Милорад Додик: Српска ће бити независна и у федерацији са Србијом

Уверен сам да ће Република Српска једног дана бити независна држава и да ће имати свој федерални или конфедерални статус са Србијом и да је то допринос стабилизацији и миру на овим просторима.

Зашто ми Срби не бисмо имали право на то? Сви су смели да се одвоје од Срба и да разбију Југославију, а Срби немају право да се одвоје од муслимана у Босни и Херцеговини и треба да трпе да их тлаче и покушавају да им униште идентитет и РС? Ово је као насилан брак. Упорно се прича о тим складним односима и стално се позива на неко помирење. Како помирити народе који никад нису били на истој страни историје?

Ову прогнозу, у интервјуу, за „Новости“, износи Милорад Додик, српски члан Председништва БиХ, који је баш уочи божићних празника дошао под удар санкција САД.

Како ће се завршити ово ново натезање конопца?

– Ја нисам тај који попушта и не занима ме шта ће ти муслимански пријатељи са запада рећи јер се они навијачки према њима односе. Американци подржавају муслимане и желе овде да сатру Републику Српску и то је истина.

Због чега су вам појачали санкције?

– Навалили су на причу о санкцијама и мом склањању због две ствари: да би ме спречили да изађем на нове изборе и победим (што имам намеру), али и да би обесхрабрили сваког другог ко би покушао нешто слично да учини. Ништа се није десило, а они већ уводе санкције. То је страх, а не рационалан политички приступ. Наравно, њихов страх ће нанети мени лично много проблема, то је несумњиво, али шта да радимо… Могао сам да будем лекар у животу и да се сад бавим пандемијом, али сам одлучио да будем политичар.

Како ћете се борити са санкцијама?

– Ја бих могао да водим комотнији живот и да нешто учиним, па да ме славодобитно дочекују у Вашингтону и на другим местима. То сам пробао, па сам видео које је то лицемерје. Уверен сам да је све што чиним за тренутни и дугорочни интерес народа.

Признајем да људи који се баве неким другим пословима у визури имају увек те своје послове, а не неке дугорочне интересе о којима ми морамо да водимо рачуна. Ја сам изабран да се борим управо за ту позицију Републике Српске и српског народа и процењујем да су они који су хтели да девастирају РС потпуно нервозни и спремни да учине то на брз и ефикасан начин, по систему да се „Америка мора вратити овде да заврши недовршени посао“. Ја то не смем да дозволим. Верујем да ће то народ разумети. Сеје се страх путем медија од овог или оног. Једино нисам спреман да то буду санкције Републици Српској, а што се мене тиче, апсолутно сам спреман на било какву жртву за РС, шта год то значило. Уверен сам да не смемо то да дозволимо, јер ако нас сада скрше никада више нећемо имати шансу да било шта урадимо. Већи ми је проблем унутрашња политичка фукара, него ти велики „моћни“ који овде долазе. Са њима можемо да изнесемо дијалог, па и њихове санкције, али чињеница да је опозиција напустила пројекат јачања уставне позиције РС више погађа тај процес него најаве Ескобара и слично. Нама је потребно јединство, али ако тога и нема имамо већинску моћ у Српској и то је веома важно у демократском свету.

Српска слави 30. рођендан. Каква је будућност чека?

– Све ове године опстајемо нашом борбом за слободу, идентитет, очување својих основних вредности, зато што нисмо поклекли пред силним насртајима. Имали смо неколико готово безизлазних ситуација. Неке од њих су биле у рату, неке после, али смо остали своји на своме с намером да ојачамо нашу позицију и то је процес који је неминовно кренуо већ последњих месеци. Република Српска је поносна на овај народ и на оно што смо постигли, а многи нису то желели. Поносни смо на чињеницу да смо показали да можемо да будемо самоодрживи и то је веома важно у нашем настојању да очувамо нашу аутономију и појачамо њене капацитете. Нигде на свету аутономија није саму себе уклонила, него је јачала, а нама овде је све чињено да наша аутономија буде смањена. То раде и данас. Данас је БиХ велика невоља и показала се потпуно регресивном, а РС се показује као веома, веома успешна.

