Грајф: Ко тврди да је у Сребреници био геноцид – треба га избрисати из историје

• Млађен ЦИЦОВИЋ: Они који су, не навикли, него су баш упорни да туђе жртве поричу, или бар драстично умањују, а своје вишеструко увећавају, ни сада неће престати да на томе инсистирају. Стога је наша обавеза да што више људи, народа и институција у свијету упознамо са извештајмаа независних међународних комисија за Сарајево и Сребреницу
• Дарко ТАНАСКОВИЋ: У хистеричним и стереотипним оптужбама доминира тврдња да у извештају о Сарајевунема довољно садржине о страдању Срба, те да је неодржива и теза о масовном страдању сарајевских Срба.То није тачно. Од 800 страна извештаја – чак 300 страна је посвећено страдању Срба
• Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Сарајево од највећег српског града (после Београда ) претворено у данашњи исламски космополис. Злочин над сарајевским Србима је највеће етничко чистилиште у БиХ у коме је очишћено 90 одсто предратних Срба
• Бранко ЛУКИЋ: Власт Алије Изетбеговића је Србе држала као заробљенике цео рат. Сарајево је цело било логор за Србе. Сарајево нису могли да напусте, јер су били коришћени као живи штит. А у послератном Сарајеву ни један Србин није био довољно мали Србин или довољно велики издајник да би био довољно добар да може да остане да мирно живи у Сарајеву
• Миле ПОПАРИЋ: У пропагандном делу  рата против Срба учествовали су и УНПРОФОР и највеће светске информативне агенције. У случају снајперских дејстава о којима је суд у Хагу пресуђивао у случају Караџића и Младића, стручне анализе српске стране доказале да за то није била крива војска Републике Српске
• Милорад КОЈИЋ: И Израели и Грајф трпјели притиске својих држава да одустану од Комисије, неки чланови су губили своје позиције у земљама одакле долазе, а посебан проблем за рад је било одбијање бошњачких институција да сарађују… По налазима Комисије за Сребреницу, у пробој јула 1995. кренуло 12.500 људи. Од тог броја, погинулих војника је од 4.000 до 5.000, а стријељаних од 1500 до 2500
• Александар ПАВИЋ: Ми треба да престанемо да се посипамо пепелом. Они против нас воде психолошки рат заменом теза. Одбијам да говорим даље о српским злочинима док и друга страна не призна своје злочине. Морамо да престанемо да се правдамо својим џелатима. Они сад хоће да заврше посао који су почели деведесетих. Ако се не бранимо имаћемо гору ситуацију него деведесетих
• Горан ПЕТРОНИЈЕВИЋ: Део међународне заједнице коме савест није чиста поводом изазивања и   подстрекавања догађаја у Сребреници, покушава да резолуцијама оснажи мањкаве закључке Хашког трибунала и своју кривицу пребаци на Србе
• Радомир ПАВЛОВИЋ: „Ми Срби морамо имати свој  меморијални   центар  у Сребреници. Његов оснивач треба да буде Влада Републике Српске. Морамо имати план и стратегију, сталну пропаганду, календар активности. Освета Бошњака записана у Меморијалном центру у Поточарима не смије бити правда. Морамо обиљежити сва мјеста српских страдања“

У СAРAJEВУ је страдало више Срба него што је муслимана у Сребреници! Та истина мора доћи до сваког човјека на овом простору, јер су Америка и Европа покушале да прогласе Републику Српску за геноцидну преко лажи – преувеличавањем страдалих муслимана у Сребреници, а умањујући број убијених Срба у Сарајеву. За ту истину морамо да се боримо стално и свуда да бисмо коначно зауставили западну кампању сатанизације Срба – поручено је са данашње трибине „Деконструкција митова о сарајевском суживоту и геноциду у Сребреници“, одржане у београдском Прес центру УНС-а, у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“.

За домаћу и инострану јавност, исцрпне аргументације ових ставова изложили су српски  члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик, предсједник Независне међународне комисије за Сарајево Рафаел Израели и члан те комисије Дарко Танасковић, затим предсједник Независне међународне комисије за Сребреницу Гидеон Грајф, потпредсједник Скупштине општине Сребреница Радомир Павловић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић, адвокати Бранко Лукић и Горан Петронијевић, балистичар Миле Попарић и колумниста портала СОС – политички аналитичар Александар Павић и професор у пензији Ненад Кецмановић.

Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији које је подржало данашњу трибину, у поздравној ријечи је указао да је циљ сесије да се расвијетли „оно што је замрачено у судбоносним догађајима с краја прошлог века“.

– На седмој сједници 2019. године Влада Републике Српске донијела је два историјска документа: Рјешење о именовању Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. и  Решење о именовању Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995. Сада кад су објављена оба извјештаја тих независних међународних комисија видимо да је утврђена истина. Она неће бити једнако примљенa у свим срединама.

– Они који су, не навикли, него су баш упорни да туђе жртве поричу, или бар драстично умањују, а своје вишеструко увећавају, ни сада неће престати да на томе инсистирају. Свјесни тога, схватамо да је наша обавеза да што више људи, народа и институција у свету упознамо са оба ова извјештаја независних међународних комисија, а истовремено и да што више и чешће сами говоримо о истинама до којих су те комисије дошле. И овај скуп данас је разговор – и о томе, и на тај начин, рекао је Цицовић.

Српски члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик је у видео обраћању захвалио данашњем форуму на учешћу у борби да се на објективан начин прикажу догађаји током грађанског рата. 

Он је подсјетио да су власти Републике Српске, у неком ранијем периоду, усвојиле извјештај који је написала међународна заједница – пре свега ОХР „што им је послужило за додатну сатанизацију Републике Српске и Срба и да их окриви за наводни геноцид у самој Сребреници“.

– Јасно је да превара са којом је ишао међународни фактор – да увелича страдање у Сребреници и да га квалификује како жели, а да минимизира страдање Срба у Сарајеву за вријеме грађанског рата – а сигурно је више Срба страдало у Сарајеву него што је Бошњака страдало у Сребреници – говори о томе да стално морамо бити будни и говорити о томе, рекао је Додик.

 

Рафаел Израели, у интервјуу за РТРС чији делови су емитовани на почетку скупа, подвукао је чињеницу да је у Сарајеву исход рата који је почео 1992. био град очишћен од Срба. Као што су Њемачка и Европа биле очишћене од Јевреја.То етничко чишћење су спровели Бошњаци, Хрвати, НАТО снаге и муџахедини који су свакодневно са наоружањем стизали из Техерана.

– Зар западним силама није било довољно што субомбардовале Србе? Зар су морале да доводе у Босу и муслимане са стране – који субили непријатељски  расположени према  САД и НАТО – али  су их ипак ангажовали.

– Запад их је снабдео оружјем да би се борили против Срба.Зато су након 1992. у Сарајево, гдје су Срби највише страдали, из Техерана свакодневно стизали авиони, а Иранци тим авионима нису слали ни слаткише нимедицинске сестре, него су били пуни наоружања и муџахедина из Авганистана, Туниса, Марока, Саудијске Арабије, Јемена, Ирана и Катара. Муџахедине је наоружавао и Запад, а помагали су босанским и НАТО снагама дапоразе Србе. 

Израели је нарочито објаснио да је ово пратила огромна западна медијска кампања у којој се говорило о ужасима које су починили Срби, и „да, било је убијања и рањавања са стране Срба“, али „свако ко сматра да су Срби били преоштри према Хрватима и Бошњацима треба да се сети да Срби нису заборавили ужасе Другог светског рата и одлучили су да не дозволе да им се ужаси понове“. 

– Најтужније је то што су (након1992.) десетине хиљада српског становништва биле приморане да оду из града, а хиљаде Срба су убили Хрвати и муслимани у Сарајеву. Сарајево је тако постало град очишћен од Срба. Пре него што су напустили град – претрпели су огромна страдања – убиства, мучења, силовања. За страдања у Босни велика је одговорност и на Бошњацима и Хрватима и њиховим савезницима,оцијенио је Израели.

Формирање комисија, њихов рад и представљање извјештаја пратила кампања оптужби за „плаћенички ревизионизам“.

