ИНТЕРВЈУ ИСКРЕ: НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Кустурица је наша атомска бомба

Мале државе и малолобројне народе који не располажу великом војном силом брани дјело великих умјетника, научника, спортиста. Попут Његоша, Андрића или на други начин Ђоковића, и Емир Кустурица представља својеврсну компензацију, каже у разговору са Искру др Ненад Кецмановић, политички аналитичар, политиколог, социолог и професор политичких наука, с којим смо разговарали о актуелној политичкој ситуацију у свету и у Републици Српској и Федерацији Босна и Херцеговина у светлу промена у Белој кући, Дејтонском споразуму, као и о односима на релацији Вашингтон – Москва, Бањалука – Београд и Бањалука  – Москва.    

Да почнемо од глобалне ситуације! Свет као да се налази у фази ишчекивања шта ће нам донети „феномен Трамп“. Докле ће нови председник САД моћи да иде у променама које је започео с обзиром на отпоре код куће, у неким земљама ЕУ, па и у нашем региону?

Сви су још у некој врсти ишчекивања. Америчко окретање изолационистичкој политици захтијева велико унутрашње престројавање и отуд велики отпори демократске администрације при одласку и привилегованих структура у свим областима живота. У ЕУ је све то изазвало тзв. вакуум моћи, јер ту је већ постала навика да Вашингтон готово о свему даје посљедњу ријеч. На западном Балкану, Бошњаци и Албанци као миљеници претходне америчке администрације, у паници и у бици за вријеме, постају све агресивнији. Балканска пасторчад, прије свега Срби у Српској, ишчекују боље дане. Послије брегзита и амероегзита и растуће финансијске кризе, ЕУ може да опстане само као Њемачка ЕУ под условом да се што прије отвори према Русији и Кини.   

На чему се заснива оптимизам у Републици Српској, с обзиром на то да њеном председнику нису укинуте санкције и нема још конкретних наговештаја промене курса у Стејт департменту?

Укидање санкција је објективно дужа процедура, али нико више не сумња да постоји позивница на инаугурацију новог предсједника САД, упућена Додику из Трамповог најужег окружења (шеф кабинета, политички савјетник). То ваљда нешто значи. Важнији је Трампов политички  програм који међу приоритете убраја ресетовање односа са Русијом, заједничку борба против исламског тероризма и обуставу рушења режима по свијету. Није нас тешко препознати у свакој од тачака. Је ли режим у РС подриван од Запада? – Јесте! Је ли бошњачки дио БиХ регрутни центар бораца Исламске државе? – Јесте! Јесу ли САД попријеко гледале на Додика због сарадње са Путином? – Јесу!     

Република Српска прославила је 25 година постојања. Та прослава изазвала је различите коментаре и полемике. Због чега многима у региону смета Република Српска?

У БиХ и у регионалном екс Ју окружењу неки су у НАТО-у, неки у ЕУ, неки – обоје, а неки жарко желе то да буду. Српска прије свега жели да поврати свој изворни дејтонски статус у Босни или ван ње, и не прихвата ни штап ни шаргарепу сарајевско-бриселских интегратора. Многима смета зато што стрчи од регионалног такмичења ко ће прије у ЕУ и (или) у НАТО и приоритет даје својој самосталности и равноправности које, што споља, што унутар Босне, оспоравају ревизори Дејтона. Рецимо, РС/БиХ се још од септембра налази у истој фази евроинтеграција као и Србија, иако још није стигла до отварања поглавља. Српска је била закочила тај процес условом да претходно буде усвојен „механизам координације“ по којем заједнички органи БиХ не могу учинити ниједан корак ка ЕУ а да за то не добију сагласност владе у Бањалуци.

Како коментаришете да су критике на рачун прославе 9. јануара стигле и из неких кругова у Београду, где се, поред осталог, тврди и да Србија постаје талац Милорада Додика?

Меркелова би хтјела да непослушног Додика дода Вучићу на списак услова за отварања поглавља. „Дијалог са Косовом, нормализација односа са Сарајевом,реинтеграција РС, зауздавање Додика итд.“ Додик је, на молбу Вучића, одустао од референдума о правосуђу иако је имао подршку Русије. Дакле,могло би да се каже и обратно – да је Република Српска талац проевропске политике Србије.

