ИЗВЕШТАЈ НЕЗАВИСНЕ МЕЂУНАРОДНЕ КОМИСИЈЕ: Муслиманске снаге из Сребренице извршиле низ систематичних напада на српска села

Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године навела је у свом извјештају да су муслиманске снаге из Сребренице извршиле низ систематичних напада и злочина на простору Сребреничке регије.

Једно од већих српских села у Сребреници, Подравање, нападнуто је 24. септембра када је убијен 31 цивил и припадник сеоских стража, неколико их је заробљено, а село је спаљено, истиче се у извјештају Комисије.

Српско село Факовићи у општини Братунац спаљено је 5. октобра, а убијено је 28 цивила и припадника сеоских стража, од чега 12 жена, док је у селима Шетићи и Малешићи, општина Зворник, убијено 14 цивила и припадника сеоских стража српске националности.

Велики напад муслиманских снага из Сребренице на српска села Бјеловац, Сикирићи и Лозница у општини Братунац десио се 14. децембра 1992. године, а у овом нападу убијена су 62 лица српске националности, док су многи Срби, углавном жена и дјеца, одведени у заробљеништво.

Напад на Кравице

На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају Мјесној заједници Кравица – Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача.

Напад је изводило између 3.000 и 4.000 муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села.

Овом приликом протјеран је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу.

Напад на Скелане

Муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага.

Они који нису могли да пређу мост, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре.

Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној БиХ.

У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 квадратних километара, те је обухватала дијелове пет општина – Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи.

Муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено.

Муслиманске оружане снаге су на овом подручју починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова врховна команда у Сарајеву знала.

Након напада на Кравицу, посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.

За неколико седмица су муслиманске снаге у потпуности биле поражене и сведене само на градско језгро у Сребреници, док је дио муслиманских снага остао одвојен и у војном упоришту Жепа, јужно од Сребренице.

Током контраофанзиве српских снага у саму Сребреницу повукао се и значајан број муслиманских цивила и бораца из других подрињских општина које су се налазиле под контролом ВРС.

Половином марта 1993. године, посредством међународне заједнице, започели су преговори о формирању демилитаризоване зоне и енклаве Сребреница, која би се нашла под заштитом снага Уједињених нација.

У Сребреницу је ушао конвој УНХЦР и довезао велике количине хуманитарне помоћи. Истовремено је почела евакуација цивилног муслиманског становништва према Тузли, која је трајала до 2. априла 1993. године, када су снаге под командом Насера Орића, насилно онемогућиле евакуацију, иако је међу цивилима постојала велика жеља да се пребаце у Тузлу, на подручје које је тада контролисала Армија БиХ.

Власти Републике Српске су, као знак добро воље, одобриле да се рањеници муслиманских снага из Сребренице евакуишу хеликоптером.

Делегација Републике Српске, која се налазила на преговорима у Њујорку, обавијестила је Савјет Безбједности УН да се на ратишту око Сребренице обустављају све војне активности те да српска страна гарантује ваздушни и копнени коридор за пружање хуманитарне помоћи.

Савјет безбједности УН је 16. априла 1993. године донио резолуцију 819. у којој стоји да се одмах прекину сви оружани напади на Сребреницу, те да се снаге ВРС повуку са подручја око Сребренице.

Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе

Главни Штаб ВРС поступио је према резолуцији, а два дана касније постигнут је Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе, који су потписали представници ВРС, АРБиХ и УН који су били гарант провођења овог споразума односно и демилитаризације енклава Сребреница и Жепа.

Муслиманске снаге у Сребреници ни у једном тренутку нису дозволиле да буду разоружане, него су на демилитаризовану зону гледали као на уточиште за реорганизацију својих војних потенцијала из којег би убудуће могли да врше дејства по дубини Војске Републике Српске.

О овоме свједочи документ у којем Насер Орић, командант 8. оперативне групе, 25. маја 1994. године тражи од надређених да и његови борци узму учешће у „ослобађању земље“ тако што би изводили борбена дејства у „позадини агресора“.

Од љета 1994. интензивирале су се борбена дејства 8. оперативне групе из заштићене зоне по дубини ВРС, па је тако 12. јула извршен артиљеријски напад на гробље у Братунцу, током помена за убијене Србе на том подручју.

Напади су се наставили и током октобра, новембра, децембра, а посебно су интензивни постали током прољећа и љета 1995. године.

