Додик: Једино исправно и одрживо је да Српска постане држава и да се као таква удружи са Србијом

НОВОГ високог представника нећемо прихватити! Ми напросто нећемо прихватити некога кога нису именовали како треба. Вапим да дође Кристијан Шмит, па да му кажем: шта ти хоћеш овде? А рећи ћу му!

Ово је на трибини „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ“, која је одржана у Београду у организацији политичких портала „Све о Српској“ и Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији, рекао српски члан и предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик.

На трибини су још говорили: др Жељко Будимир (ФПН Бањалука), др Александар Врањеш (амбасадор БиХ у Хрватској). Александар Вујовић (уредник Новог Стандарда), др Срђан Перишић (Уницерзитет у Источном Сарајеву), Александар Павић (политиколог, аналитичар), др Слободан Рељић (бивши главни уредник НИН), Ненад Кецмановић (проф. емеритус ФПН Бањалука), др Зоран Миливојевић (амбасадор у пензији) и

Дарко Танасковић (академик, амбасадор у пензији).

У име организатора и Представништва Републике Српске у Србији учеснике је поздравио шеф Представништва Млађен Цицовић.

Портал „Све о Српској“ преноси излагање Милорада Додика у цјелини:

„Запад је у Босни „грешком“ направио конфузну ситуацију да би појачао присуство високог представника, арбитра који је овдје био са различитом снагом, али увијек са истим циљем.

Ушли смо у Дејтонски споразум. Босну у обичној конверзацији погрешно називају државом, а она нема унутрашњи суверенитет. Ви овдје то добро знате, али је проблем што то нисмо објаснили нашим људима.

У Србији када кажете `Босна`, људи мисле да је то исто што и Србија – држава. Међутим, искоришћен је тај симболички однос према држави и зато сада стално имате причу, у обичном говору, да је ријеч о држави БиХ.

Ако гледате временску прогнозу за БиХ, кажу на територији цијеле државе… Тај појам смо доста банализовали. Зато имате политичаре у Републици Српској који говоре о `државном нивоу`. А требало би да кажемо `заједнички ниво`, не `државни ниво`.

Има и много других ствари које представљају основу за редефиницију њиховог сталног циља – разбијања надлежности Републике Српске. По њима, Српска је стално реметилачки фактор.

Ово што се данас десило поводом високог представника је понижење, не нас Срба, него муслимана који никада неће да признају да су понижени чињеницом да им неко овдје намеће неког новог високог представника.

Они славодобитно аплаудирају томе  што им долази неко са стране, да нешто њима управља.

То је ишчашено, то није нормално.

Ако хоћеш неку државу, онда мораш да будеш сам, а не да прижељкујеш неког ко ће да дође да равна. Мада, њихова очекивања – да ће неко да равна како њима одговара – нису без покрића.

Данас смо имали једно блефирање. Инцко зна да нигдје није предвиђено да високи представник подноси оставку. Он се мијења другим човјеком, онако како је то предвиђено Анексом 10 Дејтонског споразума.

Ево,имам га овдје, а у њему пише: „У погледу сложености рада високог представника и питања са којима се он суочава – стране траже постављање високог представника који ће бити именован у складу са релевантном резолуцијом Савјета безбједности“.

Међутим, само је Билт овако именован! Остали су именовани тако што је савјет – који, опет, формално-правно нигде не постоји у Дејтонском споразуму – упорно управљао Босном и Херцеговином.

Многи се сјећају петка – дана када високи представник иде на продужени викенд, па нама са аеродрома саопшти неких сто закона и одлука! Тако се и десило да је донио неких 800 одлука, да интервенисао у законима и уставима. Само се није усудио да дира у Устав БиХ јер је то саставни дио Дејтонког споразума.

Али, све су учинили да га опколе и разграде!

Данас је изворни Дејтон нешто ка чему треба да тежимо, али он не постоји. Он је рушен одлукама високих представника и готово је разграђен.

Босна има уставом прописану структуру и праксу која је сасвим другачија.

Савјет министара је дефинисан уставом као  помоћно тијело Предсједништва БиХ. Међутим, они су све учинили да развласте Предсједништво и да ојачају Савјет, да би он био као влада.

Неке раније генерације, па и ја, сматрали смо да неке ствари треба да покушамо да рјешавамо. Али, била су три министарства, а сада смо дошли дотле да имамо десет министарстава у Савјету министара. Ако се томе супротставите, онда сте националиста.

Добро је само ако сте аутошовиниста који сваки дан измишља нешто против свог народа и своје Републике!