Ипак, са другим референдумом није било тако?

Одлуку о другом референдуму о датуму Дана РС донијели су заједно. Вучић је накнадно одустао под притиском Берлина, а Додик је ишао до краја. Одмазда за референдум у РС пала је на Додика, а не на Вучића. Дакле, Србија није била талац Додикове политике. Причу о талаштву нисте могли чути ни од Вучића и Николића, као ни од Додика, јер обострано не желе да потенцирају извјесне политичке разлике и дијеле националну јавност. Та прича долази из другосрбијанских кругова. Не кажем да међу њима нема аутошовиниста који искрено мисле да је Српска баласт Србији, постоји и одређен број „корисних идиота“ који не схаватају о чему се ради, али углавном су то људи који су добро плаћени да се не слажу са својим мишљењем.

Ови последњи и најбројнији нису само против РС него и против непризнавања Косова и против сарадње са Русијом. Колико успевају да оправдају те ино-инвестиције?

Они себе зову друга Србија, а сваки од њих има бар по једну НВО, које не финансира Србија, него иностране фондације „у интересу Србије“. Немам ни личне ни политичке симпатије за Милошевића, али његов опроштајни говор показао се пророчански. Десило нам се оно што је рекао. Викиликс или Сноуден су објавили податке да је операција рушења Милошевићевог режима САД коштала 12 милиона долара, без трошкова срамотног изручења шефа државе у Хаг,  а неки од важних учесника „октобарске револуције“ јавно су причали како је све координирао амбасадор Вилијем Монтгомери из хотела у Будимпешти. Дакле, маса која је тог 5. октобра храбро изашла на протест на Трг Републике није извела демократску револуцију, него је била објекат велике манипулације. Зато о овој непријатној тема постоји постмилошевићки консензус ћутања између народа, политичара и странака, укључив и СПС.

Поменута открића нису ништа утицала на заговорнике атлантских интеграција?

Када се сазна колико је инвестирано у неуспјеле покушаје рушења легитимног режима у Бањалуци, „друга Србија“ ће да хвали САД што су толико долара жртвовале да би спасиле Србију из талаштва. Западна НВО мрежа у Србији има задатак да дугорочно ради на „промјени свијести“ српског народа и да парира руским  медијима, попут „Спутњика“ и „Раша тудеј“, и проруских НВО које су се јавиле као реакција. Неочекивани долазак Трампа, који каже да хоће сарадњу са Путином и неће да руши режиме по свијету, бацио их је у озбиљне егзистенцијалне проблеме. Чуди ме да још нису организовали антитрамповске демонстрације на Теразијама.

На свечаној академији у Бањалуци посебно је био запажен говор Емира Кустурице. Занимљиво је да је некима засметала његова констатација да је невоља српског народа што данас прошлост уважава само онај ко има атомску бомбу. Америка је бацила на хиљаде бомби на цивиле широм света, укључујући и нас, па због чега то никоме не смета, а смета када Кустурица пожели да, фигуративно речено, има једну овакву бомбу, па да заустави причу у којој су од једног жртвованог народа направили злочинце?

Кустурица је наша атомска бомба. Мале државе и малолобројне народе који не располажу великом војном силом брани дјело великих умјетника, научника, спортиста. Попут Његоша, Андрића или на други начин Ђоковића, и он представља својеврсну компензацију. У вријеме кад је Жак Ширак говорио о Србима као о „народу зликоваца без вјере и закона“ добитник три канске Златне палме могао је у сред Париза да му одговори и да то Французи с дужним поштовањем и пажњом саслушају. Знају они да су политичари Шираковог формата стицај околности да се није канидидовао нико бољи, а да ће и њихови потомци у кинотеци гледати  „Доли Бел“ и „Оца на службеном путу“. Част да их Путин, као Кустурицу, на свечаној вечери стави поред себе за сто доживјели су само шефови држава, али најчешће само протоколарно, а не на основу великог државничког дјела.   