Указујући на ову чињеницу, Дарко Танасковић, оцијенио је да је у целој  конструкцији „хистеричних и стереотипних оптужби“ могла да се чује само једна критика – да у извјештају „нема довољно садржине о страдању Срба јер нема релевантних чињеница и података о овој теми“, па су, како је указао Танасковић, Бошњаци закључили да је неодржива и теза о масовном страдању сарајевских Срба.

Танасковић је оповргао ове критике указујући да је у интегралној верзији Извјештаја од 800 страна, чак 300 страна посвећено овој теми. И не само да је страдању Срба посвећено „објективно пропорционално простора“ , него су дате и широке информације о социјалном, политичком, идеолошком колективно-психолошком и информативно-медијском контексту у коме су се десили злочини над Србима.

– Наша циљна група је међународна интелектуална јавност и зато смо водили рачуна да Извештај, који у широј верзији има 1200 страна, да преглед свих околности које су то страдање Срба резултативно и последично узроковале – нагласио је Танасковић и оцијенио да је Извјештај показао да је Сарајево било град мученик, али да су у њему страдали сви грађани и није било могуће искључити страдање српске заједнице.

Ненад Kецмновић је објаснио да је то био процес у коме је Сарајево од највећег српског града (после Београда ), претворено у данашњи исламски космополис и да је „злочин над сарајевским Србима био највеће етничко чистилиште у БиХ у коме је очишћено 90 одсто предратних Срба“.

– То је смишљен и систематски реализован план Алије Изетбеговића и његове исламистичке власти у Сарајеву, уз подршку Запада који им је помогао и одустао од прве верзије Дејтонског споразума гдје је Сарајево требало да буде дистрикт, рекао је Кецмановић, који је дао исцрпну слику терора са којим се суочавало обично српско становништво и током рата и послије њега, када је ОХР позивао Србе да остану, а Изетбеговић пријетио одмаздом.

Кецмановић је посебно указао да 150 хиљада Срба који су очишћени из Сарајева вишеструко већи него укупан број Бошњака и Хрвата који су напустили Бањалуку, Добој, Требиње, Бијељину и остале градове РС.

– Пошто не могу да оспоре пописну статистику, бошњачке Сарајлије тврде да је град и без Срба сачувао космополитски дух. Да, можда је Сарајево и постало космополис, али исламски космополис Турака, Иранаца, Саудијаца, Арапа и других националности из земаља Блиског истока,а од хришћана су остали само припадници страних амбасада, објаснио је Кецмановић.

Бранко Лукић је објаснио да у овом процесу „који за циљ има стварање шеријатске државе у срцу Европе“, посебну улогу има суд у Хагу, који је, поводом Сарајева, имао задатак да одржи мит о страдању муслимана, а не Срба.

Та слика је створена преко страних и муслиманских медија који су, како је навео Лукић, „скували“ и причу о 300.000 убијених муслимана и 60.000 силованих муслиманки у јуну и јулу 1992, „као што су и наводна снајперисања и гранатирања из оптужнице Младићу била инсценација муслиманских власти“.

– Стратишта Срба на Казанима и по сметлиштима Сарајева су добро позната, али ни до дан данас муслиманске власти не желе да открију све локације на којима су покопани и убијени сарајевски Срби.

– Суд нам није дозволио да говоримо о страдању Срба у Сарајеву. Власт Алије Изетбеговића је Србе држала као заробљенике цео рат. Сарајево је цело било логор за Србе. Сарајево нису могли да напусте, јер су били коришћени као живи штит. Иста судбина је од 1993. до Вашингтонског споразума задесила и Хрвате.

– Припадници међународне заједнице у Сарајеву који су хтели да буду објективни, били су прогоњени и одстрањени. То је рекао сведок Тужилаштва! Изјаве тих сведока суд није хтео ни да чује. Нису хтели да чују да је у рату био још неко, а не само Срби. Судије су радиле према агенди коју су добили и свако изношење истине им је сметало. На наше аргументе би рекли да то није предмет оптужења и да немамо право да износимо доказе у том правцу, рекао је Лукић.

Намера одбране никада није била „зуб за зуб“, него смо хтели да докажемо да је у сукобу постојала друга страна. Караџић је добро констатовао у једном писму које ми је упутио: „изгледа да смо боксер који је у рингу и маше рукавицама, а нема друге стране“. Хаг је тако поставио питање ратних сукоба у БиХ-као да је постојала само једна страна, рекао је Лукић.

