ДР НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: Ко се то боји мог доласка у Сарајево, да ли се можда боје повратка свих старих Сарајлија који су отишли?

Све је, као и увијек, почело из зајебанције. Након дивне промоције моје књиге на Јахорини, у хотелу „Бистрица“, друштво се мало опустило, и уз шалу и пјесму паде идеја да се сутра у пристојном броју спустимо у Сарајево у један ресторан са врхунском клопом. Ја их подсјетих да моја маленкост нема неку нарочиту репутацију у главном граду Босне и Херцеговине те да ја не бих безрезервно подржао ту идеју. Еуфорија је, међутим, савладала здрав разум, те је кренуло убјеђивање да бих се и ја, након толико година, требало да видим са Сарајевом. На моје питање а шта то треба да видим, никада нисам добио увјерљив одговор. Но, након треће туре и феноменалне мезе, ја осјетих да ме друштво гледа као на „партибрејкера“.

– Сви хоћемо у Сарајево, а ти једини нећеш.

То пробуди авантуристу у мени. Пристадох уз опкладу по којој, ако мене нико не препозна, ја плаћам све у кафани, а ако се догоди неко срање, он рачун преузима на себе.

Имао је све услове на својој страни. Ресторан се отвара само за наше друштво, недеља је, глух дан, на улицама само покоји пролазник, а град је прекрила нека летаргија, која је примјетна у свим дијеловима региона, као резултат не баш ружичасте економске и политичке ситуације. То је оно што дијеле све бивше републике СФРЈ. Апатију и безнађе!

Још једна ствар која је моме противнику ишла наруку је чињеница да је ресторан у једној мрачној и уској уличици у аустријском ткиву града.
Клаустрофобија које такве улице његују побуђује мисао да је момак који је прије сто година пуцао на аустријског престолонасљедника учинио то да би се ослободио овог мрака.

Али не лези враже. Само што смо се паркирали испред самих врата ресторана, крај нас прођоше два момка, за које сам одмах осјетио да доносе невољу. Они ме препознаше. То сам, барем, у ових тридесет и кусур година колико је стара моја популарност, научио да осјетим. Затим скренуше на обалу и трчећим кораком несташе у сусједној улици.

Ми уђосмо у ресторан и ту поче онај љепши дио вечери. Газда нас је проводао из тањира у тањир, кроз ватромет укуса и све је било у најљепшем реду, док се не појави конобар који нам рече да напољу стоји пар људи који себе називају новинарима. Питају да ли могу да причају са Нелетом. Ја сам славодобитно закључио да сам добио опкладу!

Посласмо им поруку да дођу за пола сата, знајући да је то најједноставнији начин да их се барем на тренутак ослободимо. Међутим, новинари немаше стрпљења. Пар минута касније, рекоше нам да је неки локални портал објавио вијест да сам у Сарајеву. Ни то није омело добро расположење. Али, мени ђаво више није дао мира.

Упитах моју пријатељицу, која је пасионирани пратилац свега онога што је на интернету, колико има коментара. Она рече 107. Два минута након што је портал поставио вијест! То већ престаје да буде смијешно. Сарајлије, значи, не узнемирава тешка економска ситуација, привредни колапс, незапосленост, скок цијена, културно мртвило, њих тангира да ли је неки пјевач дошао у град или није. У наредних пар минута било је јасно да ће моја посјета Сарајеву добити већи публицитет од доласка самог папе. Број коментара развијао се геометријском прогресијом, а „Фејсбук“ и „Твитер“ се усијаше! У неким дијеловима града пуче интернет мрежа због пренапрегнутости.

У коментарима, наравно, преовладавају она два стара становника града које одавно познајем. Мржња и бијес. Помислих, можда рата не би ни било да су друштвене мреже постојале тих деведесетих, јер би се онда силни јунаци, да из себе избију јед, хватали тастатуре а не „калашњикова“. Ту ми већ би незгодно што сам добио опкладу. Боље би било да сам зијанио, па да на миру попијемо феноменално бијело вино.

Пар минута касније, на врата закуцаше униформисане особе, наоружане онако како се наоружавају они који испред себе имају задатак да разбију демонстрације. Они не уђоше у кафану, али учтиво провјерише да ли је моја маленкост у објекту. Након што су примили потврдан одговор, они нам, исто тако учтиво, дадоше до знања да се не бринемо, да су они ту докле год буде потребно. Очигледно је полиција помно пратила дешавања на мрежи, и да је уочила да претње у неким коментарима имају основу за кривично гоњење.

Неко од наших за столом рече да смо сада заштићени као геј парада. Смијех нас све то вријеме није напуштао. Када смо добили информацију, да је напољу полиција блокирала све прилазе нашем ресторану, ја одлучих да ослободим друштво неугодног притиска за који сам, на неки начин сносио одговорност, те затражих дозволу да напустим објекат.

Као и свака озбиљна зграда, и ова, у којој је био ресторан, имала је своје споредне излазе. Искористивши га, ја не видјех тај перформанс који се одржавао у једној од најужих улица у граду, те не могу да будем свједок свих оних извјештаја који говоре о гомили људи, моткама, сјекирама и не знам већ чему.

Мене је чекао аутомобил на другој страни улице и док су новинари, који су покренули ово лудило, узалудно покушавали да ме нађу у ресторану, ја сам, уз дискретну пратњу федералне полиције, већ био на путу ка Јахорини.

У току вожње ројиле су ми се мисли. Овакав кермес нисам направио још од цркнутог маршала! Јел’ ја призивам невољу или она прати мене? Зар једна опклада може да покрене оволико лудило? Ко се то боји мог доласка у град? Да ли се можда боје доласка свих оних старих Сарајлија који су из њега отишли? То би им било превише.

Све то вријеме кроз главу су ми се шуњали стихови једне пјесме моје омиљене рок атракције – „Забрањеног пушења“. Пјесма се звала „Пклатови“, а стихови су ишли, нешто као…

– Ноћас смо пробили обруч заједно, иза нас су магла, страх и зло. У дивљем бијегу без капи бензина. Коначно смо стигли на слободно тло.

Тагови: Неле Карајлић, Полиција, Сарајево