КОНГРЕС СДА: Срећна Нова 1992. година!

Вијест би могла да гласи: „Конгрес СДА честитао је свим грађанима БиХ нову 1992. годину“, али ствар је много озбиљнија – најјача бошњачка странка одлучила је да више наредних година стално живимо 1992. годину.

Ево како „европски и економски оријентисана“ СДА види рјешавање „евроатлантских интеграција“ и подизање из економског безнађа – предлаже укидање ентитета, стварање региона и најављује нову тужбу против Србије за „геноцид“.

Слиједећи познати афоризам: „Напријед у боље јуче“, СДА ће без икакве сумње наићи на велику подршку свог бирачког тијела.

Уз помоћ „брата са Босфора“, арапских пара, традиционалне благонаклоности ментора преко Океана и егзотичних маглајских села у којима терористи успјевају боље од поврћа – СДА ће опет у борбу за „суверену“, „недјељиву“ и „грађанску“ БиХ.

Нови лидер већ набавља адвокате за осумњичена лица у Републици Српској која имају везе са терористима, још да се реактивира „патриотска лига“, да Јово Дивјак још једном пребјегне у Алијине/Бакирове „партизане“ и ето нама „нове Босне“.

Шта све пише у осталим програмским документима САД, поготово оним који се тичу вањско-политичких намјера бошњачке политике, лако је претпоставити.

Уосталом, зар није најављен велики „кам бек“ /повратак/ Хариса Силајџића званог „БиХ сто одсто“, а и Шаћирбеј, ратни адвокат СДА у УН, све чешће гостује по /за сада/ локалним телевизијама.

За овај ватромет ратних успомена и антисрпског сентимента у главној бошњачкој партији, али и великом дијелу бошњачке елите, постоји одговор који је већ једном неутралисао пошаст „зелене грађанске државе“ /застава СДА/ – а то је савез српске политике.

Са овом СДА /Тихићева је изгледала као хуманитарна либерална партија за Бакирову/ није могућ ни програмски ни интересни савез.

Програмски је немогућ, јер би партија која на то пристане морала да укида аутономију сопственог народа и да тужи Београд за рачун Сарајева, а интересни савез је још гори, јер би за посао сопственог демонтирања ваљало примити награду.

Значи, потребан је нови, овај пут постојани савез свих српских партија у заједничким органима, ригидно пречешљавање свих предложених закона и њихово свођење на дословну дејтонску мјеру.

Потребно је вођење дипломатских и економских послова за рачун Републике Српске и коришћење институцаја БиХ као сервиса за интересе Српске и Срба.

То је стратегија без рукавица, али утемељена на садашњем уставу БиХ, што се за декларације СДА не може рећи. Као што ни поређење повратка на унитарну БиХ и референдума за изворни Дејтон нису исте ствари.

Вишепартијски живот, власт и опозиција? За све то постоји Република Српска, њен парламент и бирачи.

СДА се опредијелила за једну врсту политичке некрофилије, за обожавање мртвих пројеката и мртвих идеја.

Они који желе да /пре/живе, који нису чланови СДА или једноставно вјерују да након 2015. не долази 1992. имају двије опције:

Да напусте савез са СДА и свим њеним политичким и квази-интелектуалним сателитима или, у случају ескалације некрофилије, да напусте БиХ.

Тагови: Бакир Изетбеговић, БиХ, СДА