— Теме су актуелне. Наши међусобни односи су на највишем нивоу разумевања. То су односи које желимо да градимо и очувамо у сложеном конгломерату међународних односа, при чему смо ми стално под притиском Запада да пратимо њихову политику. Одлучили смо да не изгубимо пријатеље каква је Русија и наше понашање је познато: желимо да се што пре заврши рат у Украјини. Нисмо страна која би могла да навија да то бескрајно траје као што то чини Запад својим мешањем и уношењем оружја и муниције што је несумњиво продужило период трајања и страдања људи. Мислимо да је Русија у овом случају земља која је, с правом бранећи суверенитет, своју политику и своју независност реаговала од најезде НАТО која је требало да покори Украјину као полазну тачку за будуће операције према Русији. Кад је председник Путин упозоравао на безбедносној конференцији у Минхену нико га озбиљно није схватао, наставили су да то игноришу ти вечити лажни заговорници дијалога. Дијалога са Западом нема. Код њих само постоје њихови захтеви који су предмет извршавања. Мене помало импресионира њихова арогантност и надменост. Ако тако могу да разговарају с малом Републиком Српском како мислите да то можете с великом Русијом или Кином. То су партнери које морате да уважавате, а не да се понашате као да сте дошли овде на Балкан, да малим завађеним народима пружате неке ваше услуге под формом дијалога који промовишете и неке врсте демократије која је увек лажна. И увек намећете само своја решења.

— Не правдамо западне санкције према Русији као што их не правдамо према било коме. И постали смо очигледно озбиљан проблем њиховим аспирацијама да колективизују Запад у смислу да су сви јединствени.

Све су то разлози који су нас експонирали. Јер ми и овде на локалном нивоу имамо Бошњаке и њихову политику која је потпуно антируска и прозападна. Зашто се ви у Сарајеву трудите да увек поменете Русију у свему што је негативно? А успут због наше политике добијају гас јефтиније, по ценама које су биле раније. То је апсурд и говори о дволичности.

У тим сложеним околностима РС је заиста изложена силним мерама оног што се зове хибридни рат, уплитање пре свега Американаца у лику њиховог амбасадора и свих људи који су овде правили каријере на страдању БиХ, распаду бивше Југославије. Сад су мало одрасли и мисле да су њихови шефови као што је, рецимо, Холбрук, најбољи узор за њих. Марфи који је сада амбасадор био је асистент Холбрука. Зна се како је Холбрук овде радио па он мисли да и он тако може. Наравно да не може, да су прошла та времена и да Америка више није та Америка…

То је та прича. Они су на нама обогатили политичку сферу до момента да је потребно изучавати чињеницу да се скупи неформална група амбасадора неких западних земаља који намећу овде одлуке. Ја сам то назвао амбасадорократијом. Холбруковање значи надмено понашање, у коме ударате руком о сто, мислите да се неко боји и да би требало само да извршава оно што ви кажете, а да они причају како су демократе.

Да смо ми мало раније кукурикнули што кажу сељаци, па нам прети опасност, очигледно да јесмо. То се види по многим мерама које овде доживљавамо од стране Запада. Али, остајемо привржени ономе што Русија промовише и ради на међународном плану.

— Промовише политику немешања у унутрашње ствари земаља и да сваку земљу, без обзира на величину, прихвата као партнера. Немате примера да је Русија у последњих 30 година откад сам ја ангажован искористила своју моћ да преуреди неку државу, да доведе своју поданичку елиту у некој држави. Не, они су увек сарађивали с онима који су избор народа и који су на власти на том терену. Имате с друге стране Американце који су спремни да руше чак и оне власти које они доведу уколико само једном откажете било какву послушност. И то смо гледали у многим земљама. Ми нисмо против дијалога са земљама на Западу, али они нас не виде. Одлучују о нама, а не разговарају с нама. Они би прекројили БиХ по неком свом моделу не питајући нас. Опет, ми овде имамо неку институционалну моћ и не можемо да прихватимо да се наша права дерогирају на бази мишљења неких далеких канцеларија, које уопште не разумеју ни историју, ни карактер народа, ни поднебље, ни савремене и прошле догађаје, а поготову не могу да антиципирају будуће догађаје на овом простору.

