Др Радомир Давидовић: Друго лице Сребренице

Сведочанство пок. неурохирурга др Радомира Давидовића од изузетног је значаја зато што погађа тачно у срж лажног сребреничког наратива по коме стоји да су средином јула 1995. војне и цивилне власти Републике Српске спровеле геноцид над муслиманским становништвом енклаве Сребреница. Да би се утврдило извршење геноцида неопходно је доказати умишљај (dolus specialis), што значи намеру да се једна од категорија заштићених Конвенцијом — верска, расна или етничка — уништи. Не само евакуација репродуктивног дела становништва, жена и деце, него и указивање медицинске помоћи рањеним припадницима групе наводно нациљане за геноцидно уништење апсолутно побија аргуменат да је у случају Сребренице такав умишљај могао постојати. Зато је исказ др. Давидовића драгоцен, не само за историју већ пре свега за рад нове Комисије за Сребреницу коју Влада Републике Српске образује.То је још један убедљив разлог више зашто нова Комисија за Сребреницу не би смела да се ограничи на кабинетски рад и зашто је неопходно да буде опскрбљена правним овлашћењима да позива и саслушава сведоке који би могли бацити додатно светло на кључне аспекте сребреничких догађаја.

У вези са догађајима које описује др. Давидовић, Комисија би морала да потражи и испита преживело особље болнице “Св. Никола” у Милићима и саслуша их на околности које износи пок. др. Давидовић. Даље, корисне информације би могао дати и возач Мицко, који је критичне ноћи возио др. Давидовића (Мицко се као припадник ВРС у то време несумњиво налази на списку осумњичених српских “ратних злочинаца” који је Чавићева Комисија у октобру 2005. сервилно предала тужилаштву Хашког трибунала.) Затим, нова Комисија би преко организације Médecins Sans Frontières (Лекари без граница) требало да лоцира анестезиолога Марка Матиса и доктора Ђузепе Валентина, чије присуство и учешће у збрињавању муслиманских рањеника др. Давидовић наглашава.

Зашто су ове чињенице важне? Зато што је Хашки трибунал, фабрикујући тезу о “геноциду” у Сребреници, прихватио и у своје пресуде уградио лажно сведочење сведока-сарадника Тужилаштва, мајора Драгана Обреновића, тадашњег начелника штаба Зворничке бригаде ВРС. Обреновић је изјавио да је по наређењу команданта бригаде, тада пук. Винка Пандуревића, у другој половини јула 1995. двадесетак заробљених војника 28. дивизије АБиХ, који су се лечили у зворничкој болници, под војном стражом било одведено у непознатом правцу, подразумевајући да то значи — на стрељање. Овај лажни исказ  директно је оповргла др. Данијела Данијеловић, тада лекар у зворничкој болници па самим тим у ситуацији да буде непосредно упозната са предметним догађајима, али пошто је Обреновић већ био донео одлуку да се нагоди са тужилаштвом његова одбрана је сведочанство др. Данијеловић утајила, тако да у даљњем поступку оно није имало никакав ефекат у односу на лажни исказ сведока-сарадника Хашког трибунала. Нова Комисија за Сребреницу испољила би неопростиву немарност у раду уколико би пропустила да саслуша и забележи важне чињенице којима располажу др. Данијеловић и други сведоци које помиње др. Давидовић.

Када је у БиХ почео очекивани грађански рат, осетио сам се прозваним и позваним да као хирург одмах притекнем у помоћ своме народу у борби за опстанак. У рат ме нико није звао, нити ме је у рат ко слао. Моја одлука је била мотивисана дубоким емоцијама према народу мога херцеговачког завичаја. Почетком јуна 1992. године основао сам Ратну болницу “Свети Никола” у Милићима, градићу који има изузетан стратешки положај, на магистралном путу Зворник – Сарајево. Болница је за своју делатност награђена највишим одличјима – “Орденом Св. Саве” II. Степена, “Орденом Крста милосрђа” и низом војних признања.

