ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА: Бошњаци се радују саветодавном мишљењу МСП које никада неће бити донето

ИСКРА на Фејсбуку

Међународни суд правде (фото: sveosrpskoj.com)

Без видљивог разлога, духове у Федерацији БиХ узбуркао је текст у „Слободној Босни“ од 21. септембра 2020. под драматичним насловом „Паника у РС-у на врхунцу: Институт за истраживање геноцида на мети честих напада; Разлог је овај захтјев упућен Међународном суду правде.“

О каквом је захтеву овде реч?

У Канади, тачније у Виндзору, провинција Онтарио, постоји бошњачки „Институт за истраживање геноцида“ под руководством самозваног професора Емира Рамића. „Институт“ је нека врста кровне организације која делује као продужена рука Сарајева и покрива зону одговорности која се простире на Канаду и Сједињене Америчке Државе.

Мада позира као научна установа, „институт“ до сада није објавио ни један озбиљан академски рад нити је познато каквим се тачно научним истраживањима бави. Његова мисија је приземно пропагандна и лобистичка, што је сасвим у реду по законима Канаде и САД, само што се преварно камуфлира истицањем лажне академске фирме.

Руководство „института“ не само да нема везе са науком, већ слабо стоји и са енглеским језиком. То је одмах јасно ако се пође само од рогобатног и неграматичког назива који су својој установи на енглеском наденули – Institute for research of genocide – а што би у духу тог језика требало да гласи Institute for genocide research. Ако „проф.“ Рамић и његови сарадници баш инсистирају на називу који су изабрали, неко би требало да их посаветује да између for и research уметну одређени члан the да би своју фирму довели мало више у склад са граматичким правилима језика земаља у којима се налазе.

Али, очигледно непознавање духа и правила језика који користе за упућивање порука најмањи је недостатак ове проблематичне „научне“ установе. Много горе од тога је непознавање основних појмова везано за геноцид, сложену правну материју која је наводно у средишту њеног академског рада, и неозбиљан однос према нормама и пракси међународих судова.

У саопштењу „института“ како га преноси „Слободна Босна,“ износи се „да је само постојање ентитета РС након низа пресуда за геноцид творцима овог злочиначког пројекта награда за извршени геноцид“ па је зато „важно да се добије савјетодавно мишљење Међународног суда правде да ли ентитет РС треба бити укинут након пресуда за геноцид, које су донијели Међународни суд правде и Међународни кривични трибунал“.

Па наставља у стилу „шта је баби мило“ да је „елиминација зла, какво је ентитет РС, благородно за све народе и грађане у БиХ, посебно за босанске Србе, како би сви грађани БиХ на цијелој њеној територији били истински слободни те отворили нову прилику за заједничко креирање боље државе БиХ“.

Изгледи су незнатни да ће, изузев у редовима малобројних стипендиста НВО којима се управља из иностранства, овај „благородни“ предлог наићи на приметан одзив у Републици Српској. Али, ни наведени списак политичких жеља г. Рамића и његовог окружења није стварна поента овог осврта.

Оно што је битно за оцену стручности г. Рамића и његовог тима, као и основног знања чланова редакције „Слободне Босне“ из области праксе међународних судова, јесте то да им је очигледно непознато на какав се начин добија саветодавно мишљење Међународног суда правде.

МСП је, као што би и „стручњак“ Рамић и уредништво требало да знају, орган Уједињених Нација. То значи да приватна лица и организације пред тим судом не могу да се појављују у својству странака, а још мање да му се обраћају са захтевом за било какво правно мишљење.

То могу искључиво државе, које су уједно чланице Уједињених Нација.

Пошто је ова елементарна чињеница из међународне судске праксе непозната научницима из Рамићеве екипе, а по свему судећи подједнако и редакцији „Слободне Босне,“ слаби су изгледи да ће овакав незналачки гаф приметити читалачка публика у Федерацији БиХ.

Поред неинтелигентно конструисане пропаганде, намењене приглупој и необавештеној јавности, „Институт за истраживање геноцида“ је познат не само по одсуству било каквог доприноса науци, него у првом реду по понашању које је испод сваког нивоа који би могао приличити једној престижној научној установи.

Један од примера је цинкарење 2011. године проф. Срђе Трифковића код канадских власти, по оптужби да је „негатор геноцида у Сребреници,“ што је довело до привремене забране његовог уласка у Канаду.
Тријумф Рамићевог „института“ био је краткотрајан зато што је др Трифковић повео судски поступак пред канадским судом који се завршио успешно по њега и потпуним дебаклом по Рамићеву организацију.

Други пример Рамићеве балканске бахатости била је прошлогодишња петиција канадском парламенту да донесе закон о забрани „негирања сребреничког геноцида“ у Канади, поднета под службеном ознаком е-1837.

Текст петиције се завршава следећим речима: „Ми, доле потписани грађани Kанаде, позивамо Владу Kанаде да окрутно, нечовјечно и незаконито негирање геноцида у Сребреници забрани законом.“

И на први поглед, правницима из Рамићевог „института“ могло би се поставити питање зашто би Влада Канаде нешто законом забрањивала ако је, по тим истим стручњацима, то већ „незаконито“?

По правилима која важе у Канади, потребно је само 10.000 потписа грађана и лица са сталним боравком да би влада била у обавези да се одазове на захтеве који се у некој петицији истичу. Па ипак, ова навелико разглашена иницијатива бошњачког „Института за истраживање геноцида“ прошле године је неславно пропала.

Како се то догодило?

Свакако не услед снажне и ефикасне реакције српске заједнице. Пропала је из најбизарнијег разлога, а то је што су власти откриле да су спонзори петиције одређени број потписа фалсификовали.

Сумња ли ико да би се у Канади, са стотинама хиљада придошлица из исламских земаља, само да су спонзори уложили мало више труда уместо што су прибегли балканским марифетлуцима, за овакву петицију лако прикупило неколико пута више од минималног броја потписа који закон налаже?

Да г. Рамићу и његовим колегама помогнемо да вежбају енглески, за то се на језику земље где су сада настањени каже „snatching defeat from the jaws of victory,” или кад неко истргне пораз из чељусти победе.

Зато, у вези са саветодавним мишљењем Међународног суда правде, које на иницијативу Рамићеве кловновске установе по овом питању никада неће бити донето, у Републици Српској нема никакве панике.

Тврдња из наслова текста у „Слободној Босни,“ да је Рамићев институт „на мети честих напада,“ такође је нетачна и сасвим произвољна.

Ту комично некомпетентну организацију апсолутно нико ни у Канади ни у свету не напада. Она никоме не смета и на њу се гледа не као на озбиљног противника, него као на незграпну пародију лобистичку групу која применом балканских метода неуспешно покушава да постигне западне резултате.

(Историјски пројекат Сребреница)

sveosrpskoj.com

2 коментара

  1. Bogdab каже:

    Ne treba ih ponizavati, unajmili su jedan broj Americkih advokata i pocetnicke greske ce ispraviti. Pokusavaju da lobiraju Kanadu (BiH nemoze zbog veta Srba) da se kao clanica UNa obrati MSP i zatrazi pravno misljenje, koje bi se ako bude po njih pozitivno koristilo kao legalan argument za ukudanje RSa. Nije sve ovo sasvim naivno.

  2. Bogdan каже:

    Imaju nekakav spomenik u parku.Na tu njihovu godisnjicu dodje pet sest osoba ima slika u novinama windsorstar.Prije sest ili sedam godina u Sarajevu su ugostili (potkupili) lokalnog politicara iz Windsor.Toliko o njihovom institute.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.