Међу критичарима прославе Дана Републике Српске нашао се и високи представник за Босну и Херцеговину Валентин Инцко. Зашто високом представнику смета прослава Дана РС, или се Валентин Инцко ставља на страну империјалистичке политике?

Високи представник Инцко је агент неолибералног империјализма на заласку и једине глобалне суперсиле у опадању моћи. Својевремено, САД су имале другог фаворита за функцију в.п-а, али је он дан уочи засједања СБУН дошао у Вашингтон на поклоњење и дао гаранције лојалности. Пошто му је одавно истекао мандат, он ништа не предузима него само пријети. Његову функцију дијелом су преузела она три странца у Уставном суду БиХ која су забранила 9. јануар, а дијелом америчка амбасадорка у Сарајеву, која је иницирала санкције Стејт департмента према предсједнику Додику. Готово да се човјек сажали над тим грађански пристојним и углађеним Аустријанцем, коме сви говоре да је постао „слијепо цријево“ које ничем не служи, али може да изазове упални процес. Он тврди да је у БиХ за све крив Додик, јер му је овај то први отворено рекао.

Према агенцијским извештајима, Инцко је изјавио да би се након обележавања Дана Републике Српске неко могао досетити да обележи и 10. април, дан када је основана Независна Држава Хрватска. Поређење Српске са НДХ увредљиво је за Србе. Немогуће је да Инцко не зна колико је Срба страдало од усташа за време НДХ, па је питање шта је високи представник желео да постигне тим поређењем?

Рекао бих да се он потпуно погубио и да у негативној острашћености према Српској и специјално, према њеном предсједнику не зна шта говори. Да ствар буде гора, Инцко долази из земље која је де факто била дио Трећег рајха и родила Хитлера. НДХ је била марионета Трећег рајха и клала Србе у Јасеновцу.

Да ли вас изненађује то што нико у Бриселу не реагује на ову и друге Инцкове изјаве и потезе усмерене против Републике Српске?

Инцко је представник УН, а не ЕУ и било би нормално да извињење дође из Њујорка. Он је Аустријанац, па би било ред да стигне из Беча.  Али сјетите се да је, опет, његов земљак и нациста Курт Валдхајм на задатку у окупираној Србији, послије Другог свјетског рата био и генерални секретар УН и предсједник државе Аустрије. Аустријски министар спољних послова Алојз Мок је у вријеме ратова у СФРЈ дао најцрње квалификације српског народа. За разлику од Стјепана Месића, за кога је прије неколико година утврђено да је хвалио НДХ у Аустралији, а ових дана и да је говорио да су „усташе у Јасеновцу спасавале Србе“, који се већ по који пут извинио, Инцко је одбио позив Иванића да то учини. Предсједавајући Предсједништва БиХ је са њим послије тога прекинуо сваку комуникацију. Ето на шта је В. Инцко срозао ауторитет тзв. међународног протектора у БиХ, да њен први човјек са њим неће ни да разговара.

Током година Дејтонски споразум је претпео много измена. Шта је данас остало од онога што је потписано у Дејтону?

Говори се о око 70 отетих надлежности и наметнутих закона. Немам рачуницу колико је процентуално остало од изворног Дејтонског споразума, односно од Анекса 4 илити Устава БиХ. Неки сматрају да и са толико колико је остало Српска има релативно повољан статус и да, захтјевима да се отете надлежности врате, не треба да  заоштрава са тзв. међународном заједницом. То је као да вас неко истјера из куће, а ви кажете: „Добро је што је није запалио!“ Није, наравно, јер ће тај сутра да се усели у њу. Не знам како нису примијетили да са таквом помирљивом политиком притисци нису престали. Напротив, испостављају све нове захтјеве.

У чему је суштина неспоразума око Дејтонског споразума између, пре свега, Српске и тзв. међународне заједнице?

