ИВАНИШЕВИЋ: У амбасадама БиХ скупљају се и деле „докази“, књиге и штампа о српском „геноциду“

Неочекивана, али оправдана, иницијатива предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика о преиспитивању понашања дипломатских представника и институција БиХ у иностранству, завређује безрезервну подршку српских националних и државних организација, сматра директор београдског Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић.

„На прсте једне руке би се могле набројати амбасаде /БиХ/ у чијим библиотекама се налазе докази, документи и књиге о злочинима над нашим народом и о нашим страдањима. У тим истима амбасадама скупљају се и деле `докази`, књиге и штампа о српском `геноциду`“, истиче Иванишевић у изјави за Срну.

Он додаје да такво понашање подстиче и храни медијску хајку против свега што је српско – од литературе, манастира на Косову и Метохији и Иве Андрића до Републике Српске.

Иванишевић, који је и сенатор Републике Српске, напомиње да о злочинима над Србима у БиХ свједоче већ и двије кратке и неспорне, али занемарене чињенице, меморандум УН о злочинима против српског цивилног становиштва на почетку рата у БиХ, као и злочин НАТО-а над Србима на крају рата.

Према његовим ријечима, Савјет безбједности УН усвојио је веома вриједну и значајну студију, преформулисану у „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у источној Босни /у општинама Братунац, Скелани и Сребреница/ против српског становништва, од априла 1992. године до априла 1993. године“ као званичан документ УН, који је од 2. јуна 1995. године заведен под бројем А/46/171 и С/25635.

Иванишевић наводи да су многи документи УН, који су се односили на грађанске ратове деведесетих година /20. вијека/ на инсистирање Америке проглашени тајним, али да овај документ није био укључен у ту категорију, већ је подведен под рубрику „општа намјена“.

„Од /америчког писца и бившег члана Комисије за истину о Јасеновцу/ Џареда Израела сазнао сам да се налази у соби број ГА 57, у сутерену зграде УН, на углу 46. улице и Прве авеније у Њујорку. У документу су наведена имена око хиљаду српских жртава и имена више стотина муслимана починилаца злочина баш у Сребреници, на малом простору и у кратком раздобљу“, додаје Иванишевић.

Он истиче да је у НАТО бомбардовању Републике Српске током само двије седмице – од 30. августа до 14. септембра 1995. године, учествовало 3.200 ваздухоплова.

Ивановић наводи да су авиони из десетак НАТО држава – САД, Њемачке, Француске, Холандије, Велике Британије, Италије, Турске… бацили на Републику Српску 10.000 тона експлозива, на укупно 150 војних и цивилних циљева.

Лансирано је више од 600 ракета са прецизним навођењем, 400 конвенционалних ракета и касетне и скоро небројене класичне бомбе, ракете ваздух-земља, бомбе са ласерским и ТВ навођењем тежине од 250 до 2.000 килограма, муниција са прљавим уранијумом и 13 „томахавка“.

Иванишевић наглашава да су у НАТО бобмардовању највише страдала градска стамбена насеља и више десетина српских села, избјегличко насеље у Калиновику, а страдали су и индустријски погони, водоторњеви, водоводи, далеководи и мостови, али и фарме свиња и телади, као и магацини хуманитарне помоћи.

Он наводи да су гађане основне школе у селу Врбљани код Кључа и Вијачани код Прњавора, гимназије и средње школе на Илиџи и у Фочи, Електротехнички, Пољопривредни и Филозофски факултет у Сарајеву, али и болница „Жица“ у Блажују, гдје је страдало и 10 болесника.

Према његовим ријечима, НАТО је бомбардовао и Клинички центар Српског Сарајева, болницу у Касиндолу, ратну болницу у Јахоринском потоку, хидроцентралу у Сарајеву, трафостаницу у Вишеграду, цркве, споменике, али и избјегличке збјегове…

„Тешко је разумном човеку објаснити што се све то деценијама прећуткује и што се наше даме и господа у иностраним представништвима и амбасадама устручавају да понављају те чињеничке истине свакодневно, као што то чине лажови о `геноциду` у Сребреници“, закључио је Ивановић.