Кецмановић: Демократска контрола или колонијално насиље?

ДА ЈЕ понављање избора у недељу 8. јануара на више изборних мјеста у три општине Републике Српске само рутинска демократска контрола – то не било политички догађај вриједан посебне пажње. Међутим, понавља се прича са претходних избора: није било инцидената на изборним мјестима, изборне комисије потписале записнике, посматрачи нису имали примједбе, а ипак поновна пребројавања и понављања.

Сада се ради о отезању да се потврде резултати баш у општинма у којима је побиједила СНСД и у којима владајућа коалиција има традиционална упоришта. Чак се у Додиковим Лакташима сумња у убједљиву побједу његовог кандидата, ако није по оном „није важан број него онај ко броји“.

Није спорна демократска процедура него тоталитарни политички контекст.

Сумње ЦИК-а да је ту било малверзација изазивају контрасумње да се опет ради о некој ујдурми ЦИК-а. Свијест о томе да они увијек могу промијенити што год им падне на памет дјелује убитачно на самопоуздање, депримира, производи изборну апстиненцију, политички цинизам. Спорни су и сами ванредни предсједнички избори, а онда се овим отезањем обесмишљавају јер ће нови предсједник почети да дјелује на свега неколико мјесеци прије редовних избора, што значи да ће тај „врло привремени предсједник“ истовремено и да се уводи у посао и да води предизбору кампању.

Такве аномалије збуњују народ, замарају и пасивизирају бирачко тијело које не може да прати и разумије будалаштину да се у интервалу од годину дана шест пута мијења предсједник: један, изабрани предсједник се повукао, други предсједник, који га је замјењивао био подпредсједник из реда хрватског народа, трећи предсједник тј. предсједница функционише у статусу в.д., четврти је изабран на ванредним изборима, али није озваничан, а пети ће бити изабран на јесен о.г. на редовним изборима. Први предсједник у низу је Додик, али он је, могло би се рећи, и шести, јер га и у земљи и у свијету сви не само ословљавају са предсједник, него га и третирају тако.

Видјели смо то у Русији, Мађарској, Израелу, Србији. Ту је увијек поред њега присутна и в.д. предсједница Ана Тришић Бабић, поштује се протокол, али поставја се питање чему сва та игра. Утолико више што у парламентарним демократијама функција предсједника има ограничене ингеренције, а најважнија је што командује војском коју Српска нема. Иницијалне махинације коју је извео трио Марфи, Шмит, Узуновић, изазвале су, ланчану реакцију низа опаких формално-правних консквенци са којим се Српска још увијек бакће.

Из шире перспективе гледано, овдје се води борба између Трампа и коалиције вољних, а БиХ је помоћни терен.

Вучић је фокусиран на Брисел, а Додик на осовину САД – Русија. У Енкориџу је Украјина била повод, а очигледно се разговарало о глобалној и дугорочнијој распођели интересних сфера. Трамп говори да га занима само „западна хемисфера“, а Путин да га „не занима судбина Гренланда“. Гдје су у свему томе српске земље?

Забрињава то што испада да је Србија иде европским путем упркос маћехинског односа Брисела, а тај исти Брисел опструише напоре Путина и Трампа да Српску врате на колосјек равноправних договора три народа у БиХ.

Депримирани Бошњаци позивају своје да насељавају Српску, праве Босанску СПЦ, причају о српском Сарајево-сафарију и сличне глупости како би подигли национални морал. Бошњацима је то потребно након што им се Додик, кога су истјерали на врата, вратио кроз прозор, Трамп промијенио страну у БиХ, Израел наставио у Гази, Арапски свијет у ауту, Руси напредују у Украјини. Укратко, руши се све на чему се заснивала агресивна политика бошњачког Сарајева.

Тај пад колективног имунитета у редовима Бошњака препознаје се по томе што су се сарајевски медији сада обрушили на сопствену политичку елиту: аналитичари Јасмин Мујановић, Сенад Пећанин, Бурсаћ, исмијавају Елмедина Конаковића и Дениса Бећировића због неспособности да парирају Србима. Шта би тек да су знали како је дискретни српски дипломата Бојан Вујић превеслао ветеране Лагумџију и Алкалаја у великој вашингтонској арени око Молитвеног доручка гдје Жељка Цвијановић бриљира у односу на комшијску конкуренцију и крчи пут свом предсједнику.

Додик, осокољен серијом успјешних путовања на којима је дочекиван и подржан на највишем нивоу икад, креће у контраофанзиву. По први пут сасвим експлиците одбацује Дејтонски споразум и отворено тражи најповољнији моменат за сецесију, те тиме, ако ништа друго, скреће пажњу да у БиХ још ништа није ријешено и да послије јесењих избора треба ургентно приступити новом договору. Трамп, међутим, још није поразио дубоку државу, ни америчко ни европско њено крило и неизвјесно је може ли да издржи до краја текуће године, а други мандат му цури …

Ономад чујемо да је Зеленски пристао на територијалне уступке, да му се тешка срца придружује и Каја Калас, како би обоје добили резервну столицу у договорима Путин-Трамп.

Неки руско-америчко-европски консензус о Украјини био би катализатор односа и на Балкану између происточних и прозападних снага, па би добро дошао и српско-српским односима, односно јединственој и независној српској спољној политици, које нема без подршке Русије.

Дакле, не можемо бити сигурни да ово понављање за два дана није нагазна мина све док коло воде ЦИК, ПИК, ОХР, док хер Шмит још увијек није отишао из Сарајева, док хер Мерц опстаје као канцелар у Берлину макар и са танким легитимитетом, а бонска овлашћења нису суспендована. Као што нису ни оних пет плус два америчких услова које БиХ треба да испуни да би странци отишли, а срочених тако да никада не оду.

Зар би након свега тога што се дешавало уназад мјесецима требало да изненади да Шмит поништи резултате ванредних избора као сувишних и да за в.д. предсједника постави бошњачког потпредсједника, реактивира потјерницу за Додиком и притвори га до суђења зато што, наводно, није стриктно поштовао пресуду којом му је на шест година забрањено да се бави јавним пословима. Или да напросто преброји да је Каран у ствари изгубио изборе.

Надајмо се да у споменутом консензусу САД-Русија-ЕУ Балканско двориште неће бити препуштено коалицији вољних, и Српска повјерена вјечитом окупатору Њемачкој, да Русија неће дозволити да „западна хемисфера“ обухвати и Српску. Надати се, али и радити на томе јер не мање зависи од српске слоге, посвећености и истрајности. Излазак на поновљене изборе на неколико гласачких мјеста у три општине је само једна степеница, али и на њој се непажњом може саплести.

(Трибина је одржана 5. фебруара 2026. у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)