Повод мога обраћања јавности, што иначе ретко чиним, јесте незапамћена антисрпска харанга “неинформисаних”- расрбљених Срба, непатриота, који су за Дучића најпре глупи, а затим лоши људи. На истој гомили су корумпиране јавне личности, “политичари”, “хуманитарци”, квази интелектуалци, понајмање обични смртници, који су олако прихватили, очигледно наручену, фотомонтажу ратне порнографије стрељања шесторице сребреничких Муслимана. (Ивона Живковић, “Огледало” од 8. јуна 2005), Џаред Израел, 25. јуни 2005. е-маил: emperors1000@aol.com

Лично сам организовао санитетско обезбеђење акције Сребреница што ми даје за право да компетентно проценим шта говоре и пишу други о Сребреници.

“Нема разлога да се више троши вријеме на побијање вјешто изведене пропаганде око “масакра” у Сребреници. Штовише, може се рећи да је Запад у току задњих десет година, лагао о свему осталом: српским “логорима за силовање” и “логорима смрти”, о масакрима Маркале, о пекари у улици Васе Мискина, о “Масакру у Рачку”, о наводној смрти 100.000 или чак 500.000 Албанаца на Косову “убијених од стране Срба”, итд. Према томе, зашто не би лагао и о Сребреници? Дакле, проблем није у истинитости чињеница о Сребреници, у сваком случају не за нове тоталитарне владаре. За њих су Сребреница и Маркале били само нека врст крваве али неопходне метафоре, пут до Даyтон споразума, до колонизације Балкана, до остваривања нељудских геополитичких циљева.” [Емил Влајки, Демонизација Срба]

Алија Изетбеговић је, сходно својој “Исламској Декларацији”, платио крвљу својих сународника логистику западних моћника у остваривању својих војних и политичких циљева.

“У данашње вријеме догађаји типа “масакр” не морају се уопште догодити. Довољно их је само замислити. Остало је ствар тајних служби, чаробњака из агенција за односе са јавношћу и савезништва елита, медија и публике. Амерички филм “Wag the Dog” сјајно показује како је постојећа стварност све више чиста илузија, а илузија све више постаје неподношљива реалност.” [Исто, стр.299.]

Постоји ли рат без окрутости, насиља и погибија? Колико ми је познато такав рат није забележен у историји ратовања. Зашто би Сребреница била изузетак?

Овако је било у време пада Сребренице у Милићима и Ратној болници “Св. Никола”.

Те ноћи небо је било тмурно, градић утонуо у мрклу помрачину и глуву непријатну тишину. Пре два дана НАТО авиони су бомбардовали оближњи заселак Зелени Јадар, па смо због тога на кров болнице поставили велики црвени крст на белом платну. Слаба корист од тога кад знамо да су код Горажда гађали наше санитетско возило и побили наше медицинаре. Јуче су у болницу донели посмртне остатке чувара водовода, старијег човека, којег су претходне ноћи убили Орићеви борци пребацујући се из Сребренице у Кладањ, по договору Алије Изетбеговића и Клинтона. Плач, јецање и уздаси као небројено пута до тада, кад су у болницу доносили унакажена тела невинх житеља околних српских села и заселака. Према расположивим подацим поименце је евидентирано више од 3,000 настрадалих Срба у зони деловања јединице Насера Орића, пре “масакра” у Сребреници. Истовремено до сада је нађено и идентификовано око 2,000 Бошњака из Сребренице. Где је осталих 5,000 или 6,000 сребренчких “шехида”?! Ено их где као осведочени џихад ратници сеју кости по ратиштима на Алаховом путу од Косова и Метохије до Чеченије, или као терористи завршавају у ланцима кампова у далекој Аустралији.

Сан ми не долази на очи, и као ретко кад у протеклим ратним годинама, обузима ме некаква зебња и страх. Осећало се да ће се десити нешто важно и опасно. Позвао сам свога возача “Мицка” и замолио га да ме полако провезе улицама Милића. Све спава дубоким сном, нечује се ни лавеж паса. Будан је једино дежурни полицајац који буновно промрмља: “Иди профо у болницу и мирно спавај”. Послушао сам.

