Карпентер: БиХ је политички и економски зомби и Запад је не може вратити у живот

ДАЈТЕ шансу миру и Општем оквирном споразуму за мир у Босни и Херцеговини, онако како је написан и потписан у Паризу, на данашњи дан 1995. године.

Тај документ познатији као Дејтонски споразум, један је од најважнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата. Након бројних мировних мисија, прије и током грађанских ратова, у Дејтону је парафиран Дејтонски споразум и његових 11 анекса, којима су одређена правила организације и функционисања послијератне БиХ.

С обзиром на то да је сам мировни споразум ОПШТИ и ОКВИРНИ, његова суштина и спровођење регулисани су анексима. Дејтонски мир се десио 21. новембра 1995. године, а вијест о томе у цијелој БиХ је пропраћена пуцњавом из бројних оружја (осим тешког) у количини бар једногодишње потрошње муниције у рату.

Тако су припадници ратујућих страна на својеврсном референдуму овјерили мировне споразуме.

Смисао, несмисао, бесмисао

Дејтонски споразум је врло пажљиво измјерио количину подјела и мржње међу ратујућим странама и на основу тога размјерио координате опстанка „Босне и Херцеговине“, наводне државе без одређења државног уређења, па би се „ото“ могло назвати географским простором са међународно признатим границама.

Суштина Дејтонског споразума стала је у неколико кључних одредби Анекса 4 – Устава БиХ. Прво – оно што је записано у преамбули Устава, а потом разрађено у другим одредбама Устава БиХ: „Бошњаци, Срби и Хрвати као конститутивни народи (заједно са осталима) те грађани БиХ“.

Затим Члан I.3: „Босну и Херцеговину чине два ентитета, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска“. Потом члан III.3.а): „Све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијелјене институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима.“ И врло важна одредба члана V.5.а): „Ниједан ентитет не смије пријетити или употребити силу против другог ентитета, а ни под каквим околностима оружане снаге једног ентитета не смију улазити на територију другог ентитета или боравити на њему без сагласности владе тог другог ентитета и Предсједништва БиХ. Све оружане снаге у Босни и Херцеговини ће дјеловати у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине.“

Та једноставна формула функционисања послијератне БиХ требало је да онемогући прегласавање било ког конститутивног народа, искључивати подметање бошњачког кукавичјег јајета Жељка Комшића (и Младена Иванића) као нелегитимних представника Хрвата и Срба изабраних бошњачким гласовима.

Смисао Дејтонског споразума био је да БиХ сачува територијални интегритет и добије неопходни минимални спољни суверенитет, а да скоро сав унутрашњи суверенитет остане ентитетима.

Ричард Холбрук у Дејтону је говорио да „постоје два ентитета и само можемо правити концепт Устава БиХ извлачећи из два ентитета, онај садржај који ће омогућити да се сачува држава, да колико-толико буде функционална и стабилна“.

Зато су ентитети пренијели на ниво БиХ само ограничени дио својих надлежности. Лажно и безобразно бошњачке политичке и друге структуре у Сарајеву покушавају представити да је „држава БиХ“ нешто пренијела односно дала ентитетима. Зато сада лажно тврде да Република Српска једнострано врши пренос надлежности са БиХ на Српску.

Тих надлежности – одбрана и војска, Суд и Тужилаштво БиХ, ПДВ као изворни приход БиХ, никада није ни било у Уставу БиХ. Притисцима и уцјенама Републике Српске пренесене су на ниво БиХ без измјена и допуна Устава БиХ. Зато је Република Српска засједањем Народне скупштине 10. децембра започела процес враћања својих дејтонских надлежности.

Зашто?

Зато што су се те отете надлежности, на бх. нивоу показале као нефункционалне, скупе и непотребне. Попут Оружаних снага БиХ, за које Александер Плацер, командант ЕУФОР-а у БиХ, каже да „заједничка војска БиХ није утемељена на Дејтонском мировном споразуму“. Уз то додаје да не види „никакву класичну војну пријетњу у БиХ и да је општа безбједносна ситуација у земљи стабилна“.

Наметнуто неуставно правосуђе БиХ – Суд БиХ и Тужилаштво БиХ, продубљују мржњу и раздор својим оптужницама и пресудама.

БиХ је неуставно путем ПДВ-а добила изворне приходе и приоритет у финансирању набујале бх. администрације, а ентитетима шта остане.

Уставна поставка функционисала је десетак првих година, по којој Федерација БиХ даје 2/3, а Република Српска 1/3 за финансирање заједничких институција на БиХ нивоу.

Наметањима закона од стране високих представника подржаваних од стране измишљеног Савјета за имплементацију мира и Уставног суда БиХ, створена је неуставна структура која разара БиХ и води распаду.

Умјесто да се у БиХ постепено изграђује помирење и повјерење, међународним неправним интервенционизмом, кренуло се у разградњу Дејтона и изградњу франкенштајновске антидејтонске структуре која ефикасно руши БиХ.

Зато су протекле двије и по деценије биле вријеме несмисла илити вријеме ОХР-а у коме су високи представници били инструмент за одржавање тензија, нестабилности, неповјерења.

Педи Ешдаун је уживао у свом колонијалном управљању Босном и Херцеговином, и како је говорио „у постепеној разградњи Дејтонског споразума, за што ми је дато 800 службеника ОХР-а и 36 милиона евра мјесечно“.

Ко му је дао такво право и паре за разградњу Дејтона?

План Педија Ешдауна и оних који су га подржавали, био је: узмите ентитетима финансије, војску и полицију, и они ће сами увенути. Заправо циљ је био да увене Република Српска, јер су западне силе већ дозволиле Бошњацима да потпуно овладају Федерацијом БиХ развлашћивањем Хрвата.

