ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: МИЛОРАД ДОДИК: Ми смо овде своји на своме и не планирамо никуд да идемо!

„Верујем председнику Србије Александру Вучићу. Често са њим разговарам и знам његове ставове, да је искрено посвећен одбрани Косова и да није човек, како му често импутирају, који је спреман да призна Косово. Спреман је да разговара о нормализацији, али није спреман, нити ћете  од њега чути да изговори речи о признању Косова као независне државе, то се  од њега сигурно неће чути“.

Ово у ексклузивном интервјуу порталу „Искра“ каже председавајући Преседништва Босне и Херцеговине Милорад Додик који је у понедељак, на Видовдан, у Андрићграду присуствовао традиционалним Видовданским свечаностима. 

Додик је у Андрићград стигао са Пештерске висоравни где је у недељу присуствовао вежби Војске Србије „Муњевити удар 2021“. 

-Дан после те импозантне вежбе свакако остају бројне импресије. Ово је била једна добра показна вежба способности Војске Србије а тиме и Србије. Дакле, ако немате стабилност у политичком и економском смислу, не можете имати ни стабилне оружане снаге. 

У недељу, на Пештеру поновили сте да су и људи у Републици Српској, поносни, радосни због јачања Војске Србије…

-Сведоци смо, ових последњих седам, осам, десет година  да је Србија стабилизовала своју економију  и да је стабилизовала свој  политички систем, што је створило услове да се стабилизује и сама организација војске. Јуче смо видели да је резултат свега тога једна висока оспособљеност, висока одговорност. И једна тактичка и стратешка и морална одговорност. Значајан степен морала свих тих људи који су без грешке извршавали све своје обавезе, што свакако улива поверење и чини ме радосним. Када сам се вратио у Бањалуку  многи су ми честитали што сам био у прилици да присуствујем том догађају,  многи су ме питали како је то изгледало уживо. 

Да, на небу изнад Пештера одједном је било 11 мигова „29“, пар десетина хеликоптера, на земљи много технике, од руских тенкова Т-72М, наших „М-84“, „нора“…

-Све те сцене изазвале су у мени велики понос. Импозантан је за мене био начин на који су  дејствовали,  све то рађа осећање сигурности и радости. Ова вежба је на најбољи начин показала да Србија има веома добру одбрамбену војну структуру, веома моћну. То није армија која се спрема за нападе, то је армија која је спремна за одбрану. Не само Србије, него и српскога народа како је то речено у стратегији коју је усвојила Народна скупштина Србије пре две-три године, када су рекли да је интерес заштита српског народа и у региону, као главни циљ и саме Србије. Из тог разлога, наравно, као човек који представља Републику Српску, српску структуру овде у Босни и Херцеговини, свакако сам радостан. А за разлику од неких код којих сам могао да приметим не само неку завист, већ видим њихово незадовољство чињеницом да је Србија успела да се извуче из проблема у којима је била. 

После рата 90-их, бомбардовања Србије од стране НАТО, ова вежба је, чини се, показала ново лице Војске Србије, а и саме Србије…

-Историјски је познато да у континуитету, сви они који деле овај простор са нама, желе да Србија буде што је могуће слабија. Тек онда је она важна за њих. Онда је то њихова права Србија. А Србија је сада моћна и снажна економски и политички. Све то добија на значају  кад узмете све чему је Србија била изложена последњих двадесет-тридесет година, од распада бивше Југославије, а ништа боље није било ни у бившој Југославији. Распарчана са двије административне аутономне области. Циљ је био да Србија буде распарчана, да буде слаба. А имате историјска подручја која су чинила Хрватску рецимо, као што су Истра и Далмација, и никоме није пало на памет да направи од тога аутономне покрајине. Према томе, све је то у неком континуитету слабљење српског корпуса. Ако немамо снаге, снажну државу онда немамо ни снажан корпус…

 

Шта кажете на речи оних који упорно понављају – шта ће Србији мигови, шта ће Србији тенкови, да нама нико не  прети, да ми никада више нећемо ратовати? 