Срби бране оригинал Дејтонског споразума, а они ревизију коју су извели преко високих представника са бонским овлашћењима. Оно наше пише у међунардоном споразуму, који су са потписима обавезали да гарантују САД, Британија, Њемачка, Француска, Русија, Србија итд. а ово њихово се спроводи у пракси. Ми кажемо да они крше Дејтон, а они да га ми кршимо.  Те двије верзије се и те како разликују, а носе исто име –Дејтонски споразум, и то је једна конфузија која је намјерно  створена. Појачава је чињеница да су творци и оригинала и фалсификата исти – Американци.

Ко угрожава Дејтонски споразум и колико је то штетно по Републику Српску?

Највећи проблем је што су Бошњаци умислили да је Босна само њихова или прије свега њихова и сматрају да је то саморазумљиво. Ту и тамо помену и неке „аргументе“. Рецимо, кажу да је држава БиХ старија од њених конститутивних народа и да се о њој немају шта договарати. Ту идеалистичку филозофију државе, по којој није народ створио државу него држава народ, лансирао је Мухамед Туњо Филиповић, и допала се неуком бошњачком пуку. Друго, кажу да су Бошњаци темељни народ у БиХ, иако је хришћанска Босна постојала и прије пада под Турке и исламизације. Дакле и без њих као вјерске скупине, а поготово без њих као нације. Треће, кажу да Срби и Хрвати имају резервне домовине – Србију и Хрватску, а они немају. Иза тога стоји теза да су Срби и Хрвати досељеници из сусједства, а не аутохтони народи који су се национално конституисали још у 19. вијеку, односно читав вијек прије њих, па би оба били темељнији од њих. Четврто, кажу да је Босна њихова зато што су је они једини бранили од агресије, као да је Срби и Хрвати нису бранили. Рат у БиХ је био грађански рат на национално-вјерској основи и све три стране браниле су своје територијално-етничке концентрације од других и трећих наоружаних комшија. Бошњаци су у томе били најмање успјешни, јер су заратили и са Србима и са Хрватима и са својима у Цазинској крајини. Крајем 93. били су пред капитулацијом и спасла их је интервенција НАТО-а, а сада, иако практично поражена страна, имају аспирације на цијелу БиХ. Све луђе од луђег.

Има ли међу бошњачким политичарима и интелектуалцима дисонантних гласова?

Јави се повремено и понеко. Недавно је Сидран уопштено рекао да је „бошњачка политика вођена у посљедњих 20 година била погрешна, али да не зна да каже који је прави пут“. Али та лудорија о ексклузивно бошњачкој БиХ постала је масовна свијест бошњачког народа. Зато они сваки равноправан договор о будућности БиХ доживљавају као атак на свој умишљени групни посјед. Политичка реалност да им по Дејтону, који су добровољно потписали, припада 25 одсто територије или неколико кантона, а да Србима и Хрватима припада 75 одсто БиХ, за њих је напросто неприхватљива. Стално кидишу, ђа на Србе и Српску, ђа на Хрвате и Херцег Босну. Уздају се у нешто што је покојни Холбрук наводно на ухо обећао Алији. Како онда са њима водити трезвен разговор о бољој будућности Босне?

Коме највише одговара да се Дејтонски споразум стави ван снаге?

У крајњој линији – никоме. Српска је једина грчевито бранила Дејтон па су и у Босни и изван ње почели да уцјењују „распакивањем Дејтона“. Због тога сам недавно написао: „Па шта ће онда!?“ Хрвати ће се вратити на стање прије Вашингтонског споразума. Срби више неће имати обавезу да остану са Федерацијом. Бошњаци ће морати да зарате и са једнима и са другима да би освојили цијелу БиХ. Парадоксално, Бошњаци као највећи противници Дејтона били би највећи губитници, а Срби који га бране највише би профитирали. Данас тзв. међународна заједница није у стању да понуди алтернативу Дејтону коју би све три стране потписале.

С тим у вези, да ли је могућ миран разлаз Срба, Хрвата и Бошњака и колики је утицај на Хрвате Загреба и Ватикана?