То би била судбина Републике Српске, да није било Милорада Додика.

Незаобилазно је дјеловање Уставног суда БиХ који прегласавањем по формули два Бошњака и три странца, доносе одлуке на штету Републике Српске. Грб, химна, 9. јануар као Дан Републике, отимање имовине, пољопривредног земљишта и шума итд.

Катастрофалне одлуке по диктату бошњачких политичара – Алије Изетбеговића, Сулејмана Тихића, Бакира Изетбеговића, само цементирају подјеле и генеришу оправдано незадовољство Срба и Хрвата. Нису задовољни ни Бошњаци, јер нису потпуно овладали цијелом Босном и Херцеговином.

Неодржива самоодрживост

Оно што је направљено од БиХ није више одрживо. Ако нешто постоји 26 година и још није самоодрживо – треба се запитати да ли је потребно. Притом стална прича – убрзати реформе на путу од Дејтона ка Бриселу и чланству у ЕУ. Годинама траје то чекање воза што доћи неће да би западни Балкан добио чланство у ЕУ.

Они ће рећи – то се не добија, већ се заслужује реформама и испуњавањем услова, који су заправо препреке. Излизана ријеч реформа изазива мучнину и гађење према самој помало дезоријентисаној ЕУ.

Креатори хаоса, ма гдје били, стварају агонију у БиХ, доводећи је до бесмисла.

Пророчанство Луиз Арбур

У писму које је Луиз Арбур, предсједница Међународне кризне групе, у мају 2011. године упутила највишим званичницима Европске уније, сугерисано је да међународна заједница избјегне доношење наглих одлука, које би могле да продубе кризу и гурну странке ка максималистичким позицијама.

У писму Арбурова наводи да је „ситуација у БиХ растуће забрињавајућа и, уколико се тренд политичке кризе настави, лако је замислити бошњачке странке како контролишу пропалу и банкротирану државу, чије су институције напустили Срби и Хрвати.

Одлука високог представника да суспендује одлуке ЦИК-а којима је поништено формирање федералне владе, као и накнадно уплитање у право да се жали на ту одлуку, подрили су државне органе и владавину закона.

Било би још горе покушати увести санкције против предсједника Републике Српске Милорада Додика, због тога што би такви покушаји вјероватно наишли на одбијање и референдумску кампању учинили још више дестабилизујућом“.

Отад је прошло десет година, а криза у БиХ је нарастала доводећи незадовољство Срба и Хрвата до кулминације. Само је питање да ли је распад БиХ кренуо неповратним путем.

БиХ на Инцковом путу

Окидач садашње кризе је одлука посљедњег високог представника Валентина Инцка о наметању закона о негирању геноцида. Иако су била бројна упозорења на најаву таквог закона и да ће то бити отровни дар Бошњацима, десило се. БиХ не функционише већ мјесецима, али то се скоро и не примјећује. Тиме се потврђује да су ентитети кључни у својој државности, а не БиХ.

Све чешће и све више, у анализама озбиљних научника и аналитичара, указује се на неуспјешност БиХ под страним руковођењем.

Тако Тед Гејлен Карпентер, аналитичар Института „Кејто“ у Вашингтону, у тексту под насловом „Када ће Америка схватити да је БиХ зомби држава?“, пише да амерички и други западни лидери одбијају да се суоче са гомилом доказа да је њихов пројекат изградње БиХ неуспјешан и да покушаји инсистирања на јединству негдје гдје три деценије болног искуства потврђује да нема ничег ни сличног томе, може само указивати на погрешну страну политику.

„БиХ остаје нетакнута само на инсистирање арогантних америчких и европских званичника који одбијају да признају да је њихов приступ потпуно погрешан од почетка. БиХ је политички и економски зомби и никакав западни напор не може је вратити у живот. Давно је прошло вријеме када је требало прихватити ту реалност“, оцијенио је Карпентер.

На сличан начин и са разложном аргументацијом пише и Тимоти Вилијам Вотерс, професор на америчком Индијана универзитету. Пишући о садашњој БиХ подијељеној на три етничке заједнице, Вотерс пише: „Присиљавање невољних заједница на политичку унију је дестабилизујуће – као што сада видимо. То није мудро и не доноси правду за мртве. Меморијали, репарације и суђења су смислени одговори – али држава? Само ако је живи желе.

Од Дејтона постоји мир, али мало шта друго: умирућа економија, пропало помирење, потпуно располућена земља. Дејтон се често окривљује за нефункционалност Босне. Оригинални дизајн онога што се често назива „дејтонска Босна“ подразумијевао је минимална централна овлаштења.

У деценији након Дејтона, САД су организовале стварање централизоване армије, пореске и царинске управе, што су управо оне институције из којих Додик сада жели да се повуче. Креатори политике интерпретирају тренутну кризу као тест ријешености Запада: поново појачати притисак, увести нове санкције или распоредити додатне трупе. Али с којим циљем?“

По Вотерсовом мишљењу, за западну политику постоје излазна стратегија и изводљиви исходи: мања Босна која би могла ефикасно управљати собом, спајање хрватских и српских области са Хрватском и Србијом, транзитни аранжмани за енклаве. Америка не би морала да намеће подјелу – довољно је да јој се не супротставља.

Епилог

Кад би Југославија и њена бивша република Босна и Херцеговина могле написати причу о себи, то би било под насловом: „Била једном једна земља“ са поднасловом „Како смо систематски уништене од идиота“.

Ипак, на крају остаје да има једна земља пркосна од сна.

Република Српска.

Аутор: Славко МИТРОВИЋ