-На нашу срећу, ти не одлучују о нашим српским државним националним интересима. То само може понеког да изнервира. Њих не треба ни читати ни слушати. Они, да представљају мишљење народа, били би председници влада, држава, министри и остало. А ето, нису. Према томе, то је добро. Оно што сам видео на Пештеру јесто оно што народ хоће,  и то је то. Нема слободе за Србе, без јаке државе. И то смо научили. Да смо имали државу, и да на простору данашње Републике Српске није било НДХ, не би било ни Јасеновца. То су аутошовинисти. Спремни да што више на неки начин оклевећу властити народ и његов идентитет како би били потапшани по рамену од неког са стране који не припада том народу. 

И Република Српска је под сличним ударима…

-Они се називају невладиним сектором, а у суштини их плаћају владе других држава. Ни један долар из Америке није дошао а да средства није одобрила администрација САД а овде се то третира као невладин сектор. Сви они који су у Србији на тај начин плаћени по различитим основама добијају владине и државне паре других држава. Раде против своје властите државе, али, ето, нису могли да је зауставе. Србија данас сигурно скреће пажњу, па рекао бих и Република Српска. Они, а посебно из Сарајева, упорно понављају – „мањи ентитет“. Они мисле нас то погађа. Нама је наш ентитет односно Република Српска, што се мене тиче, велика као Русија и Америка заједно. Ја немам тај проблем, ја могу њима да кажем шта год хоћу. Али кад узмете неке егзактне  показатеље онда морате да видите да је у Републици Српској већа просечна плата него у Федерацији. Да је најнижа плата у Републици Српској већа готово четрдесет евра него што је у Федерацији најнижа плата. У години епидемије имали смо неколико хиљада новозапослених, а у Федерацији крах многих радних мјеста. И сад кад говоримо о томе, ваља имати у виду да смо издржали оно што многи не би издржали. Ниједан народ у оваквом окружењу не би издржао оно што је Република Српска издржала. Стално оспоравање, стални притисак, стално тражење.

Сад смо пред новим кругом оспоравања Републике Српске, још жешћим него раније…

-Треба издржати. Моја порука јесте да ми издржимо још биолошке животе оних политичара Америке и западне Европе који су направили своје политичке каријере на сатанизацији Срба. А да је веома тешко – јесте. Како год то било, Бајден је био део Клинтонове екипе и пронашли су заједно исти политички капитал. На том политичком капиталу, заједно су и на стереотипу о Србима изградили своје политичке каријере. Један од важнијих политичара, није пристојно да му поменем име јер је жив, а у Америци је, рекао ми је: „Господине Додик, можда сте ви најближе у праву кад тврдите то о сатанизацији Срба  и о много чему.“ Да, многима је било јасно о чему се ту ради. Али све то смо издржали. Све то. Ево, овде данас имамо Андрићград, имамо много чега другог. 

 

Пре неки дан имали смо нову поруку из ЕУ у којој се поново обнавља прича о грађанској Босни и Херцеговини.

-Давно сам научио да сновима  не можете стати у крај. То су ставови оних који не познају овај простор,који не познају историју. Који не познају време у коме живимо. Република Српска је грађанска земља, држава. Шта јој фали?  Овде функционише систем – један човек, један глас. А у Босни и Херцеговини, у којој морате да направите посебне аранжмане за представљање конститутивних народа, није могућа та врста приче. Поставља се овде једно питање, не бих даље образлагао јер сам уморан од тога, и народу не могу смислено да објашњавам о томе како ти исти креатори сада нама говоре о тој врсти грађанске земље, а нису дозволили да Југославија буде грађанска земља. Зашто? Зато што су Срби били већина и бојали су се да ће Срби бити представљани онако како би то било нормално. На крају су и разбили ту земљу. Они живе за то да направе услове у којима ће Срби отићи, јер се сматра да они имају своју земљу. Да имају Србију, Хрвати имају Хрватску, а кад им кажете да они имају Турску, онда је то за њих увреда. Они сматрају да би њима требало да припадне све. Све земље које имају више нација и народа, наравно имају специјалне аранжмане за све то да би се одржала било каква структура. Босна је неодржива. Њој не би помогло ни грађанско уређење. 