Све што је написано у Дејтону не функционише. Не функционише ни прича о `странама`.

Стране су два ентитета и три народа који о свему морају да постигну споразум и договор. На почетку, када је нека наша гарнитура чак прихватила да се укине Војска РС и уведу оружане снаге БиХ, морао је да се поштује тај принцип. Прво је Скупштина морала да донесе одлуку о томе. Тако је било уставно. Међутим, 99 одсто других ствари није било тако посматрано.

Ми хоћемо да кажемо да смо ми `страна` и ми хоћемо нашу позицију. Хоћемо да кажемо да идемо да разговарамо. А сваки разговор је мучан.

Муслимани су свикнули да ће доћи странци и сјести за тај сто и покушати да наметну нека рјешења.

У задњих десетак година то не иде баш тако како су они очекивали. Најчешће се ништа не дешава. Деси се и неки помак као што је механизам за координацију поводом европских питања. И ту су покушали да нам продају лажну причу о европским интеграцијама, али смо издејствовали да се један такав механизам установи, а то значи да се поштују уставни поредак и уставне надлежности различитих нивоа власти.

То је замрло и нико више о томе не говори. Враћа се систем пуке силе и увијек се персонализује кривица.

Иде се на политичаре, у овом случају сам им ја увијек нешто крив. Ја не видим њихове добре намјере, ја сам проблем, иначе би текли мед и млијеко у Босни и Херцеговини само да мене нема.

Али, и када мене не буде – у политичком смислу – неко ће други бити крив ако не буде сервилан. Сервилност подразумијева губитак Републике Српске и БиХ која је испуњена исламским становништвом.

Ради се о претпоставци, не у радикалном смислу, али – исламске државе коју можете да видите. Сједим са људима у Сарајеву и гледам какав је њихов однос. Они више вјерују у њихово партнерство и суживот са мигрантима у неком времену које долази, него са нама.

То је неподношљива ситуација.

Корона је мало релативизовала те ствари јер није било политичких дебата. Али, дебата сада креће.

Са доласком Бајденове администрације вјерујем да ће Запад покушати да брзо ријеши нека ургентна питања. То значи да ће покушати да унитаризују БиХ и да ријеше проблем Косова.

Мислим, а и у контакту сам са неким људима који би могли да више од мене, да ће се користити позиција Грчке везано за Турску и потреба да се додатно заштити, да би Атина  ушла у признање самог Косова.

То би разбило европски блок земаља које нису признале Косово*. Потом би се ишло према Румунији, а након тога на билатералу између Косова и Америке, која би на тај начин вјероватно оперативно увукла Косово у НАТО. На далеко вишем нивоу него сада. И, они би ствар сматрали завршеном.

А Републику Српску треба додатно разграђивати како би се натјерали Срби, Хрвати и муслимани да рјешавају проблеме искључиво на нивоу Сарајева.

Они не желе да разумију питање аутономије Републике Српске. Желе да искључиво виде један центар, једну адресу. А то што нешто не функционише – па биће странци ту, на нешто ће натјерати…

Иду са својом причом корак по корак, са циљем да се дезавуише значај Републике Српске и успјевају да одрже слику Српске као реметилачког фактора у самој БиХ, а поготово је то видљиво са промоцијом неке приче у Босни и Херцеговини. Наравно, унитаризам подразумијева и друге платформе. Једна од њих је грађанско друштво.

Замислите какав је апсурд да СДА заговара уређење БиХ на грађанским принципима!

Још за то нађу неколико Срба. Један из Сребренице је био члан СДА и министар у федералној влади. Таквих ће се наћи у БиХ.

Жељку Комшићу су муслимани, имајући приступ унутрашњим ресурсима, одвојили 180 000 гласова и омогућили да постане хрватски члан Предсједништва, иако нема никакве везе са хрватским националним интересом.

Е, сад је ту Република Српска. Остаје да се полако моделира и руши, да се увијек изнова криминализује. Кад год се примакну избори, увијек су ту криминал, корупција и питај Бога што све.

Сада више нема оних који су учествовали у оружаним сукобима. Једини човјек који је у политици у континуитету из ратне генерације сам ја. Све је ново и све је са новом визуром. Нема ту елана је постојао при формирању Републике Српске.

Млађа генерација политичара Српској је искључиво усмјерена на питање конформизма и брзих добитака који се могу остварити веома лако. Занесени великим салама, када оду на Запад, и мисле да је то рјешење. И много шта друго  што не иде нама у прилог.