На крају је оцијенио да у послијератном Сарајеву ни један Србин није био довољно мали Србин или довољно велики издајник да би био довољно добар да може да остане да мирно живи у Сарајеву, а одлазе и Хрвати.   

Миле Попарић је указао да су већ на почетку рата почели преговори о статусу Сарајева и да је Караџић предлагао да то буде отворени град, али су муслимани и међународна заједница то одбили и тако потписали смртну пресуду за 11.000 Срба који су тамо остали.

Бошњаци су, према његовим ријечима,  имали два основна циља муслиманских власти у Сарајеву. Први је био изазивање оружаних сукоба и стварање што горих услова за живот грађана Сарајева ради одржавања фокуса свјетске јавности на Сарајево и стварање неподношљивих услова заживот Срба који ће их подстаћи да трајно напусте град, рекао је Попарић и као један од примјера докле је ишло угњетавање Срба је био и апсурдан случај Србина који је био оптужен да је огледалом усмјеравао гранате.

Створене су, како је навео, и паравојне формације са задатком да упадају у станове и злостављају Србе, а махом су биле састављене од криминалаца. Изетбеговић је формирао и јединицу за ликвидације која се звала „Шеве“.

Други циљ је, како је указао Попарић, била пропаганда која је требало да изазове интервенцију страних сила јер су Бошњаци знали да не могу да сами побједе Србе.   Муслимани су ради пропагандне слике, изазивали инциденте као што су били пожари, прекид водоснабдијевања и слично.

„То су, дакле, радили сами својим грађанима да би потом преко медија слали слику редова за воду као доказ да народ пати. Потом је слика постајала страшнија – јер су становништву говорили да се вода не може узимати са цистерни ноћу него дању. Грађанима су рекли да се гранатирање очекује ноћу, а како се оно дешавало дању – камере су снимале страдање грађана који страдају под гранатама док узимају воду!“, навео је Попарић.

Он је истакао да је у пропагандном дијелу  рата учествовао и УНПРОФОР и највеће свјетске информативне агенције – да би се створила лажна слика о дешавањима у Сарајеву.

Попарић је посебно истакао манипулације доказима и инсценације  у бројним случајевима који су се нашли пред судом у Хагу.

– У случају снајперских дејстава о којима је суд у Хагу пресуђивао у случају Караџића и Младића, стручне анализе српске стране доказале да за то није била крива војска Републике Српске. Наравно, једно је шта је доказано, а шта пресуђено, то је друго, указао је Попарић.

У другом дијелу сесије, експерти су говорили о Извјештају Међународне комисије за Сребреницу. Предсједник те комисије Гидеон Грајф је – у дијелу интервјуа за РТРС који је емитован на данашњем скупу – указао на историјски значај рада Комисије која је исправила неправду према Србима.

„Када сам извештај наше комисије уручио премијеру Вишковићу и председавајућем Председништва БиХ Додику – као да су се огласила звона историје“, рекао је на почетку Грајф.

– Нити једне секунде није било притиска ни на кога од чланова комисије – ни са једне стране.Били смо независни у раду хиљаду одсто и дошли смо до два главна закључка. Ја сам Јеврејин и знам шта је геноцид. Мени нико не може да каже шта је геноцид, Сребренички догађаји ни на који начиннису геноцид. Ми смо то доказали, то није наше мишљење. Није се радило о геноциду, то се не може назвати геноцидом. Ако неко користи тај термин – треба га избрисати из историје. Почињен је злочин, али се тај злочин не може називати „геноцидом“, рекао је Грајф.

Други закључак се односи на број жртава. 

– Кориговали смо број жртава. Није било више од 3.714 жртава. Овај број треба да буде записан у историји – ни мање, ни више. Сваки човек који умре је трагедија – био је изричит Грајф.

Он је поновио да „геноцид подразумева намеру, а у овом случају није постојала намера“, а „они који даље користе термин „геноцид“ – имају лоше намере“, упозорио је овај водећи светски експерт за геноцид.

Он је указао и да је Комисија била састављена од десет изузетних експерата за које су чињенице биле једини параметар за овај двогодишњи рад. 

