Копривица: Српска је по Дејтону обавезујућа, недодирљива и неупитна колико и БиХ

БЕСЕДА ПРОФЕСОРА БЕОГРАДСКОГ ФПН ЧАСЛАВА КОПРИВИЦЕ НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ У БРЧКОМ ПОВОДОМ ДАНА РС

* Слободу нам може јамчити само наша, српска држава, јер, као што смо се могли увјерити од пада Херцеговине и Босне под османлијску окупацију – ниједна држава која није била српска није нам могла, а обично ни хтјела јамчити слободу, а неријетко ни голи живот

* Није искључено да германски Запад данас, као и 1941. и 1914, жели да ми као политички колектив нестанемо. Тако су ријешили, тј. осмислили и подржали хрватско рјешавање „српског питања“ у Хрвагској, тако то раде од 1999. на КиМ. Није, дакле, немогуће да би, ако буду имали за то прилике, да (нас се) ријеше и овдје у Српској, односно у Босни и Херцеговини

* Од ништа мање мање важности је и да оном Западу, који вас је овдје бомбардовао 1994. и 1995, и који се није одрекао тековина тих бомби, а камоли покајао због осиромашеног уранија којим нас је тровао – да, наиме, том Западу без икаквих недоречености наставимо да стављамо до знања да је вријеме њихових земаљских поглавара, рајхскомесара, високих представника неповратно иза нас, као што је још раније прошао земан везира, бегова и валија

* Њиховој окупацији српских земаља западно од Дрине истекао је историјски рок, а Република Српска може престати да постоји само ако њен народ буде одлучио да је једини начин да се очува од покушаја насилног утапања у њихов босански протекторат, или чак нешто горе од тога, уједињење са свим осталим државотворним дијеловима српскога народа изван Босне и Херцеговине

_______________________________________________________

НА свечаној академији у Брчком поводом Дана Српске беседио је професор београдског Факултета политичких наука др Часлав Копривица.

Факти преносе његову реч у целини:

       «Поштовани предсједниче Републике Српске, поштовани предсједниче Владе Републике Српске, поштовани предсједниче Скупштине Дистрикта Брчко, поштовани чиновници Републике Српске и заједничких органа, поштовани ратници и чланови породица палих ратника,  часни оци, уважени Брчаци, даме и господе, браћо и сестре,

Сабрали смо се да 31. први пут прославимо настанак и постојање ваше и наше Републике Српске.

Свака заједница живи тако што јој се смјењују нараштаји – једни одлазе правећи мјеста онима који долазе. То је природан слијед. Но Српска је настала тако што је један нараштај одлучио да покаже спремност да се жртвује – да би сви они који долазе након њих имали гдје да живе, да би уопште могли да живе – као слободни на својем, на економској, друштвеној и духовној стечевини својих предака.

Неки су се жртвовали – а морали су, јер нам друге стране нијесу биле оставиле избора – да би послије њих могло да се достојно живи.

Ако у сваком садашњем нараштају једне заједнице и витално и духовно „живе“ сви њени претходни нараштаји, тада онај посебни, вољом историјске судбине изабрани нараштај, који је себе свјесно жртвовао за слободу у сопственој држави, на нарочити начин живи у свим потоњим генерацијама којима је, управо њиховом жртвом- по угледу на жртвовање за слободу и истину косовско-видовданског покољења – дарована слобода.

Ако је у мирним временима живот предака уграђен у живот потомака, тада је смрт жртвеног нараштаја, преко 25000 наших људи, узидана у слободни живот свих потоњих – смрт која има значење и значај суштинског, правог живота, и њих и оних за које се жртвоваху.

С друге стране, у заједничкој, свјесној одлуци државотворног нараштаја сакупљен је смисао напора свих предачких генерација – све до незапамћених давнина средњега вијека – који, проклињући агарјанске ордије, мрзећи шуцкоре, одбијајући надируће бојне и сатније, трпећи, бунећи се, ратујући – сањаху да једном и овдје грàне слобода за Србе – права, трајна слобода, а не дуга, подмукла обмана лажибратства и разједниства.