Поставља се питање шта радити?

Задњих 15 година смо успјели да зауставимо процес разградње Републике Српске. Ту је кључни догађај био реформа полиције. Сматрали смо да ако они ту `реформу` спроведу успјешно више неће бити државне организације Републике Српске.

Један од највећих губитака је била редефиниција финансијског система у БиХ који  је потпуно противуставно уређен.

Уведен је финансијски субјективитет БиХ који она није имала. То је урадио Педи Ешдаун. То је све чинио на бази вјечитог блефирања.

Увијек се ради о неком дану `д` који мора да одлучи.

Приводили су се неки важни људи из ЕУ. Тражило се неко сламање, а онда се иде даље и хвале се како је нешто урађено.

Сада хвале европског амбасадора у БиХ. Кажу: ево, послије 12 година смо одржали изборе у Мостару. Замислите земљу која се хвали тиме што је после 12 година одржала локалне изборе у некој општини!

Па, шта сте радили 12 година ако је то похвално?! Извините, шта је ту успјех?

А сад смо добили 14 принципа за ЕУ, од којих су три готово немогућа. Амбасадор ЕУ сад каже: хајдемо прво ове `принципе`који су лакши. Ми смо рекли: не може.

Све смо зауставили и рекли: хајде да све ријешимо,  ако се договоримо – онда можемо ићи даље.

Једна од тих препорука је да се затвори ОХР. Амбасадор ЕУ каже: то ћемо на крају.

Исти случај је и са препоруком да се у ЕУ не може ако у Уставном суду БиХ сједе странци. Добро, хајде сада да то рјешимо. А он: не, не, то ћемо послије, кад завршимо остало. А то може бити и за десет година.

Дотле ће бити као сада за хидроцентралу Бук Бијела.

Федерација БиХ је досад издала преко 400 концесионих рјешења на свом простору и то није било спорно. а сада нешто оспоравају.        Формално гледано:  испоштован је уставни оквир да се пошаље апелација. Али, тамо ни у шта нисте сигурни јер су довољна два муслимана и три странца да би донијели било какву одлуку.

Кад су уводили Суд БиХ, Уставни суд је написао – иако БиХ нема право на правосуђе – да би могло бити користи од правосуђа. И, то је уставни основ!

Наравно, галамиш једно време, а послије се то мало заборави, изгуби се итд.

Шта радити и зашто је важна цијела ова прича?

Као да су некакви нуклеарни разлози, нападају нас што кажемо да једна од опција може бити – мирни разлаз. А мирни разлаз је добар, ако ништа друго, као преговарачка позиција када нешто бранимо.

Мислим да се не можемо вратити на изворни Дејтон док на то не натјерамо друге. Када они схвате да им једино то преостаје, они ће пристати на то. али, тада ће бити касно за њих. Ми тада не смијемо пристати да останемо на изворном Дејтону.

Ми ћемо формирати један преговарачки тим састављен од нас који оперативно радимо. Ми ћемо њих обавјештавати и позивати на састанке. Хоћемо да остане траг иза нас да смо то радили, па да – једног дана ако будемо морали да доносимо неке одлуке – буду утемељене и на чињеници да смо хтјели да разговарамо а они нису хтјели.

Са друге стране, мислим да је у овом тренутку важно што више повезати питање Републике Српске и Косова.

Западњаци су успјешно провели акцију да то одвоје. Погледајте како то изгледа на оперативном плану.

Да Република Српска донесе одлуку и каже „од вечерас смо одвојена држава“ – из политичких и правних разлога Србија би морала да остане изван тога.

Ако призна Републику Српску – зашто не призна Косово?

Дакле, то је нешто што у оперативном смислу мора да се има на уму. Не можемо то тек тако. То су ствари којих су многи свјесни, у том погледу.

Али, Србија, Република Српска и Косово морају бити далеко више интегрисани у јавном дискурсу него што је то било досад.

Шта ће тим поводом урадити Русија и Кина – чули смо овдје многе ствари. Све звучи лијепо кад разговарамо. Али, Кина, фактички, због свог унутрашњег питања неће дозволити никаква кретања ка дисолуцијама и било чему другом. То је јасно ко дан.

Што се тиче Русије, могу да кажем да постоји разумијевање за положај, али ја никада нисам чуо у разговорима са највишим људима руске државе, па и самим Путином, да би се ишло даље од територијалног интегритета БиХ и аутономије Српске. То ћете увијек да чујете. То није спорно.