Које су то грешке које ниједна генерација у Српској не би смела да понови?

– Мислим да није било стратешких и суштинских грешака. Можда је неко из лаковерности учинио нешто погрешно, али мислим да треба да прекинемо дебату о томе. Важније је да смо успели да конципирамо политику заустављања девастација РС и то смо успешно примењивали од 2006. године. Завршили смо ту фазу и научили друге имплементаторе да то могу. Сада смо у фази јачања РС и то ћемо радити без оклевања и шта год ко о томе мислио. Једина грешка, по мом мишљењу, је била што генерације које су биле на челу РС и Србије нису признале независну Републику Српску, разграничену са другима и сада бисмо овде имали сасвим миран регион, стабилне и развијене заједнице којима је трајно требало забранити непријатељство и демилитаризовати овај простор.

Да ли је ово година највећих изазова: најављено је враћање надлежности, а следе и избори?

– Желим да то буде нормална година и биће. Избори су увек неко друштвено ванредно стање – политичко стање. Али, видели смо како то иде. После избора иде се даље. А тачно је да ће година бити изазовна. Ми у тој години немамо проблема са собом. У политичким процесима важне су неке народне изреке. Једна каже: „Да Бог да се сам са собом забавио“.

То значи да си излудео. Српска се не бави сама собом. Она се бори за свој статус против Американаца, Европљана, муслимана који овде мисле да би нешто друго требало бити и неких који нама желе лоше.

Али ми не желимо другима лоше…

– То говори о самосвести. Није лако упустити се у борбу са тако моћним и великима и истрајати у тој борби. Ту морате имати висок степен самосвести, а не лудила. Лудило не помаже. У том погледу година ће бити тешка, али у њој ћемо забележити још један успех.

Пошто је Српска оспоравана свих ових 30 година, ми смо рекли да је ово наших првих 30 година. Верујем да ће трајати 300 и више година. Као што борба српског народа за слободу овде траје више од 200 до 300 година. Само за време Отоманске окупације Срби су дигли 140 устанака, који су крваво угушени, јер нисмо били координисани. За време Аустроугарске, која је такође била окупаторска, дигли смо 14 устанака. Када је дошао Први светски рат и када је српска војска ушла у Бањалуку, онда су она и околни срезови тражили да се овај крај присаједини Србији. По принципу Војводине. И остали срезови, чак и Бихаћ, у којем је тада живела већина Срба, то је тражила пет дана касније. Сада у Бихаћу живи 37 Срба. Након Аранђеловдана 1918. године, 11 општина уз Дрину је тражило присаједињење са Србијом. Затим Требиње и све околне општине. А онда је краљевска породица рекла да Срби треба да се окрену земаљској власти у Сарајеву. И након 100 година, када мање-више узмете конфигурацију тих општина, то је Република Српска.

Мислите ли да је краљ Александар у том смислу водио погрешну политику?

– Јесте, окренуо се југословенству, а не српству и то је то.

Где би Српска данас била да међународни представници нису махали „бичем“?

– Ту се ради о једној озбиљној и континуираној превари креатора Дејтонског споразума, пре свега Американаца кроз низ њихових администрација, где су били доминантни људи из рата који су направили каријере на сатанизацији Срба. Пре свега Клинтонова администрација је имала прећутни, усмени договор са муслиманима да се потпише Дејтонски споразум, а да ће они учинити све да девастирају РС. У читавом региону влада уверење да су се „неки велики договорили шта овде треба и који су пројекти најбољи и да се не вреди против тога борити“. То је илузија. То не постоји. Овде су неки ведрили и облачили, а када одете у Стејт департмент нико и не зна за њих. Кад такви проговоре да на овом простору нешто треба учинити, неки људи овде мисле да је то Свето писмо и да то тако мора. Не мора. То су заблуде које су нас много коштале као народ у прошлости.