У онима који су се од марта-априла 1992. листом одазивали на судбински позив на отпор за опстанак руководства већ проглашене Српске Републике Босне и Херцеговине сустекли су се надања, зебње, буне, очекивања, побијеђени страхови и неповратно дозријевајуће осјећање части свих оних који деценијама и стољећима маштаху о слободи у српској Босни и у српској Херцеговини.

На сличан начин, њихово бесмртно дјело залога је достојне и трајне слободе Републике Српске. Онима који су се одазвали том позиву читав српски народ – не само у Српској и у Босни и Херцеговини – дугује непролазну благодарност,

А оних који су их, у својој историјској далековидости позвали да иступе у одбрану, оних који су разумјели да само српска држава може дати закриље опстајања Србима на подручју некадашње Босне и Херцеговине, а прије свих ратном и историјском вођи Срба из Босне и Херцеговине, Радовану Караџићу – који се у овом тренутку злопати у казамату непријатеља Српске и Срба – дужни смо непролазни спомен.

Славећи Српску увијек се спомињемо оних коју су себе давали и дали за идеју слободе, за идеју која се послије краја отаџбинско-ослободилачког рата претвара у стварност слободе.

Слобода – то је кључни предуслов, односно једини прихватљиви начин опстанка Срба западно од Дрине. А слободу може јамчити само наша, српска држава, јер, као што смо се могли увјерити од пада Херцеговине и Босне под османлијску окупацију – ниједна држава која није била српска није нам могла, а обично ни хтјела јамчити слободу, а неријетко ни голи живот.

Слободу су нам порекли 1992, на муслиманско-хрватском референдуму о отцијепљењу Босне и Херцеговине од Југославије, а заправо о сатјеривању Срба у гето, и због тога је избио грађански рат у БиХ.

Од самог његовог почетка, па до данашњег дана, доминатни дио Запада истрајавао је на порицању наше слободе, а, по свој прилици, никада се није одрекао амбиције да нам је у потпуности погази.

Наша борба за државу није била само борба за част и славу него прије свега изнуђена, а нажалост, ни до данас, готово трећину стољећа од њенога почетка, недовршена борба за колективни опстанак на нашој историјској постојбини.

Ипак, ми смо у тој борби истрајали, и њен резултат је Српска – као оличење наше сигурности унутар Босне и Херцеговине, али и као јемац нашег условног пристајања на живот у њој.

Нама је у Дејтону признато ограничено право на самоопредјељење – уз услов да останемо у Босни и Херцеговини. Тиме нам је, на омеђен начин, први пут у историји признато право историјско-државотворног народа с ове стране Дрине.

Ако је наше право на самоопредјељење тада било ограничено наметнутом обавезом живљења у Босни и Херцеговини, у име чијег етатизма и унитаризма је и избио грађански рат, тада је и наша обавеза остајања у дејтонској творевини директно условљена поштовањем Републике Српске и уважавањем српског народа у Босни и Херцеговини.

Српска – а то је логика духа и слова Дејтона – подједнако је обавезујућа, недодирљива и неупитна, колико и Босна и Херцеговина. Зато се не може и не смије потоња јачати на штету прве – а политички Запад то ради малтене од тренуткуа потписивања Дејтонског, односно Париског спроазума. Онај ко хоће да нема Републике Српске или хоће да Срба, као политичке заједнице, у њој не буде – или, далеко било, хоће изазивањем нових опасности да доврши своје науме у БиХ из 1992.

Наше је, међутим, да пазимо, мотримо, разумијевамо, да показујемо мудрости колико и одлучности, да не пристајемо на замку њихове неоколонијалне осионости да је прáво овдје тобоже ништавно зато што га они тако упорноно и дрско крше.

Нас овдје, а поготово на Косову и Метохији, гдје Запад још безочннје гази оно што је сам потписао – поред наше, српске, још од првог, косовског Видовдана образоване, завјетне сабраности у оданости слободи и правди – штити превасходно право. Наше је, дакле, да мислимо, да будемо спремни на било какав развој догађаја, али и да свједочимо истину – и међу собом, у унутарсрпском простору, и према сусједима и према странцима, а нарочито према недобронамјерним туђинима.