Милорад Којић је рекао да су и Израели и Грајф трпјели притиске својих држава да одустану од Комисије, неки чланови су губили своје позиције у земљама одакле долазе, а посебан проблем за рад је било одбијање бошњачких институција да сарађују.

– Био је изазов како сачувати рад Комисије и добили смо више од 1200 страна њеног Извјештаја. Поред енглеског, он ће бити преведен и на руски, њемачки, француски и кинески, те преко српских дипломатских председништава достављен свим релевантним адресама у свету, најавио је Којић и додао да је Влада РС примила к знању Извјештај, и иако он није њено власништво, помоћи ће у промовисању тог извјештаја који ће Комисија даље бранити.

Он је на почетку излагања указао да за деконструкцију Сребренице треба објаснити да је тај конструкт настао јер је „великим западним силама требао наратив о злочину који ће подсјећати на нацистичке злочине како би легитимизовали идеју одржања НАТО пакта након распада Варшавског пакта.

– Уз то, НАТО је на овом пољу довршио трансформацију ка интервенционизму. Истовремено, Бошњацима као тек проглашеној нацији требао је кохезивни фактор и он је пронађен у „великом страдању“, а данас им је од користи јер „виктимизацијом свог колектива очекују даље политичке бенефите“.

– На основу тога желе се произвести политичке посљедице на преуређење дејтонске Босне и Херцеговине и укидање Републике Српске, подвукао је Којић.

Он је истакао да је, према налазима Комисије за Сребреницу, у пробој јула 1995. кренуло 12.500 људи од којих је био мали број цивила „који су ступањем у колону за пробој престали бити цивили“. Од тог броја, према налазима Комисије, број погинулих војника је од 4.000 до 5.000, а стријељаних од 1500 до 2500.

Којић је рекао да је Комисија утврдила и српске жртве у периоду од 1992. године па до јула 1995.када је страдало око 2.665 Срба.

– У средњем Подрињу су муслиманске снаге на челу са Насером Орићем а уз потпуну   координацију и знање муслиманског   политичког и војног руководства у Сарајеву, извршиле систематске масовне злочине и етничко чишћење српског становништва на територији од око 900 км2 на дијеловима пет општина у тој регији – навео је Којић.

Он је указао да „ако би наставили да Сребреницу називамо геноцидом,обезвриједили би се они изворни суштински, школски примјери геноцида, поготово у времену Другог свјетског рата – конкретно геноцид над Србима у НДХ, којима је на територији НДХ било намијењено потпуно уништење што је само по себи геноцид“.

Којић је истакао низ примјера о одговорности Запада у стварању конструкта „Сребреница“, међу којима и то да „постоји велики број докумената и извјештаја УН снага у овој енклави који недвосмислено свједоче да су исти били свјесни постојања цијеле дивизије тзв. АРБиХ и да су о томе редовно извјештавали своје надређене у Сарајеву, Загребу и Њујорку као и своје министарство одбране у Холандији, те се намеће и питање њихове евентуалне одговорности.

Александар Павић је поручио да српски народ мора да крене у контраофанзиву јер је операција ”Сребреница”  још у току – чак се и појачава!

– Ми треба да престанемо да се посипамо пепелом. Они против нас воде психолошки рат заменом теза. Одбијам да говорим даље о српским злочинима док и друга страна не призна своје злочине. Ми имамо културу да поштујемо жртве, а они својима манипулишу. Ми морамо да престанемо да се правдамо својим џелатима. Они сад хоће да заврше посао који су почели деведесетих. Ако се не бранимо имаћемо гору ситуацију него деведесетих., рекао је Павић.

Он је оцијенио да је „важан допринос томе и овај Извјештај, али да се „чак и на том примеру види да се српска страна идаље упиње да има избалансиран приступ, за разлику од непријатељске стране, која своје злочине не признаје или их драстично умањује“.

– Није ли време да Срби, пре него што  уопште пристану да  почну да говоре  о злочинима почињеним са своје стране, инсистирају да прво све друге стране признају злочине које су починили против Срба? И, још важније, да признају своју одговорност за започињање рата на тлу бивше СФРЈ, па и у Босни и Херцеговини, односно злочин против мира. Док се то не деси, прави и измишљени – а они су у огромној већини – српски злочини не треба да буду више тема у српским разговорима са правим починиоцима агресије, првог и највећег злочина“, рекао је Павић.

