народне скупштине Момчилу Крајишнику. Била је то вест која се објављује једном у животу“, објавила је ово Мирјана Кусмук у колумни „Голубови из Нојеве барке“ 2013. године, исто је и данас поновила за РТ Балкан.

Објаву мира, новинар, који је четири године извештавао о паклу рата, памти за читав живот.

Тог 21. новембра вест Мирјане Кусмук, коју су пренели сви светски медији, први Ројтерс, а затим Асошијетед прес, којом су отворени сви дневници у региону, гласила је: „Потписан је мир. Срби морају да напусте делове Сарајева које контролишу. Делегација Републике Српске не присуствује потписивању.“

Део изјаве Момчила Крајишника који се углавном није преносио у медијима на западу Републике Српске и у Србији гласио је:

„Нису прихватили наше захтеве. Упозорили смо председника Милошевића да нико нема права да потпише такав уговор, нити да одобри карте којима више губимо него што добијамо. Нисмо потписали споразум и нећемо прихватити предложене мапе. Сада док разговарамо траје церемонија потписивања. Карте су тако лоше. Наша основна примедба је да нам нису дали да их видимо тек десет минута пре потписивања. Српски делови Сарајева углавном су предати муслиманском ентитету. Нисмо то прихватили.“

Тако је и мир био цензурисан, додаје Кусмук.

У име Републике Српске споразум је потписао Слободан Милошевић. Делегација РС по повратку из Дејтона, после дугих преговора и наговора, параф је ставила у Добановцима.

„Странци су схватили да је једино ефикасно да Добрица Ћосић убеди Караџића. Код Добрице је стигао тадашњи амбасадор Велике Британије Ивор Робертс и успео да обави посао. Милошевић је добио овлашћење. Тако каже легенда, а остало је историја. Још једна легенда каже и то да је Милошевић стално у бази пио виски и да је Крајишнику, када се побунио због одлуке о Сарајеву, рекао: ‘Алија је заслужио Сарајево. Ви сте побегли у шуму. Он је цео рат провео у граду.’ После парафа Милошевић је рекао ону идиотску реченицу: ‘Изгубили смо Сарајево, али смо добили Сребреницу'“, каже Кусмук.

Додаје да се тада чула са Биљаном Плавишић која се налазила у Бањалуци, граду у којем се славило, а да је Плавишићева плакала.

„И у Сарајеву се плакало. У редакцији СРНЕ био је мук. Сви су схватили да се никада неће вратити кући. Била је готова заблуда у којој смо преживели рат смештени у колективном центру у којем је на два спрата била спаваоница, привремени дом, а у приземљу редакција. Тамо на Палама, у Ћосином потоку, где су зиме трајале осам месеци и где је смрдљиви ‘икар’ био специјалитет којим су нас систематски тровали“, објашњава Кусмук.

Мир који су сарајевски Срби, даном потписивања, платили вековним огњиштем, а претходних година више од 23.000 бораца Војске Републике Српске и 4.000 српских цивила платило животима, на потпис је у бази Рајт Патерсон чекао 21 дан.

И када се десио, кад је потписан и кад су Срби напустили Федерацију БиХ, износећи гробове најближих сродника, мислећи да се заувек уцртала међа, да је Република Српска гаранција да се рат никада више неће поновити, започели живот испочетка, оригинални документ никада није предочен јавности у Републици Српској.

„По повратку из Дејтона делегација Републике Српске информисала је Владу о преговорима и о самом Споразуму на седници одржаној 25. новембра 1995, а након потписивања Мировног споразума у Паризу одржана је и седница Народне скупштине на Јахорини 17. децембра 1995. на којој је делегација РС информисала народне посланике о Дејтонском мировном споразуму. Обе те седнице сам пратила као новинар и нико на њима није предочио оригинални документ Дејтонског споразума, што упућује на чињеницу да га нису ни имали. Али то није било ни чудно, јер они нису ни били његови потписници“, каже Кусмук за РТ Балкан.

Шта је са оригиналом на енглеском језику у јавности није познато, званичан превод оригинала објављен је у Службеном гласнику тадашње СР Југославије одмах након потписивања у Паризу 14.12.1995. године и апсолутно је валидан.

По медијским извештајима и Алија Изетбеговић је примерак Дејтонског мировног споразума, који је потписао у име бошњачке стране, донео у Сарајево, али тог примерка Споразума, како је касније саопштено, нема ни у Архиву БиХ, ни у Архиву Председништва.

У последњој тачки Дејтонског споразума, тачније његовог превода, пише: „Овај споразум ће ступити на снагу након потписивања“ – и тог 21. новембра, уз све жртве свих зараћених страна, стигао је мир.

Кусмук у последњем пасусу колумне „Голубови из Нојеве барке“ наводи: „Баш на 18. рођендан Дејтона Бањалуци је даровао скулптуру ‘Мир’ – Миливоје Унковић. Бањалучанке су отпевале ‘Оду радости’. Деца су пустила беле голубове из Нојеве барке. Идемо даље! Мир је награда сам по себи.“