На политику Хрвата у БиХ, данас већином у западној Херцеговини, пресудно утичу Загреб и Ватикан. О изласку на референдум 1992. и одустајању од „ливањског питања“, што је објективно било против њихових интереса, одлучили су Туђман и надбискупија, односно Ватикан. На исти начини са истих адреса наметнут им је Вашингтонски споразум, којим су се одрекли трећег ентитета Херцег-Босне за неколико кантона. Хрватима је више дозлогрдила Федерација него Србима БиХ, али они више очекују од сарадње са Додиком него од предсједнице Колинде и надбискупа Пуљића. Кажу: „Дајте нам га на лизинг!“. Резултат су ових дана двије заједничке иницијативе Додика и Човића. Једна, да Бакир одустане од нове тужбе против Србије, јер нема подршку ни Срба ни Хрвата. Друга, да се Уставни суд БиХ као и све институције ставе у оквире закона. Међутим, Загреб дјелује према њемачким инструкцијама централизације БиХ како се Српска, њеним распадом, не би ујединила са Србијом. Ватикан неће да се одрекне Босне Сребрене јер би остала изван граница Херцег Босне, а резултат је вјековног фрањевачког мисионарења према Истоку. За миран разлаз, дакле, нема консензуса, али ни мирне Босне нема уколико бар једна, а поготово двије од три националне стране не желе да остану у њој као унитарној.

Међу највећим критичарима Републике Српске и Милорада Додика је лидер СДА Бакир Изетбеговић, који, поред осталог, тврди да су Српска и њено руководство на челу са Додиком већа претња уставном поретку и територијалном интегритету БиХ од тероризма. Откуд такве изјаве и колико оне удаљавају Бањалуку од Сарајева?

Бакир је тактички мало релативизовао. Он интимно мисли да су Срби највећа пријетња, а да исламски терористи нису уопште пријетња. Напротив, исламски терористи потичу од муџахедина који су током рата дошли да бране муслиманску Босну од невјерника. За награду су послије добили држављанство БиХ, постали бошњачки зетови и очеви бошњачких породица, населили Бочињу, Маочу и десетак других мјеста у средњој Босни, која су постала кадровска база исламских терориста за операције у Западној Европи и одбрану Исламске државе. Њих Бакир назива „безазленим хипицима“, а реис Кавазовић – „параџематлијама“. Онда се још љуте што се Српска отуђује од БиХ и што Сарајево из кога  је отишло је 95 одсто предратне српске популације Срби не доживљавају као заједничку пријестоницу.

Која је заиста највећа претња уставном поретку БиХ, која функционише захваљујући Анексу 4 Дејтонског споразума?

Творци Дејтонског споразума систематски руше Анекс 4. и тиме угрожавају уставни поредак БиХ. Американци су поносни на трајност свога устава, односно на чињеницу да су му током читаве историје САД додали свега неколико амандмана, јер то је доказ стабилности и континуитета. Нама су га, међутим, посредством високих представника, још од потписивања у Паризу непрестано мијењали и још им није доста. И још на све то Србима, који су се једини грчевито опирали ревизији Дејтона, импутирају да су се референдумом огријешили о Дејтонски споразум. Као у оној басни у којој вук на потоку објашњава јагњету да ће да га поједе зато што му узводно мути воду за пиће.

Како оцењујете односе Бањалуке и Сарајева?

Лошији су него уочи рата. Онда су на сцени биле генерације које су имале искуство заједничког живота и меморију на неке, макар и октроисане, лијепе стране комшијског мултикултурализума. Код нове генерације рана социјализација се одвијала у току рата, рушења крова над главом и страдања родбине. У најбољем случају, њих Сарајево не интересује, нису тамо никад били, нити желе да иду. А и зашто би када се оданде већ деценијама шаљу поруке мржње према свему што је српско.

Због чега су на мети критичара и везе Бањалуке и Београда?

