КАНАДСКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ: Пресуда Караџићу – међународна неправда

Пресуда Хашког трибунала првом предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу је политичка, као и њене посљедице и она ће првенствено помоћи да се умањи могућност будућег помирења на Балкану, наводи се у тексту објављеном на сајту канадског Центра за истраживање глобализације.

Аутор текста Дајан Џонстон истиче да злочини у БиХ нису били једнострани, те да је у тој земљи вођен грађански рат, уз учешће три оружане стране, плус спољни фактор.

У тексту под насловом „Међународна неправда: осуда Радована Караџића“ наводи се да је Хашки трибунал, иако настао одобрењем УН, превасходно суд НАТО алијансе, са процесима на енглеском језику, гдје се јуриспруденција измишља у „ходу“.

Аутор оцјењује да се пресуда Караџићу, коме је суђење трајало седам и по година и за чији се исход очекивало да ће бити „крив је“, може свести на „они су рекли, он је рекао и ми вјерујемо вама, а не њему“.

„Хорор приче на суђењу дебело зачињене гласинама, порицањем, мање-више натегнутим интерпретацијама завршавају се `утапањем рибе`. На правом суђењу свака оптужница свела би се на чињенице које се могу доказати или не, али овај отегнути поступак лишен је сваког појма релевантности“, наводи се у тексту.

У тексту се наводи да је пресуда толико већ била позната да нико није ни помишљао на могуће ослобађање, и то до стране суда са само једном тачком дневног реда, који је формиран суштински да пресуди српској страни у грађанским ратовима деведесетих година прошлог вијека који су растурили Југославију.

Аутор текста Дајан Џонстон посебно се осврће на дио пресуде у којој судија О Гон Квон признаје да су босански муслимани гађали своје цивиле да би провоцирали међународну заједницу да дјелује у њихово име, али и особље УН у Сарајеву или је отварала ватру на територију под њиховом контролом како би кривицу свалила на Србе.

„То је заиста чудно. Судије трибунала признају да су босански муслимани били умијешани у `операцији под лажном заставом` /false flag/ и да нису гађали само особље УН, већ су отварали ватру на територију под својом контролом, односно цивиле под својом контролом“, пише у тексту.

Аутор подсјећа да припадници УН годинама инсистирају да су злогласни крвави напад на пијаци Маркале у Сарајеву, за који су оптужени Срби и који је употријебљен за осуду Срба у УН, извеле снаге босанских муслимана да би добили међународну подршку.

„То је једно издајничко понашање. Муслиманска страна успјела је у својој намјери да провоцира међународну заједницу. Хашки трибунал је живи доказ – суд формиран да казни Србе. Али до сада није било потеза да се оптуже и поставе пред суд муслимански лидери одговорни за ове операције“, наводи се у тексту.

Он је рекао да такви напади са циљем обмане „блиједе на значају“ у поређењу са доказима у вези са „дејствовањем босанских Срба на Сарајево“.

„Како је могуће да такви напади чији је циљ обмана `блиједе на значају` када управо они бацају сумњу на обим `дејствовања босанских Срба на град`“?, пита аутор текста.

У тексту се подсјећа да је главни правосудни трик Трибунала „удружени злочиначки подухват“ преузет из америчког правосуђа који је кориштен у оптужбама против гангстера.

„Трик је у томе идентификовати ону страну против које смо ми као удружени злочиначки подухват, што чини могућим да се оптужи свако на тој страни као дио тог подугхвата. Удружени злочиначки подухват институционализује кривицу удружењем. Осим тога, у Југославији није постојао закон против удруженог злочиначког подухвата, па је према томе његова примјена чисто ретроактивна“, наводи се у тексту.

У тексту се истиче да су злочине починиле све три стране и да је то био дио „свеобухватног грађанског рата“.

„Оно што се дефинитивно може назвати `удруженим злочиначким подухватом` јесте планирање и спровођење операција под лажном заставом, али Трибунал није за то заинтересован. Муслимани су добри момци, иако су неки муслимански борци били сурови страни исламисти, повезани са Осамом бин Ладеном“, наводи се у тексту.

Операције под лажном заставом су по дефиницији тајне и сличне активности као што су оружани и терористички напади, атентитаи или саботаже које предузима нека држава или организација на начин да је припише некој другој, најчешће супарничкој држави или организацији у пропагандне сврхе.

Аутор текста истиче да је то што су муслимани гађали особље УН много више „удружени злочиначки подухват“ него то што су Срби узели 200 мировњака УН и војних посматрача као таоце, којима нису наудили, а што је представљало привремени одбрамбени потез у вријеме ваздушних напада НАТО.

Пресудас Караџићу у великој мјери сумира случај против генерала Ратка Младића, што оставља мало сумње у коме правцу суђење иде. Осим случаја Младића, пресуда Караџићу ослања се и на пресуду на суђењу генералу Радиславу Крстићу.

Многи добро обавијештени западни и муслимански свједоци рекли су да је спрско преузимање Сребренице био неочекиван резултат налажења града потпуно небрањеног, што демантује тврдње да је било ријечи о добро смишљеном злочину.Закључак да је Караџић био свјестан шта се дешава добијен је из телефонских разговора, а мало је вјероватно би Караџић као политички, а не војни лидер у посљедњим фазама рата компромитовао свој став позивањем војника да масакрирају заробљенике.

Аутор указује да је пресуда посебно чудна и по питању појма геноцид, који је сведен на геноцид у једном граду чије су жртве мушкарци, док су жене и дјеца поштеђени. „Пресуда је широко прихваћена, а није критички анализирана. Овдје се појам геноцид, у ствари, изједначава са ратом јер ратови укључују намјерно убијање мушкараца“, пише у тексту.

„Нису сви мушкарци у Сребреници масакрирани. Неки су чак окривили лидере босанских муслимана да су намамили Србе у моралну замку. Штавише, било је много муслиманских војника привремено лоцираних у Сребреници, који нису ту рођени, тако да њихова трагична судбина није имала ништа са уништењем будућности тог града#, наводи се у тексту.

Ако би муслимани признали да су злочине чинили људи и на њиховој страни то би била основа да два народа осуде прошлост и траже бољу будућност заједно.
Муслимани се подстицани и охрабрени да виде себе само као жртве, док Срби стално осјећају озлојеђеност због сталних двоструких аршина.

Муслимани стално истичу да ниједна пресуда не може да ублажи њихове патње, што у ствари храни међународно антизападно расположење међу муслиманима, чак иако је непосредни резултат одржати новостворене републике напростору бивше Југославије међусобно у непријатељским односима и сателите НАТО-у.

Други политички резултат је подсјетити свијет да ако уђете у рат са САД и НАТО, нећете само изгубити, већ ћете завршити као обичан криминалац.

„Ратна машинерија НАТО, предвођена САД, увијек је невина, док су њени противници увијек криви. Римско царсто је поробљавало поражене, а САД их стављају у затвор“, истиче се у тексту објављеном на сајту канадског Центра за истраживање глобализације.

Тагови: Радован Караџић, Хашки трибунал