Наравно да велики увек овде имају неки интерес. Чак и да је све у реду, они бар имају интерес да подјармљују мале народе и да њима говоре шта су реформе и шта они треба да ураде. Свет се променио драматично и није исти као некада.

Ипак, упорно се пласира прича са Запада да сте ви главни кривац за то што БиХ не напредује?

– Ја не верујем у БиХ шта год они причали и стављали ми санкције. Она је неодржива и нема унутрашње воље да постоји. Да ли је могуће да су увек у неком периоду само локални лидери проблем, а заправо су они ти који су доносили све капиталне одлуке. Они су проблем! Да су муслимани озбиљна нација у конститутивном и суверенистичком смислу као што се представљају да они желе БиХ, онда би они требало да поведу покрет ослобођења од странаца.

Али без обзира на то колико пута доказали да Српска поштује Дејтонски споразум, странци таргетирају вас као проблем?

– Овде већ 20, 30 година долазе људи који се едукују на исти начин. Сви амбасадори коју дођу на овај простор прођу шестомесечне припреме у својим земљама и то врше на истим, базичним принципима. Рецимо, сваки британски амбасадор који дође у регион, Србију или Босну едукује се на томе да треба сваком мером и сваким даном спречавати јачање српског националног бића и националних држава српских јер „Срби не смеју да буду доминантни на Балкану“ пошто онда они не би могли да своје подмукле политике овде спроводе. То они и данас раде. Могу они да скрше Додика, то неће бити проблем, али неће моћи да скрше Додиково време. Можда ће они наћи неке полтроне или кукавице какви су Шаровић и Бореновић, па нешто промовисати, али народ када схвати о чему се овде ради… Није народ ни политички глуп, ни необразован. Постоје појединци који се боје за своје комодитете.

Није мени лако слушати све најаве, али шта да радимо. Песници су говорили да су „гробља пуна незамењивих људи“. Мени је важно да ја своју деоницу истрчим и да у свом трку не направим никакву штету свом народу.

Српски народ је под константним притиском споља, али Република Српска има јака леђа у Србији…

– Сви смо ми овде загледани у Србију и поносни смо на сарадњу, а поготово у последње време са Вучићем. Мислим да је ово најконкретнија и највидљивија подршка. Они нама помажу да изградимо инфраструктурне објекте у многим општинама. Тако смо ми били спремни да притекнемо у помоћ и да позајмимо струју Србији. Интеракција је јасна и ја сам захвалан свима, а поготово Вучићу на разумевању и подршци. Знам да је изложен многим проблемима на међународном плану. Стекао се утисак да је Додик „велики намћор“ коме он може нешто дефинисати. Морам да кажем да Вучић мени никад није рекао да нешто морам урадити и мислим да и он зна да је то немогуће.

Често дежурни критичари Вучића истичу да ви повлачите потезе који иду на штету Србије…

– Шта ми радимо лоше? Зар ми треба да се предамо овде? Недостојно је коментарисати оне који промовишу само мржњу према српском народу и држави. По мом мишљењу, они су маргинални у српској националној и свакој другој свести и мислим да им се прекомерно даје пажња. Имате људе који појма немају о каквим се односима овде ради, а спремни су да коментаришу све најцрње против Срба. Није проблем да постоје медији који мисле сасвим другачије, већ је проблем што они промовишу удар на РС, а издају се у Београду.

Величина је Србије и Београда што такви листови постоје, али тамо ћете наћи шта говори Жељко Комшић, а Бањалуке нема, она је нека изгубљена или реметилачка област, а у суштини у Сарајеву нема 152.000 Срба. То је та „српска прича“ која долази из Београда од неких трећесрбијанаца који мисле да им јутарње пијанство у кафићима прибави довољно интелектуалне свести да могу да брљаве и да причају о свему и свачему, а појма ни о чему немају – универзалне незналице.

