Из штампе изашла монографија „Дјеца жртве рата 1991-1995“

У издању Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из штампе је изашла монографија „Дјеца жртве рата 1991-1995“, чији је превасходни циљ да се укаже на сав бесмисао рата, који највеће посљедице оставља на најрањивијима – дјеци, изјавио је директор овог центра Милорад Којић.

– Ово, још једно издање Центра резултат је дугогодишњег истраживања, као и сарадње са бројним институцијама и невладиним организацијама. Важно је да изнесени подаци и доступни документи што прије постану предмет интересовања правосудних институција, јер се приликом израде ове монографије Центар водио снагом аргумената и чињеница – истакао је Којић за Срну.

Он је навео да је знатан број документације о страдалој дјеци добијен од болница, домова за незбринуту дјецу, удружења проистеклих из Одбрамбено- отаџбинског рата, Удружења жена „Дуга“, Радио-телевизије Републике Српске, Удружења „Здраво да сте“, Завода за физикалну медицину и рехабилитацију „Доктор Мирослав Зотовић“ Бањалука и бањалучког Клиничког центра.

Којић каже да у протеклом рату у БиХ није било милости ни за оне најрањивије и најбеспомоћније, подсјетивши да је огледало хуманости западног свијета и симбол страдања током хуманитарне кризе у Крајини, била смрт 12 пријевремено рођених беба у бањалучком Клиничком болничком центру, усљед недостатка кисеоника.

– Дјеца, којој је по рођењу било ускраћено право на живот, умирала су у периоду од 22. маја до 19. јуна 1992. године до пробоја Коридора живота, а овај случај детаљно је објашњен у монографији – истакао је Којић.

Он је подсјетио да је Центар својевремено издао и публикацију о страдању бањалучких беба „Шта су скривиле?“, истичући да су оба ова издања и те како значајна оставштина будућим генерацијама.

Којић је напоменуо да се у монографији о дјеци жртвама рата, између осталих, спомиње стравична смрт дјевојчице Мирјане Драгичевић, која је силована и убијена наочиглед мајке Радмиле, као и Данке Тановић, која је рођена 1989. године а убијена у нападу муслиманских снага на српско село Јошаница, општина Фоча, на Никољдан 1992. године.

Он је навео да су међу убијеном дјецом и Драган Јанковић, рођен 1992. године и Борис Јанковић, рођен 1989. године, који су страдали 13. септембра 1995. у мјесту Бравнице, када су војници ХВ и ХВО-а изрешетали и испалили гранату на аутобус пун српских цивила, који су се повлачили из Србобрана.

Којић је напоменуо да је Сњежана Тепић, рођена 1988. године, убијена у нападу муслиманских снага на село Сердаре, у општини Котор Варош, 17. септембра 1992. године, а десетогодишња Вишња Бајић у селу Паљике, у гранатирању муслиманске војске са брда Стране 20. јуна 1992. године.

Према његовиом ријечима, у монографији је и прича о убијеној браћи Димитријевић, Александру и Радисаву, као и браћи Петру и Павлу Голубовићу.

– Смрт једанаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића најбоље свједочи о монструозности злочина над Србима у Подрињу, а овај злочин је постао синоним страдања српске дјеце у протеклом рату – истакао је Којић.

Он је објаснио да због недостатка релевантне документације, Центар није успио да обради податке о дјеци која су у рату изгубила једног или оба родитеља, дјецу која су избјегла или расељена, као и дјецу која су умрла након завршетка рата, а могу се категоризовати као жртве рата.

Којић је нагласио да број дјеце жртава рата обухваћен овом монографијом, нажалост, није коначан, јер има још силоване дјеце која о томе не могу да говоре.

Републички центар је до сада издао бројне књиге, публикације и монографије, било да је ријеч о властитим издањима или онима гдје је био саиздавач.

Међу њима су, између осталих, „Из колијевке у Јасеновац“, „Наша исповијест – Жене жртве рата из Републике Српске 1992-1995“, „Намјерном силом на Републику Српску“, „Ничији војници – у сарајевском паклу 1992. године“, „Битка за Сребреницу – рат за цивилизацију“, „Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату“, као и бројни други наслови који су изазвали велику пажњу јавности у Републици Српској, као и дијаспори.