КОМЕНТАР „СРНЕ“: Од „политичког сљепила“ не виде оспоравање Српске
Фото: Википедија
У вријеме када трају велики притисци да се ентитетске надлежности пребаце на ниво БиХ, МУП Републике Српске је разоткривањем пљачке више од 600.000 КМ /као и у другим случајевима/ доказао да је способан да се носи са најрафиниранијим обликом криминала, па и у властитим редовима.
Међутим, неки страначки лидери који су једва прошли изборни цензус, односно имају по неколико посланика у парламенту Српске, или ниједног у Представничком дому парламента БиХ, најгрлатији су у критици, настојећи да по сваку цијену опстану на политичкој сцени.
Ти лидери немају нимало политичке мудрости, па у времену притисака на Српску – пребацивање надлежности и унитаризација БиХ, не само да не желе да похвале рад МУП-а, већ дискутују у „супротном смјеру“ о „чишћењу“ једне од најстабилнијих институција Српске.
Не може нико тврдити да нема оспоравања Републике Српске и њених институција, чиме се омаловажава и њен народ, јер се упорно и свакодневно тражи смањивање надлежности и ојачавање позиција заједничких институција БиХ.
Најсвјежији примјер јесте покушај наметања одлуке да шест-седам установа културе из Федерације БиХ буде финансирано из буџета заједничких органа.
Ни то није било довољно, па је ресорни министар Адил Османовић изабрао 56 људи у управне одборе ових установа. Српски министри из Савеза за промјене у Савјету министара БиХ нису спријечили наум Османовића, па сада траже апелацију о уставности Османовићевог неуставног дјеловања!
Такође, српски министри из Савеза за промјене у Савјету министара БиХ и парламентарци овог савеза обрукали су се неизгласавањем Николе Поплашена на функцију директора Агенције за високо образовање БиХ, а управо су га они и предложили.
Из Сарајева се стално врши притисак да се у школски систем Републике Српске уврсти непостојећи босански језик, занемарујући у том случају Херцеговину.
Заговара се, тихо и упорно, министарство пољопривреде на нивоу БиХ. Оспорен је 9. јануар – Дан Републике Српске, критикован је долазак премијера Србије Александра Вучића и чланова Владе Србије на прославу у Бањалуку, као да је то био судњи дан за федерално Сарајево.
Упад припадника Агенције за истраге и заштиту БиХ у установе Новог Града, такође, је у служби омаловажавања институција Републике Српске.
Суд и Тужилаштво БиХ и даље упорно намећу кривицу српском народу за почињена злодјела у протеклом рату, док припаднике војски других народа спорадично суде или амнестирају, односно прећуткују њихове злочине, чиме мијењају историју у корист, углавном, Бошњака.
Директан насртај на уставно-правни поредак Републике Српске обзнанио је и функционер СДА Садик Ахметовић, који предлаже Сребреницу, са градовима Подриња од Зворника до Власенице, за посебну изборну јединицу у којој би важио попис из 1991. године!
Било шта да Република Српска покуша да, у оквиру Устава који јој дозвољава извјесну самосталност, уради, изгради и у интересу народа побољша, дочека се са „вриштећим“ негодовањем бошњачке политичке елите.
Републици Српској не требају кровне институције у Сарајеву које не служе ничему, а мора их финансирати. Мора издвајати дио властитог новца да се одржи непотребни конгломерат од 22.000 запослених у заједничким институцијама. Што је превише, превише је.
Зато, политичари из Републике Српске, без обзира јесу ли у опозицији или позицији, треба да знају да политичком Сарајеву, а и дијелу међународне заједнице, нико од бивших, а и садашњих, предсједника и Републике Српске и Србије – није по вољи.
Први предсједник Републике Српске Радован Караџић, а садашњи хашки затвореник, за бошњачки дио Федерације БиХ је ратни злочинац, иако се за оптужене мора имати у виду пресумпција невиности, јер се свако сматра невиним док се правоснажном пресудом не утврди његова кривица.
Ни бивши предсједник Републике Српске Биљана Плавшић није била по вољи и укусу многих из Федерације БиХ, док би садашњем предсједнику Милораду Додику многи жељели да виде леђа зато што максимално заступа интересе Српске и њеног народа.
Сви наведени су представљали, или сада представљају српски народ, који им је дао повјерење на изборима.
Отуда је Србима, поготово у Републици Српској, потребна слога, а никако политичка свађа, јер се њом наслађују сви они који не желе да Српска задржи уставно-правно утемељење у Дејтонском мировном споразуму.
