КЛУПКО СЕ ОДМОТАВА: Орић напустио Сребреницу три месеца пре него што је пала у српске руке?

Злочини Насера Орића над српским цивилима спадали су у најгоре злочине почињене у грађанском рату у БиХ, укључујући и многобројне безразложне покоље недужних жртава.

За масакре над Србима одговорни су војници и политичари повезани са СДА, али главни кривац је био Насер Орић, командант Армије БиХ у Сребреници и један од најупечатљивијих учесника овог рата. Рођен у близини Сребренице. Кад је избио рат Орић је постављен за команданта муслиманских снага у Сребреници; средином 1994. добио је највиши муслимански орден, Златни љиљан, и имао чин бригадног генерала Армије БиХ.

Мишићави Орић је био пуки разбојник постављен на положај са стварном влашћу, и изгледао је и понашао се у складу с тим. Његова служба команданта у Сребреници обиљежена је ужасним звјерствима над онима који му се нису свиђали.

Орићеви злочини над српским цивилима, спадали су у најгоре злочине почињене у грађанском рату у БиХ, укључујући и многобројне безразложне покоље недужних жртава. Међутим, ни Орићеви поступци према муслиманима нису били ништа бољи, и у младом генералу су били здружени терор, жеђ за влашћу, фанатизам и лична корумпираност у најбољем стилу СДА. Док су сребреничке избјеглице гладовале, Орић и његова свита су се раскошно хранили и богатили пљачком међународне помоћи.

Главосјече из Армије БиХ

Званичници Армије БиХ, с Орићем на челу, продавали су помоћ УН избеглицама и били дубоко уплетени у црноберзијанско трговање са свим странама. Орићеву власт терора у Сребреници одобравало је Сарајево које га је сматрало успјешним командантом; представници УН, који су с њим често имали посла, сматрали су га корумпираним и опасним провокатором који је припаднике мировних снага УН и беспомоћне избјеглице у Сребреници искоришћавао као заклон за своје варварство и лоповлук.

У „безбједној зони“ услови су били толико рђави због Орићеве злоћуде владавине да су почетком 1995. на десетине муслиманских избеглица из енклаве бјежале у сигурност сусједне Србије! Они који су нашли пут преко Дрине тврдили су да су минска поља која су опасавала град поставиле Орићеве снаге с циљем да задрже избјеглице у Сребреници исто колико и да задрже Војску Републике Српске ван ње.

Орић је убијао супарнике, праве и измишљене, унутар области коју је контролисао, укључујући и припаднике Армије БиХ којима се није свиђао његов стил управљања. Људе из Сребренице који су се партијски разишли са СДА снашла је смрт, укључујући и Нурифа Ризвановића, који је први основао муслиманске снаге за одбрану у овој области још почетком 1992.

Прекаљеног загонетног човјека – био је један од осумњичених у атентату на шведског премијера Улофа Палмеа фебруара 1986 – Ризвановића су локални муслимани величали све док га новембра 1992. нису убили војници Армије БиХ по Орићевом наређењу.

Капо Сребренице није скривао своје разбојничко понашање, напротив, изгледало је да ужива у њему. Новинари који су нашли пут до „зоне безбједности“ били су изненађени командантовим стилом живота на високој нози, а фебруара 1994.

Орић је угостио извјештача „Вашингтон поста“ показавши му видео-снимак на којем је приказано како његови војници одсјецају главе Србима.

Крајем зиме 1994. кружиле су гласине да ће Сребреницу убрзо напасти Војска Републике Српске, што су Младићеве снаге одавно жељеле да учине, али су их снаге УН више пута убјеђивале да то не чине.

У априлу, Орић и његови виши официри напустили су град под окриљем мрака и упутили се у Тузлу, наводно да би похађали курс командовања. Никад се нису вратили!

Тајно наоружавање муслимана

Сребреница је остављена без ефикасног вођства. Рамиз Бећировић, нови командант, био је болешљив човјек чија је способност да заповиједа 28. дивизијом у тренуцима кризе била ограничена. Зашто је Орић напустио Сребреницу док се туробни час приближавао – и зашто се више није вратио – питања су на која нико у Сарајеву никада није одговорио.

Жеља генерала Младића да изравна рачуне са 28. дивизијом и да заузме Сребреницу била је све већа усљед више разлога, а највише због црних летова с почетка 1995. Војска Републике Српске је била свјесна да послије загонетних летова с оружјем у Тузлу слиједе хеликоптери који доносе оружје и муницију у Сребреницу и оближњу „зону безбједности“ у Жепи, још једној варошици под влашћу Армије БиХ препуној муслиманских избеглица.

Срби су у томе видјели провокацију и жељели су да прекину тајни „цјевовод“ оружја у градове номинално под УН. Када формални протести УН о црним летовима нису добили никакав одговор, Младић је одлучио да овај проблем ријеши силом.

Србима је било доста звјерстава и тога што муслимани користе УН као штит за своје активности, укључујући и нападе 28. дивизије која се крила иза положаја УН. Операција „Криваја 95“ исход је трогодишње растуће фрустрације и бијеса.

Ограничени амерички напади из ваздуха нису задржали Младићеве снаге. Осман Суљић, највиши градски функционер, звао је 9. јула Сарајево преклињући за помоћ; предсједник Алија Изетбеговић није одговорио. Срби су 11. јула заузели град.

Да ли је Сарајево продало Сребреницу? То је био неизбјежан закључак многих муслимана који су преживјели ужас и знали границе до којих би Изетбеговић ишао да би извукао неку политичку корист. Најзад, несрећа у Сребреници је непосредно довела до војне интервенције Запада, коју је Алија Изетбеговић одувијек сматрао јединим правим спасом.

Тагови: БиХ, Насер Орић, Сребреница