Павић је додатно указао и на то да Срби треба да покуцају на партнерска врата Кине која и сама има проблем са Ујгурима у Синђјангу.

Горан Петронијевић је указао да историјским истинама нису потребне резолуције, декларације нити забране негирања, али „очигледно је да највећи део међународне стручне и лаичке  јавности, схвата да, оно што се догодило у Сребреници, нема елементе геноцида“.

– Зато, део међународне заједнице коме савест није чиста поводом изазивања и   подстрекавања догађаја у Сребреници, покушава да резолуцијама оснажи мањкаве закључке Хашког трибунала и своју кривицу пребаци на Србе. Овакве тенденције су посебно видљиве након спречавања руским ветом усвајања британске резолуције о Сребреници пред Саветом безбедности. Предлози резолуција, које се насилно нуде парламентима у региону бивше Југославије, али и шире, представљају ништа друго до,модификовану   британску резолуцију, која је доживела неуспех   пред  СБУН, закључио је Петронијевић.

Он је оцијенио да овај извјештај мора постати обавезни дио сваког разговора о Сребреници, а можда и основ за неку будућу ревизију пресуда.

– Ако неко зна како треба радити на откривању и процесуирању геноцида су Јевреји. Треба отворено кренути са овом тезом – ако ви (који извештај спорите) тврдите да ови људи лажу, стављате им у хипотеку знак питања над личним кредибилитетом, а и кредибилитетом Јад Вашема и других институција које се овима баве, рекао је Петронијевић.

И он је, као и сви претходни учесници, указао на опасност од доношења забране негирања геноцида у Сребреници и указао да је то, уз декларације и резолуције, заправо још један доказ сумње у рад и пресуде Хашког трибунала.

Радомир Павловић је оцијенио да историјски  пројекат Сребреница треба Бошњацима да остваре ратни циљ „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића о унитарној држави, а квалификација геноцида – да би добили ратну одштету од Србије и других земаља које су биле у заштићеној зони Сребренице (Холандија, Канада…) како би се тај мит о Сребреници наставио.

– Циљ западних европских земаља је да преко Бошњака направе ревизију историје на Сребреници и да Срби као народ који је дао највише жртава у 20. вијеку буду проглашени геноцидним да би геноцид Њемаца над Србима и Јеврејима у Другом свјетском рату био склоњен у страну. Зато смо ми усвојили Резолуцију о страдању српског народа у Сребреници у 20. веку како не би стална прича о геноциду постала стварност и како би се наше институције почеле озбиљно бавити садржајем ове резолуције, рекао је Павловић. 

Он је подсјетио на запањујуће чињенице о одговорности међународног фактора, али и подсјетио на то да је у историји српски народ у Подрињу у оба рата страдао од муслимана и Хрвата који су се борили на страни аустроугарских и њемачких јединица.

– Мировне снаге нису разоружале муслиманску војску у заштићеној зони   Сребреница него су обезбјеђивале упаде   муслиманских терористичких група у српске просторе ван енклаве и убијање недужних цивила. У енклаву, иако заштићена зона, нису дозволили нити једном Србину повратак на његову имовину иако су по попису из 1991. године на подручју енклаве Сребреница живјела 3.462 Србина, од тога – 1.632 у граду Сребреница.

– До 18. 04. 1993. године сви су Срби протјерани, а многи су и убијени. Њихова имовина је уништена и узурпирана. У дешавањима у и око Сребренице у јулу 1995.године мировне снаге биле су на страни муслиманске власти и војске, рекао је Павловић.

„Ми Срби морамо имати свој  меморијални   центар у Сребреници. Његов оснивач треба да буде Влада Републике Српске. Морамо имати план и стратегију, сталну пропаганду,   календар активности. Освета Бошњака записана у Меморијалном центру у Поточарима не смије бити правда. Морамо обиљежити сва мјеста српских страдања.Наша борба за истину и правду мора бити институционална и трајна“, рекао је Павловић.

 

Диана Милошевић