Муслимански напади на Сребреницу из демилитаризоване зоне

Према борбеним извјештајима 28. дивизије, које је упутила команди 2. Корпуса Армије БиХ, имали су више од 30 извиђачко-диверзантских акција из заштићених зона Сребреница и Жепа на територији Републике Српске.

Само током неколико дана, почев од 22. јуна до 27. јуна 1995. године, припадници ове јединице извршили су три већа напада из заштићене и демилитаризоване зоне Сребреница и при томе убиле најмање 47 војника и цивила српске националности.

Од средине марта 1993. па до средине љета 1995. године припадници 28. дивизије убили су око 450 српских цивила и војника на подручју око Сребренице.

Сви ови напади извршени су у складу са ратним настојањима и директивама Генералштаба Армије БиХ, а половином 1995. године били су дио великог плана о офанзиви и пробоју блокаде око Сарајева.

Према муслиманским и другим изворима до овог периода муслиманска страна је у овој регији имала око 2.100 погинулих, од којих је, како је наведено у званичној монографији 28. Дивизије Армије Републике БиХ, 1.800 било војника.

Због све агресивнијег дјеловања припадника 28. дивизије и реалне опасности да се остваре њихови војно-политички планови о пресијецању Републике Српске у средњем Подрињу, команда ВРС је 2. јула издала припремно наређење које је упућено свим јединицама Дринског корпуса изузев приштапских јединица с „циљем припреме за предстојећа дејства“.

Снаге ВРС кренуле су са извођењем акције кодног назива „Криваја 95“ којом је било предвиђено раздвајање званично демилитаризованих зона Сребреница и Жепа.

Главни циљ је био свести дејство муслиманских снага на градско подручје и на тај начин зауставити извиђачко диверзантске групе муслиманске 28. дивизије и њихова дејства у дубини територије Републике Српске.

ВРС није намјеравала да заузме Сребреницу

Команда Дринског корпуса није намјеравала да заузме град Сребреницу, а није могла ни да очекује да ће 28. дивизија напустити одбрану града и своје породице и кренути у пробој из окружења.

Послије сламања контраофанзиве снага 28. дивизије, све снаге Дринског корпуса ангажоване у извођењу „Криваје 95“ практично су извршиле постављени задатак у духу заповијести команданта Дринског корпуса. Овим је основни циљ борбених дејстава акције „Криваја 95“ био остварен.

У пријеподневним часовима 11. јула начелник штаба Дринског корпуса генерал-мајор Радислав Крстић усмено је издао задатке потчињеним јединицама продужење напада ка граду, са задатком да се уђе у град Сребреницу.

До 11.00 часова 11. јула девет припадника јединица 28. дивизије АРБиХ у Сребреници смртно су страдала док их је 30 рањено, што је износило мање од један одсто укупног особља дивизије.

На основу наређења команде 28. дивизије предвече, 11. јула, све активно и резервно војно особље 28. дивизије, сребреничка полиција и сви борбено способни мушкарци из Цивилне заштите и радне обавезе, окупили су се на договореној локацији у Шушњарима.

Међу њима је била и неколицина жена које су имале примјерен статус бораца војске или цивилне одбране, док је било и оних које су као цивили кренули са члановима породице, односно припадницима активног или резрезвног састава 28. дивизије.

Према извјештају 28. дивизије 1. јуна 1995. године 28. дивизија бројила је 5.846 активних лица. Полиција Сребренице бројила је 137 полицајаца. Радна обавеза имала је 1.309 чланова особља, а Цивилна одбрана 939.

Укупно, број наоружаних мушкараца и жена поријеклом из енклаве Сребренице, укључујући оне на служењу војног рока регруте, износио је 9.591, а поред тога било је и 2.552 војника из других општина.

Међу њима је вјероватно био и одређен број регрута на служењу војног рока који нису још досегли старосну границу за регрутацију од 16 година.

Сви стационирани војни обвезници активног и резервног састава 28. дивизије у Шушњарима примили су наређење да изврше борбену операцију пробоја према Тузли и формирали су борбени поредак који се запутио према Тузли кроз територију под контролом ВРС.

Рута кретања је препоручена од Извиђачке патроле 284. бригаде, која је утврдила ту руту 15 дана раније. У колони се налазило око 12.500 људи, мањи дио војника је био у униформи, а већина је била у цивилној одјећи, наводи се у извјештају Комисије.

Извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. године ове седмице је објављен на сајту Комисије и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.