Јован Б. Душанић за “Глас Српске”: Срби не морају измишљати прошлост

За свако друштво, и у свим временима, од изузетне важности је добро познавање сопствене историје, а то се посебно односи на мање народе у садашње време, када постају све гласније агресивне тврдње да треба да заборавимо нашу историју и да решавамо проблеме садашњости и гледамо у будућност.

Каже то у интервјуу за “Глас Српске” редовни универзитетски професор у пензији Јован Б. Душанић објашњавајући зашто је одлучио да напише књигу “Утемељивачи Републике Српске на прелазу из ХIХ у ХХ век”, која ће бити представљена 18. априла у 18 часова у великој сали Академије наука и умјетности у Бањалуци.

Књига говори о борби српског народа у БиХ за црквено-школску аутономију у вријеме аустроугарске владавине, а аутор даје детаљне биографије српских народних вођа (укључујући и њихове претке и потомке) који су ту борбу предводили – Глигорија М. Јефтановића, Војислава В. Шоле, Косте Г. Душанића, Јеврема С. Станковића, Николе М. Шкорића, Косте Л. Кујунџића, Петра – Пере М. Дрљаче, Хаџи Теодора Ј. Илића, Симе П. Танасића, Богдана Р. Милановића, Душана И. Кецмановића и Стојана Д. Врањешевића.

Књига, која има 382 стране, објављена је у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Новог Сарајева и луксузно опремљена, те илустрована са више од 100 разгледница, из преко 50 мјеста у БиХ, урађених у вријеме аустроугарске владавине.

ГЛАС: Студенти првих десет генерација Економског факултета Вас памте као професора монетарне економије. Како је дошло до тога да се економиста бави историјском тематиком?

ДУШАНИЋ: На прелому векова процес глобализације се убрзава што, између осталог, доводи до масивније покретљивости становништва, па многи живе у срединама из којих не потичу, а што доводи до све веће кризе идентитета. Свестан да то може да се деси са мојим и потомством моје браће, одлучио сам да напишем за њих кратку породичну историју, коју сам мислио да умножим у четири примерка – за мога сина и тројицу синова моје браће. Сматрам да је увек, а поготово у садашња времена, добро да се зна одакле потичемо, који су нам корени, како су живели и са каквим искушењима су се сусретали наши преци. На таквим сазнајним основама лакше се може разумети и проживети садашњост, а будућност учинити предвидљивијом. Током радног века објавио сам тридесетак књига из области економије и у њима заокружио истраживања која сам планирао да урадим пре одласка (2015) у пензију и после тога сам се посветио писању на историјске теме. Написавши почетни материјал за породичну историју, видео сам да у њему спомињем многе појмове (турско ропство, аустроугарска окупација…) о којима ће будући потомци кроз званични школски систем мало (или уопште неће) учити, те да би било добро да и на те теме пишем. Написао сам неколико књига међу којима су: “Срби Босне и Херцеговине у XIX веку – борба за слободу и уједињење” (707 страна) објављена 2018, а већ 2022. доживела је своје десето (допуњено и проширено) издање, те “Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у XX век” (382 стране), коју је издавач одлучио да објави (2023) као луксузно издање и чији је тираж за неколико месеци скоро распродат.

ГЛАС: У уводу књиге “Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у XX век” наводите разне данашње проблеме као што су “покушаји промјене свијести” код Срба, ревизија (превредновање) цјелокупне српске историје… Како се борити (и изборити) против тога?

ДУШАНИЋ: Рушење Берлинског зида и окончање хладног рата, евроатлантске земље протумачиле су као потврду супериорности сопственог система вредности и одмах се ангажовале да и други народи (милом или силом) прихвате њихов систем вредности, као и тумачење стварности, па и историје. Нажалост, у време глобализације и постмодерне убеђују нас да су традиционалне вредности (вера, породица, морал, истина, правда, слобода, част, самопожртвовање, оданост и поштовање традиције, корена и историје) застареле и превазиђене, те да ништа, осим новца и материјалних ствари, нема вредност. Поремећени су и основни односи човека: према Богу, природи, прецима, ближњима и самом себи. Све већи број људи сматра да Бог не постоји, за очување природе не мари, о прецима мало шта зна, ближње заборавља, а времена нема ни за самог себе. Губи се свест о властитом идентитету, слаби социјална кохезија, те долази до духовног раскорењивања појединаца. За свако друштво, и у свим временима, од изузетне важности је добро познавање сопствене историје, а то се посебно односи на мање народе у садашње време, када постају све гласније агресивне тврдње да треба да заборавимо нашу историју и да решавамо проблеме садашњости и гледамо у будућност. Од наших евроатлантских партнера добијамо “пријатељске” поруке како Срби морају да “промене своју свест”. Да би до “промене свести” дошло, потребно је да се из ње одстране традиционалне вредности и сећање на сопствену историју како би се она попунила похлепом за материјалним средствима и статусним симболима, те неспутаним моралним развратом. Мада нас убеђују да то чине за наше добро, они управо инсистирају на “промени свести”, јер из историјског искуства знају како је тешко колонизовати народе који имају дуго и богато историјско наслеђе и развијену националну свест.