Да ли је ваш одлазак у Председништво БиХ био грешка?

– Није! Грешка је била одлазак Младена Иванића који им је у свему попуштао, па је створен утисак да могу све да ураде. То је била грешка. Подсећам да је мандат почео тако што годину дана нисмо могли формирати Савет министара, па су нам „појели“ ту годину. Па су онда отворили разне проблеме. Када причамо са странцима, зашто то допуштају, кажу то је политички однос. А, када ми кажемо да идемо на законе по Уставу, онда кажу, то не може.

Дакле, не кајете се?

– Не ради се о томе да ли се кајем. Не волим ићи тамо, јер не видим шансе да се ту нешто догоди. Не због мене. Раније су у ФБиХ били Живко Радишић и многи други, па шта је било? Зашто ништа нису договорили тада, ако је то баш тако једноставно и зависи од Додика. Али то је била моја дужност. Одлучио сам да се кандидујем, изабран сам и има да урадим најбољи могући посао. Није моје да размишљам да ли ми је то угодно или не. Није згодно доћи на састанак, на коме седи 30 људи, и сви у вас гледају као намћора који прави проблеме. То није згодно, али сам на то навикао. То ми само изгради самопоуздање.

Седети с Жељком Комшићем и Шефиком Џаферовићем је далеко више од изгубљеног времена… Једино ја ту нешто могу да одлучим. Они, ако унапред нису све договорили, онда морају да зову Бакира Изетбеговића, да организују колегијум СДА да би нешто могли да гласају. Онда мораш да прекинеш седницу, па они зову телефоном и тако даље. Ја не зовем никога.

Да ли је реално да се одржи састанак свих регионалних лидера, да се изглади ситуација у БиХ?

– Тешко. Нема шансе. Овде је проблем историја. Све што се покушава, ради се зато што се мора. Не можете наћи ниједан рационалан приступ. Који је рационалан? БиХ је могла да опстане у оквиру Југославије, као република или ентитет и да у том погледу функционише.

Пошто су муслимани срушили Југославију, срушили су и могућност да БиХ живи. По ком принципу сматрају да они треба да изађу из Југославије, а да ми немамо право да изађемо из БиХ? То је начелно питање.

ПУТИН ЗНА СВАКИ ДЕТАЉ

A недавно сте се састали са председником Русије Владимиром Путином. Колико се ослањате на Москву у планирању даљих политичких корака?

– Велике силе само периферно познају ситуацију. Морам да признам да сам код Руса приметио велико познавање детаља, па и код самог Путина. Он каже: „Ми смо за поштовање међународног права и Дејтонског споразума. Знамо да је он оскрнављен и подржаћемо сваку вашу борбу и политички процес у оквиру тог споразума. Ми смо за територијални интегритет БиХ.“ И то је то. Они неће ићи даље од тога. То нама и одговара, јер желимо да се обрачунамо са декаденцијом и кршењем Дејтонског споразума. А колико је то све декадентно јасно говори да мени који годинама инсистирам на Дејтонском споразуму, буду уведене санкције за антидејтонско понашање. Па то је… (смех).

ЈОШ НЕ ПЛАНИРАМ ПЕНЗИЈУ

Имате ли времена за читање?

– Сада би ми, у спаваћој соби, нашли седам књига које упоредо читам. Негде сам на почетку, негде на крају. Када навече дођем, узмем да читам и ако ми није познато оно што сам раније прочитао, онда се враћам из почетка. То је за моје године добро (смех).

Када планирате у политичку пензију?

– Шта вас брига! (смех).

Како вам не досади?

– Тако сам научен. Заиста се борим за идеју која се зове Српска. Уверен сам да уколико ње нема, онда нема нас.