10.01.2023. - 10:27
© Sputnik / Михаил Климентьев
Непрестани притисак на Републику Српску због тога што обележава дан свог настанка 9.јануара парадоксално само увеличава ту прославу. Негативне реакције Сарајева и тзв. високог представника Кристијана Шмита поводом Дана Републике Српске дају утолико већи значај том празнику код грађана Српске, оцењује професор Ненад Кецмановић.
Он подсећа да, иако су оспоравања рођендана Републике Српске много пута виђена, ове године ипак има одређених новина – први пут је део прославе дислоциран у Источно Сарајево.
„То је посебно наљутило овај други део Сарајева. Сад је постало проблем што се то слави не само у Бањалуци него у близини Федерације јер је то уз саму границу и у њиховом виђењу представља претњу јер је то дефиле полиције Републике Српске”, примећује професор, посебно издвајајући жучне реакције организације ветерана Зелених беретки и Патриотске лиге, што су биле паравојне формације СДА.
Он истовремено подсећа да је тако са многим празницима у БиХ које три народа доживљавају међусобно као изазов и провокацију па док једни славе други се љуте – и тако утроје.
Што се тиче Дана Републике Српске, истиче Кецмановић, да се поштовао Дејтонски споразум, сматрало би се за нормалну ствар да се и тај дан слави па би после толико времена то постало рутина.
Притисци на Српску ће се наставити
Међутим, пошто то стално изазива негативне реакције онда тај празник грађани Српске, како каже, утолико више славе и сваке године се нешто додаје.
Објашњавајући зашто је ове године одлучено да Бањалука не држи монопол у централној прослави, Кецмановић подсећа да је изворно престоница Српске била на Палама, па се недавно појавила идеја да она тамо и остане, а да Бањалука буде главни град.
Уз предвиђање да ће се критике због прославе Дана републике наставити, Кецмановић констатује да је један од успеха Српске што је тим притисцима одолела, а сматра да иза њих стоји намера да се датум обележавања помери за касније јер би тако испало да Српска није створена у миру већ да је била ратна творевина која може бити оспорена.
Срби могу поставити непријатно питање Западу
Председник скупштинског одбора за КиМ Милован Дрецун, у осврту на притиске на Српску, каже да је проблем што одређени центри моћи још живе у деведесетим и што нису довршили своје ратне циљеве.
„Проблем су они који нису успели да наметну унитаризацију БиХ и тиме потпуно обесмисле Републику Српску одузимајући јој надлежности. Проблем је и што у коначном решавању нових европских граница, кад се једног дана заврши рат у Украјини, неко може да постави питање – по ком принципу Албанцима дајете право на државу на Косову с намером да насилно одузмете део територије међународно признатој држави и чланици УН, а исто право оспоравате Српској. У свету постоји нешто што се зове геополитичка компензација, а сад постоји страх да српски народ не постави то питање онима који стварају лажну државу Косово и који би да избришу Републику Српску”, уверен је Дрецун.
Ти центри моћи би, сматра он, желели да реше и Српску тако што ће је потпуно маргиналзовати, и Космет тако што ће Србију натерати да прихвати, бар дефакто, ту лажну државу да би јој отворила пут ка чланству у УН стављањем ад акта Резолуције 1244 и стварањем неке нове.
Професор Кецмановић је сагласан да је суштина у томе да колективни Запад хоће да укине Српску, а Косову да самосталност, а да је све остало, како каже, гарнирунг.
Он подсећа да се демонтажи Српске приступило чим је за високог представника дошао Карлос Вестендорп кад су уведена Бонска овлашћења, након чега се Српској укидала једна по једна надлежност.
„Милорад Додик је зауставио тај процес и кренуо у контраофанзиву, а они онда на сваки потез иду контраударом и то је бесконачно натезање и борба у којој је Српска опет ван сваке сумње једина која нормално и успешно функционише у БиХ. У Федерацији је стање никад горе, а сама БиХ функционише само кроз федералне институције које служе за међусобно неспоразумевање – јер се тамо ређају неспоразуми. РС је једина функционална али највише смета”, описује стање Кецмановић.
„Коме другом орден Српске ако не Путину”
У оквиру прославе Дана Републике Српске Западу је посебно засметала чињеница да је Милорад Додик одликовао руског председника Владимира Путина Орденом Републике Српске на огрлици.
„Коме другом Српска треба да да орден ако не Путину”, реторички пита Кецмановић, додајући да је орден Путину Додик могао и раније да да, али је у овом тренутку то имало већи ефекат.
„Русија се показала као велика подршка Републици Српској, почев од тога да је спречила гласање у УН о српском геноциду, до супротстављања избору Шмита за високог представника. Српска би требало још више да капитализује чињеницу да су Русија и Кина зауставиле то именовање јер није само споран Шмит него и сама институција високог представника која је је остала непопуњено радно место, а тиме та позиција високог представника дефакто укинута”, објашњава професор.
Он не спори да је орден Путину прст у око колективном Западу али сматра да је то једина политика која се може успешно водити у Републици Српској јер би свако “цинцулирање и прављење ситних компромиса” са Западом било замајавање.
„Српска мора да разликује пријатеље и непријатеље: колективни Запад се показао као непријатељ Срба у целини и Српске посебно, као што се Русија и све више Кина показала као недвосмислена пријатељска подршка. И та груба линија поделе је нешто што стално треба имати у виду, Ова подела је све наглашенија не само локално, већ и глобално и то је компас за Републику Српску, а не само за Додика који делује често грубо и недипломатски поједностављује ствари, али практично погађа суштину. Ово признање Путину баш зато што је провокативно деловало на Запад је чини се јако добар потез”, закључује Кецмановић.
