Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

На данашњи дан 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом.

Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области.

Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда.

Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила.

Нијемци и усташе спалили су и опљачкали сва српска села, побили дио становништва, укључујући рањенике, а око 60.000 цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац.

Агресорске снаге сачињавали су дијелови Треће њемачке дивизије, као и главнина Првог збора, односно корпуса усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/.

Најужаснија је судбина српске дјеце са Козаре – нека су побијена пред својим кућама заједно са цијелим породицама, а нека са одвојена од родитеља и завршила у логорима за дјецу у НДХ.

Мајке су одвајане од дјеце и упућиване на рад у Њемачку у нацистичке логоре, а малишани пребацивани у посебне логоре гдје су многи поумирали од глади и тифуса.

Многи малишани су додијељени породицама у НДХ – неки су након рата тражили своју праву родбину, а неки заувијек остали несвјесни свог поријекла јер су били сувише мали да би запамтили или су им породице побијене.

У спасавању српске дјеце из усташких логора нарочито се истакла Диана Будисављевић, која се бавила хуманитарним радом у Загребу.

Она је успјела да хиљаде српских малишана склони из Јасеновца, Сиска и других логора.

Диана је у свом дневнику свједочила о ужасима кроз који су та дјеца прошла у усташким казаматима. Усташке снаге су имале намјеру да неке малишане, којима су побиле породице, одгоје као усташе.

У Старој Градишки, једном од логора у који су довођена српска дјеца, Диана Будисављевић срела се са злогласним убицом Максом Лубурићем, који је био бијесан што мора да пусти козарске малишане.

Према свједочењу Будисављевићеве, Лубурић, један од највећих усташких злочинаца, рекао је да има „довољно католичке дјеце која у Загребу расту у биједи, те да треба бринути за њих, а не за православну дјецу“.

Историјски извори наводе да је најмање 5.000 малишана са Козаре поумирало од болести и глади или убијено у Јасеновцу и околним мјестима.

Остали су страдали по другим усташким стратиштима или су интернирани у неке породице.

Страдање народа Козаре, које је почело 10. јуна 1942. године, заувијек је измијенило домографску структуру тог подручја. Био је то геноцид усташа и Нијемаца над српским становништвом и покушај његовог затирања.

Козарска епопеја једна је од најкрвавијих на овим просторима током власти нациста и усташа. Цијели народ био је мета напада и уништења, али је опстао захваљујући отпору и жељи за слободом.