— То што с неким нећете да разговарате је на нивоу детета које је због нечег дигло нос у дечјој свађи. На савременом нивоу то раде империјалисти. Требало би Путин да буде као тужан што неко не разговара с њим. Мислим да су Немачка и ЕУ највећи губитници, они би требало да буду тужни, не Путин. Руси су направили дисперзију својих енергената на друго место. Да ли је остварен раст Русије какав би могао да буде да није свега овога? Није, наравно. Али оно што је важно јесте да Русија није потонула како су они желели.

— Близу сте истине: и данас ми долазе захтеви разних „пријатеља“ који ми кажу да направим отклон, да се примакнем неким њиховим ставовима и да ће и они онда променити ставове – да неће бити ни судских процеса, ни санкција за моју породицу. Али они не рачунају овде на наше карактере. Прво, наш однос према Русији је нешто далеко више него што на Западу желе да разумеју. То није везано за тренутну причу. Они су то антиципирали тако да причају о негативном руском утицају на Балкану. Замислите то! А ако има негативног утицаја онда је то амерички негативни утицај овде, чак и делом европски што се тиче вредности које они овде нама промовишу. Преко 80 милиона евра су искористили да би овде ојачали антируска удружења, портале, неке медије. Наравно, не треба да дају ниједан фенинг муслиманима у БиХ јер они су антируси, али су то покушали да сад усмере према српском народу. Али српски народ је остао доследан: кад би сад извршили анкете видели би да 90 посто људи овде подржава однос који смо ми изградили са Русијом и желимо да очувамо…

Верујем да Русија мора да заврши посао у самој Украјини, не може да верује Западу. Верујем да Русија сматра – а то ћу питати и самог председника колико он буде могао да каже – да крајњи циљ мора да буде перфективна контрола читавог простора који може да буде опасан за саму Русију.

— Зато што су моја деца, ништа друго. Они кажу да подржавају свог оца. Шта је ту проблем? Мислим да је то врлина. Моја ћерка држи један ресторан, замислите нуклеарну силу која се зове Америка, да се бави једним рестораном. Невероватно. Још само преостаје да јој рукну бомбу у тај ресторан. Ођедном ресторан „Агапе“ у Бањалуци добија планетарни значај чињеницом да му Америка уводи санкције. Син је сувласник у једном воћњаку за који смо раније узели кредит. А кад вам кажем да је воћњак ове године 90 одсто градом уништен, то говори о томе колико је то тешко. А онда дођу санкције које кажу да многи не смеју да сарађују са њима јер су на црној листи само зато што је један од власника и мој син. И упорно се прави прича „Додиковог богатства“. Па није мој син дете председника САД који се зове Хантер, а за ког је доказано да је стотине милиона изнудио по Украјини, против чега се сада води поступак у самој Америци…

— Ми имамо низ договорених пројеката као што је гас, изградња гасних електрана, и то је наравно из овог разлога јер је то било угрожено кад је била пандемија, па је онда дошло до ситуације са Украјином. Оно што желим јесте да одржимо пажњу Руса на тим пројектима, да их не изгубимо, и да у том погледу ми своје развојне планове искључиво базирамо на томе да ћемо доћи до гасовода. Бањалука нема гас. Тада ћемо бити у прилици да понудимо јефтинији енергент него у окружењу. Нама је то примарно – да очувамо причу о инвестицијама које смо сами намерили да радимо заједно са Русима, а који су заустављени због проблема на нивоу Босне и Херцеговине, и опште ситуације. Приоритети Русије другачији него што су били пре пар година, она мора да заврши ову операцију и онда да се посвети и економској сарадњи, а ми желимо да ова ситуација не буде разлог да ми нестанемо са листа развојног карактера у самој Руској Федерацији, и о томе ћемо да разговарамо.