 

Овде се, има се утисак, све мења сем погледа из Сарајева, погледа бошњачке елите на Србе… 

-Па шта? То што они мене гледају одозго, ја ћу одоздо гледати њих. Из нашег Сарајева, из Источног Сарајева, српског Сарајева, са Јахорине. Знате како је то моћно када сам био у прилици пре извесног времена да боравим у Београду а морао сам хитно у Источно Сарајево на неки састанак. Сео сам у хеликоптер, и од Београда па до Лукавице, све је српски простор. Није то баш једноставно њима прихватити. И они размишљају о томе. Њихова очигледна политика део је Калајеве политике да се уз Дрину населе Бошњаци, муслимани, како би се разграничили Срби. Па политика да се формирају концентрациони логори као што је Јасеновац. Уосталом, то је подржано од стране Германа. Ја не верујем у теорију завјере, али сам потпуно уверен да је у континуитету постојала завјера која је ишла у правцу спровођења Калајеве политике која је требало да доведе до тога да се Срби сабију, да се доведу у Шумадију и да се нигде више не виде и све остало да буде под њиховом тоталном контролом. Е сад, ми смо њих деведесетих година мало пореметили. Република Српка, можемо рећи, ево траје више него Краљевина Југославија, историјски. То говори о томе да је овај народ, који је прошао муке, и овде у Вишеграду и у многим другим местима, био свестан зашто то ради. И данас сам био у ситуацији, када сам био у Сребреници и зауставио се код једне куће, испред које се види да то није раскош и да је то можда чак и испод неког просека живота који ми живимо, људи су ми кратко рекли тек – „добро је пресједниче само не дај Републику Српску“. То је однос који тешко може да разуме онај који долази са стране. Да нису такви какви су,  Срби никада не би толико пута успели и изгурали пред најмоћније империје тог времена. И 1389. на Косову, па 1804. када су се побунили против највеће империје. Па кад је Аустроугарска била на врхунцу своје снаге, Срби су били на другој страни. Кад је Немачка дошла 1941. године Срби су опет били на другој страни, па као и 1999. када је било бомбардовање. У свим тим годинама ми смо страдали као народ. Губили смо готово по пола популације. Али оно што је остајало, јесте мит дубоко уграђен у наше људе да смо на правој страни историје. Мит који многи овде банализују, па мисле да небески народ треба да оде у небо. То не.  Живети на начин да је тај видовдански, косовски  мит важан нашим генерацијама свакако је оно што гради идентитет Срба. Треба схватити, ми смо овде своји на своме, и ми одавде не планирамо никуд да идемо. 

 

Искусан сте политичар. Јесте ли 30-ог августа прошле године, после онаквих резултата избора у Црној Гори могли да наслутите, да поверујете да ће у Подгорици јуна 2021. године бити изгласана онаква резолуција о Сребреници?

-Ништа ме, наравно, није изненадило од власти Ђукановића, али ме је ово изненадило. Ова нова структура у Црној Гори од народа је добила један сасвим други мандат. На крају крајева, шта они имају да се петљају овде? Да смо се ми бавили неким питањем у Црној Гори, зашто је нешто овако или онако, да смо се имало на видљив начин укључили, рецимо када су тамо биле литије, цео свијет би нас оптужио за мешање у њихове унутрашње ствари. А шта је сад њих брига шта се овде десило? То је ствар између нас. То није био злочин геноцида. То јесте био злочин, за њега смо одговарали. Али су злочине чинили многи други. Овде се ради о политизацији читаве ствари. Муслимани који су само пре 30-40 година били Срби мухамеданске вјере или Муслимани са малим „м“ сад су Бошњаци који су само у једном људском животу од 50 година променили три идентификације. Они трагају за неким догађајем који би требало да буде окупљајући, оснивачки, њиховој нацији. И зато је неко и смислио да би то могла да буде Сребреница. И зато се наравно и гура та врста приче. Не зато што се десило.