Свједочење је и прослављање Дана Српске, као облик понављаног „свакодневног плебисцита“ њеног народа, који и на тај начин наставља борбе за њу, и то не само зато што би окупатори то да забране, будући да сáмо њено постојање виде као главну препреку коначног остварења својих планова овдје, планова, у којима, по свој прилици, опет нема достојног, а можда и никаквог мјеста за нас.

Сјећати се јуначког рађања Српске, свих оних који су за њу пали, страдали, трпјели – то, без икакве сумње, не значи остајати у прошлости, насупрот ономе што носи ново вријеме. Не то значи бринути се и за будуће нараштаје, да им се не би поновило оно због чега је српски народ 1992. био принуђен да устане у борбу за опстанак.

Промишљено, активно сјећање на некадашње покојнике можда је и најбољи, притом никога невријеђајући, начин спречавања наших могућих, нових невиних жртава.

Зато, када је прослављамо, нарочито под овим околностима, треба увијек да подсјетимо – и себе и своје, али и оне друге, било да су неутрални или да су наши стари-нови непријатељи – шта је Српска, на то да је она, баш због њихових злоћудних намјера, морала настати и зашто ће трајати, све док то буде желио народ који ју је створио, који је тиме, изражено терминологијом XIX стољећа, неопозиво стекао достојанство и повластице и историјског и политичког народа.

Није искључено да германски Запад данас, као и 1941. и 1914, жели да ми као политички колектив нестанемо. Тако су ријешили, тј. осмислили и подржали хрватско рјешавање „српског питања“ у Хрвагској, тако то раде од 1999. на КиМ. Није, дакле, немогуће да би, ако буду имали за то прилике, да (нас се) ријеше и овдје у Српској, односно у Босни и Херцеговини.

Надајмо се да таквих покушаја неће доћи, да ће руководство Републике Српске – и садашње и свако будуће – знати како с тиме да се носи. Но у сваком случају, свједоци смо најновијег заједничког, и сарајевског и нелегитимно-гаулајтерског „наратива“ о тобожњој неуставности прославе Дана Републике Српске, уз „образложење“ да она нема инклузиван, мултиетнички карактер, те да су предсједник и врховни командант Караџић и командант главног штаба јуначке Војске Републике Српске генерал Младић у њиховој хашкој суданији осуђени, чиме, према таквој „логици“, и Република Српска треба најприје да изгуби легитимност, а тиме и право на самопрослављање, да би на крају престала да постоји.

То потврђује оно што смо одавно, заправо од самога почетка, знали – да је специјални суд у Хагу био створен да би био продужена рука спровођења геополитичких планова германског Запада.

Зато је важно да јасно и одлучно продужимо да свједочимо својим неправославним сусједима у Босни и Херцеговини и Хрватској да је Република Српска неупитна, неповратна и света датост.

Од ништа мање мање важности је и да оном Западу, који вас је овдје бомбардовао 1994. и 1995, и који се није одрекао тековина тих бомби, а камоли покајао због осиромашеног уранија којим нас је тровао – да, наиме, том Западу без икаквих недоречености наставимо да стављамо до знања да је вријеме њихових земаљских поглавара, рајхскомесара, високих представника неповратно иза нас, као што је још раније прошао земан везира, бегова и валија.

Њиховој окупацији српских земаља западно од Дрине истекао је историјски рок, а Република Српска може престати да постоји само ако њен народ буде одлучио да је једини начин да се очува од покушаја насилног утапања у њихов босански протекторат, или чак нешто горе од тога, уједињење са свим осталим државотворним дијеловима српскога народа изван Босне и Херцеговине.

Нека је хвала смјелим творцима Српске, нека је слава њеним браниоцима, а њеним садашњим управљачима да Бог дâ исту такву одлучност и виспреност њихових претходника – живјела слободна и недјељива Република Српска!»