ГЛАС: Одакле идеја да се бавите овом тематиком? Колико је важно да знамо о тим догађајима и људима?

ДУШАНИЋ: Управо је писање оваквих књига један од одговора на питање које сте малопре поставили: како се борити (и изборити) против “покушаја промене свести” код Срба, те ревизије (превредновања) целокупне српске историје? Српски народ има богату и славну прошлост, за разлику од многих других који ту прошлост треба да измишљају, и због тога ми треба само да излажемо наш наратив који је аргументован и утемељен на чврстим чињеницама. Огромни напори и уложена средства моћника у покушајима да изврше ревизију целокупне српске историје са циљем да се она прикаже као једно злочиначко наслеђе народа на “полудивљем европском Оријенту”, остаће безуспешни уколико наш народ добро познаје сопствену историју.

ГЛАС: У чему се све огледа утицај догађаја/људи о којима говорите у књизи на данашње вријеме?

ДУШАНИЋ: У једном осврту на моју најновију књигу написано је како читаоцу “неће бити тешко да у догађајима од последњих тридесетак година препозна исти метод и исте обрасце које и данас страни центри моћи намећу у БиХ”. Многи читаоци су ми такође говорили да им је после читања мојих књига (које описују догађаје од пре више од једног столећа) постала јаснија догађања на нашим просторима последњих деценија.

ГЛАС: Ко је од људи о којима пишете у овој књизи на Вас оставио највећи утисак и зашто?

ДУШАНИЋ: Био би то Глигорије М. Јефтановић, неоспорни вођа српског народа у то време, који је био на челу српских народних представника у борби за црквено-школску аутономију у време аустроугарске владавине. Били су то људи национално самосвесни, чврстог карактера, спремни на велико самопожртвовање за опште добро и уверени да ће, борећи се за праведну ствар, у томе успети – ако не они, онда њихови потомци. У тој борби нису их могле поколебати ни репресивне мере које је против њих предузимала аустроугарска окупациона власт. Била је то истинска национална елита, а између ње и народа постојала је природна хармонија. Ти наши преци, са скромним формалним образовањем, у преговорима са елитним представницима моћне Аустроугарске монархије показују невероватан дипломатски такт, умешност, зрелост, одговорност и одлучност. У борби за ослобођење и уједињење српског народа определили су се за доследан пасиван, миран и законит отпор, те стрпљив и упоран “ситан рад” који даје, “корак по корак”, резултат на дуги рок. Њихова борба је показала да је српски народ и поред вишевековног робовања под Турцима сачувао национални идентитет (у основи кога су светосавска православна духовност, немањићка државотворна традиција и слободарски косовски завет), те остао веран своме културном обрасцу.

ГЛАС: У “Гласу Српске” сте непосредно пред освештање темеља бањалучког српско-руског храма (2018) објавили веома запажен текст. Очигледно да сте повезани са подизањем овог храма. Шта за Вас значи његова изградња?

ДУШАНИЋ: Господу сам благодаран што је и моја маленкост део овога величанственог подухвата који ће сигурно допринети учвршћивању веза између два братска народа и две сестринске цркве. Моје учешће је само у мери коју његово преосвештенство господин Јефрем сматра потребном. Очекује се да би крајем ове или почетком наредне године требало да се одржи и прва литургија у закровљеном храму – за који су већ стигла звона и крстови. Храм представља реплику Храма Чуда Архангела Михаила из московског Кремља – петокуполни храм (пет руских купола – луковица) са звоником у виду шатора, који је саграђен 1358, од комуниста разрушен 1929. године. За основу бањалучког храма узет је његов изглед из XVII века, након реконструкције после пожара у коме је страдао. Верујем да ће храм, који из московског Кремља васкрсава у бањалучкој Алеји центар, имати веома важну духовну и културну мисију и представљати архитектонски украс Бањалуке.