Ујутру звони телефон – из команде места наређује ми мајор ВРС да одмах са сарадницима и санитетским возилом одем у Стару Касабу, данас Душаново, и укажем медицинску помоћ заробљеним муслиманским рањеницима! Наређено – учињено. Затичем стравичан призор – по четворица носе једнога, овом “виси” нога, ономе рука, онај трећи је прострељен и ” блед као крпа”, очгледно хеморагични шок. И тако, то пре подне, датума се не сећам, вероватно негде између 12. и 13. јула 1995. године, проведох тријажирајући непријатељске рањенике, дојучерашње Орићеве борце, У болницу је превезено и у наредна 24 часа оперисано између 20 и 30 тешких рањеника. Ниједан од њих није подлегао! Наредних десетак дана су се опоравили и у пратњи лекара и медицинске сестре, аутобусом одвезени у Зворник. Касније сам чуо да су сви они размењени за наше заробљенике. Да је тако било сведочи један “мој” пацијент у интервјуу сарајевској телевизији. На питање “гдје си лијечен” , одговорио је “у четничкој болници у Милићима”, а “како су те гледали” – “добро, исто ко и њихове”. Поштен неки човек, што јесте јесте.

Тако сам у време пада Сребренице доживео снажно осећање поноса стога што сам са својим сарадницима испоштовао Хипократову заклетву лечећи и непријатељске рањенике.

Муслимански рањеници су и раније лечени у болници “Св. Никола” у Милићима. Ово ће потврдити и двојица лекара странаца, Марк Матис, анестезиолог из Белгије и Ђузепе Валентин, Италијан. Они су нам притекли у помоћ преко организације “Лекари без граница”. У драгој успомени ми је остао Ђузепе, иначе врстан општи хирург, који је после једномесечног рада у болници “Св. Никола”, одмах отишао у Међународни прес центар у Београду и том приликом изјавио да долази из “четничке” болнице у којој оперишу и непријатељске – муслиманске рањенике. По повратку у своју Италију, Ђузепе је поновио ову изјаву у неком листу и послао ми фотокопију исте.

И овога пута, лажи о рату и из рата у БиХ упорним понављањем, постадоше “истина” – невине осуђују, траже ратну одштету од српске агресије, после десет година затварају осумничене за учешће у “геноциду у Сребреници”, Конгрес САД демонизује Србију, хоће да затру Републику Српску и српство у целости.

Скерлићева синтагма да је “Запад закон живота” актуелна је као да је јуче изречена.

Верујмо народној мудрости да “ничија није до зоре горела”!

Белешка Драгомира М. Давидовића, брата пок. др. Радомира М. Давидовића:

Мој покојни најстарији брат др. Радомир М. Давидовић (1934-2006), неурохирург, био је саоснивач Неурохируршке службе КБЦ Земун где је радио дуго година. Кад је почео рат отишао је у Републику Српску. Тамо је био оснивач Ратне болнице у Милићима, саоснивач Санитета РС, оснивач Друштва љекара РС, члан Сената РС и први амбасадор БиХ у Аустралији. Са те дужности смењен је пре истека мандата јер је јавно заступао становиште да је српском народу као целини неопходан национални програм, неки савремени аналогон Начертанија Илије Гарашанина.

Читавог живота доброг здравља, умро је од леукемије која је настала нагло и напредовала незадрживо. Постоје озбиљне индиције да је болест настала услед последица НАТО бомбардовања бомбама са осиромашеним ураном. Текст о Сребреници написао је у време кад су дезинформације о Сребреници биле достигле свој први максимум. Нуђен је разним новинама али нико није хтео да га објави. У време кад је мој брат већ био слабо покретан, ја сам рукопис однео уреднику “Нове Зоре” који је био обећао да ће га објавити. Пред излазак из штампе броја у коме је објављивање било предвиђено, јавио ми је да не може објавити текст. Тек на накнадну интервенцију Алексе Бухе текст је објављен, али већ после смрти мога брата, са измењеним, донекле бесмисленим – редакцијским насловом – Друго лице једне одисеје. Овде се објављује први пут у облику у коме је и написан и једнако је актуелан као и кад је писан.

Драгомир М. Давидовић