Код Бошњака, када се ради о Србији и Београду, постоји готово колективна параноја. Алија је послије рата говорио да ће „Босна бити мирна када Хрватска буде довољно демократска, а Србија довољно слаба“. Син Бакир је рекао да „Босни све зло долази из Београда“. Невјероватно, када знамо да су у заштиту његовог оца на политичком процесу у Сарајеву устали београдски, а не сарајевски интелектулци, да је Бакира, са сестрама, Ћосић примао у својој кући на Дедињу. Они данас вјерују да је тај исти Ћосић са групом академика написао Меморандум САНУ као програм агресије на БиХ, иако се ријеч Босна у том документу помиње само на два мјеста у потпуно неутралном контексту. „Агесорски Београд“ је, наводно, отровао министра Мехмеда Спаху. Српски генерали су, тобоже, оборили премијерски авион Џемала Биједића. Београдске “Вечерње новости“ су, бајаги, исконструисале „аферу Агрокомерц“ да би дохакале Хамдији Поздерцу итд., итд. Досљедно томе, они вјерују да би Срби у Босни „легли на руду“ да није било Милошевића да их побуни, да би Додик укинуо РС само да му то нареде Вучић и Николић. Они никако да схвате да са обје стране Дрине живи исти народ и да су сународничке везе природна ствар, а не „удружени злочиначки подухват“ против Босне и Бошњака. Има, додуше, и у Београду критичара тих веза, које је, као специјалне, признао и Дејтонски споразум.

Према Вашем мишљењу, какви су односи Бањалуке и Москве и шта у томе највише смета Сарајеву?

Након деценија западне сатанизације „геноцидне Српске“ и „српских злочинаца“, Срби су добили ослонац у пробуђеној Русији, која је поново изашла на велику међународну сцену. Чуркин је блокирао антисрпску резолуцију Британије и САД којом се Срби осуђују за гениоцид. Лавров је подржао референдум, Путин позвао Додика у Кремљ неколико дана уочи његовог одржавања. Бошњаци су навикли да Срби имају статус пасторчета „међународне заједнице“, а себе виде као миљенике једине суперсиле. Сада се и на тој страни нешто мијења. Хилари Клинтон, која је говорила о „незавршеним пословима у Босни“, изгубила је изборе. Побиједио је Трамп са приоритетом заједничке борбе са Русијом против исламског тероризма, са одустајањем од рушења режима у свијету и наметања америчких вриједности. Бошњачки снови да ће им САД направити јединствену Босну којом ће доминирати као најбројнији народ, више нису реални, ако су икада и били.

То нас враћа на почетак интервјуа и питање о новом америчком председнику. Какве промене очекујете у политици након што је Доналд Трамп заменио Барака Обаму у Белој кући?

Мада је Трамп сутрадан по инаугурацији почео да остварује мјере најављене у предизборној кампањи, које многи нису узимали за озбиљно, не треба ништа превише и пребрзо очекивати. Велике промјене траже доста времена. Истовремено, такве промјене ће се догодити не зато што је Трамп револуционар, него зато што је његова појава израз промијењених услова у САД и у свијету. Замислите у данашње вријеме приче о америчкој изузетности, о томе како су САД предодређене да предводе свијет, о томе да ће и 21. вијек бити амерчки, или о томе како је неправедно да Русија располаже толиким природним ресурсима! Послије повратка Русије, успона Кине и опадања америчке моћи, послије Крима, Домбаса и Сирије – то изгледа комично. Али то је све говорила Медлин Олбрајт као Клинтонова државна секретарка, и 90-их је било забрињавајуће озбиљно. Хилари је наставила ту данас анахрону причу, која је њеном побједом могла да доведе до трећег свјетског рата. Трамп је извукао САД из те разарајуће и саморазарујеће матрице неолиберализма и спасао капитализам од његове глобалне клептократске олигархије. У Давосу ове године доминирала је парола „Капитализам са људским ликом“.

Ипак, Трамп је и након инаугурације изложен невиђеним унакрсним притисцима и поставља се питање да ли ће издржати?

Немојмо се заваравати! Иза Трампа у дубљој позадини стоје већи играчи, иначе би био убијен, или би били поништени избори и Хилари би упала у Украјину и директно изазвала сукоб са Русјом. Дубља позадина су они којих никад нема на Форбсовој листи, а владају глобалним финансијама, попут Рокфелера и Ротшилда. Они бране капитализам од халапљивих капиталиста са Форбсове листе. Они су увијек на страни побједника на предсједничким изборима, као што су предсједници увијек на њиховој страни. Трамп је богаташ богатији од многи ранијих предсједника САД, и добро познаје правила игре.