Хапшење

ГЛАС: Небојша Катић у књизи “Сурови нови свет” пише да је вјероватно кључни догађај у Вашој каријери било хапшење, а потом и избацивање са Економског факултета у Бањалуци (средином осамдесетих година прошлог вијека) због “морално-политичке неподобности и дјеловања са позиција грађанске деснице и српског национализма”. Уз то он истиче: “Само неко ко је прошао сличан пут може разумети сву драму таквог искуства. Колико сам могао да приметим, муке и трауме тог периода нису на Душанићу оставиле видљивог трага. Ни резигнација, ни цинизам, ни горчина, ни параноични опрез који обично прати таква искуства, нису променили нити обликовали његову личност. При томе, своју дисидентску историју он никада није потенцирао, нити је имао потребу да се њоме хвали или да себе приказује као жртву. И његов поглед на прошлост је одмерен, објективан и није помућен лошим искуствима.” Како на тај догађај од прије четрдесетак година гледате данас?

ДУШАНИЋ: Као на цену коју преузимамо, и некад морамо да платимо за поштен јавни интелектуални ангажман. Тада сам званично оптужен да сам починио кривична дела из члана 133/1 и 157 Кривичног закона СФРЈ – вербални деликт или деликт мишљења (за што је била прописана казна до 10 година затвора), односно да сам (како је писало у званичном саопштењу): изражавао забринутост над судбином српске нације, поготово интелектуалаца који су у БиХ прогоњени, да сам говорио да је Устав из 1974. донет под притиском хрватских националиста, да је њиме Србија ослабљена, распарчана и дезинтегрисана – у распаду, да ужа Србија нема никаквог утицаја на одлучивање на нивоу Федерације и да зато све више заостаје у развоју, да сам глорификовао западну демократију и вишепартијски систем, те негирао демократију у нашем систему, истицао угроженост слободе говора и мисли у социјализму, да сам грубо клеветао, нападао и вређао личност и дело друга Тита наводећи претерану раскош, трошење огромних средстава, задуживање земље, култ личности, да сам за Председништво СФРЈ говорио да је веће стараца које ће због неспособности земљу довести до пропасти и рата. Оно што није званично објављено, а писало је у извештају Службе државне безбедности (који је читан на састанцима када сам избациван са Факултета) било је потенцирање чињеница: да потичем из свештеничке и четничке породице; да сам сину дао име Арсеније; да су сва обавештења за студенте на вратима мога кабинета, као и испитна питања, откуцана ћирилицом; да се потписујем ћирилицом уз обавезно стављање средњег слова између имена и презимена; да читам НИН и лист “Политика” и слично.

“Добар” никоме

ГЛАС: У истој књизи Катић пише да сте „један од ретких српских економиста који није био „добар“ ни старом ни новом систему, и кога критикују они који су били добри сваком систему“, те му се „често учини, да када би им околности ишле на руку, нови идеолози би волели да направе неки нови Голи оток, ако не баш физички онда интелектуални, и да тамо сместе своје неистомишљенике. Душанић би тада вероватно био у првом транспорту“.

ДУШАНИЋ: Заиста је то занимљиво, али само на први поглед. Средином 1980-их година сам од комуниста оптужен да сам „десничар који је против социјализма и самоуправљања“, а почетком овог века, на научном скупу у Академији економских наука, један од колега неолиберала у своме реферату тврдио је да сам левичар и да сам „против капитализма и глобализације“. То показује како је неолиберализам, пре свега идеологија, као и комунизам, те не треба да нас чуди да су многи најватренији неолиберали бивши комунисти или њихови биолошки потомци, који су једноставно језик једноумља и искључивости прекодирали са комунистичких на неолибералне догме.

Међутим, и бивши комунисти и садашњи неолиберали, као истински интернационалци – први задивљени Истоком и социјализмом, а други Западом и капитализмом, јер је то у моди и исплативо, а уз то иду и примамљиве почасти и разноразне привилегије – сагласни су да сам српски националиста. И то је објашњиво, јер сви ми којима су важнији интереси сопствене земље и народа, од интереса њихових ментора, са Истока или са Запада, по дефиницији су националисти.