Они се држе принципијелно. У многим питањима везаним за ставове међународне заједнице у Сарајеву. Али се одлуучујућа подршка не осјети.

Ми не треба да идемо да идемо у авантуризам . Треба да изградимо  јасну политичку структуру која увијек има на памети шта треба да ради.

Да се интегришемо са Србијом по свим питањима. Данас је то лакше него прије 10-15 година.

У школама ће национални предмети имати исти наставни програм. То је велики помак. То је крај за намјеру `међународне заједнице` да направи јединствени систем образовања у БиХ.

Република Српска дуго није била у могућности да излази на међународно финансијско тржиште, а сада је успјела да нешто уради. Сад се радујемо као мала дјеца због изласка на Лондонску берзу. Прикупили смо неки новац, јер су се наши параметри показали веома добрим. Инвеститори су хтјели да уложе новац у Републику Српску, без обзира што сваки инвеститор бјежи чим поменете БиХ. Али, ми смо успјели да емитујемо 300 милиона обвезница на Лондонској берзи. Наравно, уз камату која припада за оваква подручја.

Ја бих волио да није било камате, али камата је нешто што иде са таквим пословима. Али, ево, успјели смо да то ипак урадимо. Ми смо покушавали десет година па нисмо успјевали.

Ако немате приступ финансијском тржишту онда немате новац за инвестиције и друго. А тада вас оријентишу на ММФ, који каже – ево вам кредит, али урадите ово! Па то завршиш, а они траже нешто ново, јер иде нова транша – они вам никада не дају довољно новца. Увијек морате да тражите изнова новац за нека финансирања итд.

Ни Америка није направила аутопут тако што је имала новац тамо негдје са стране, него је то кредитирала. Читава Европа живи на кредитима. Поготово мале земље као ми.

Многе велике земље су разграђене у међувремену. а једна мала Република Српска преживљава двије и по деценије голготу која није нимало лака. Али, постоји квантум воље да Република Српска изнесе свој неповољни положај као што је у БиХ.

Враћање изворном Дејтону је добра и обећавајућа прича за нас, али видјели сте да је амерички амбасадор прије неки дан рекао да је то `немогућа прича`. Да је Дејтонски споразум динамичка ствар.

Ја сам био код Николаса Бернса у Стејт департменту. Тад је долазио и Силајџић који је рекао да је незадовољан, да је мислио да ће од БиХ бити направљена држава и да ће бити разграђене аутономије које у БиХ постоје.

На то му је Бернс рекао: па, зар не видиш да то радимо?!

То је било прије 8 година и ништа се није промијенило ни за вријеме Трампа.

Колико год то било помало наивно, ипак је све у нашим рукама. Наше подвођење странцима и њиховој експанзији. Наше додворавање њима да бисмо им показали да смо дио њих – то је највећа штета за нас све.

Зато морамо дефинисати наше интересе.

Морамо истицати да су наши интереси – српски интереси, да су то демократски интереси, да су ствар демократије и да је српски национални интерес равноправан неким другим националним интересима који се безочно спомињу без проблема.

Само кад се спомене српски национални интерес, онда сте националиста и све друго до фашизма. Све што могу да насликају, они ће насликати.

У сваком случају, потребно нам је окупљање и ширење свести о томе!

Морам да вам кажем да ме брине и све ме више брине плејада нових политичара у Републици Српској – у свим партијама, па и у мојој – који олако прихватају конформизам који им се нуди, па и унитарне, централистичке идеје у БиХ.

Наша линија одбране мора да буде управо то да изградимо једну нову генерацију политичара који ће успјети да одрже или изграде чврст став. И, да имају подршку народа. јер ништа није могуће без подршке народа.

Моје искуство – а хтјели су свашта са мном – говори да никада нису успјели да оду даље од тога да су морали да поштују то што смо добијали демократске изборе.

Само у када нема демократског капацитета- могли би да спроведу све што хоће.

Дакле: Република Српска ће опстати онолико колико наши људи буду стајали иза јаке политичке концепције која иде за тим да се чува Српска.

Бањалука не живи више такав живот. Она хоће комфор. Најчешће чујете: шта хоће онај Додик, стално се свађа по Сарајеву.

Ја се свађам. Републику Српску смо чували 25 година и вјерујем да ће се њен положај ријешити у сљедећих десет година. Једино што је исправно и одрживо је да она постане независна држава и да се као таква удружи са Србијом у неком договореном облику. За то није потребно мјењати границе.

Српска има ентитетску границу која је међународно потврђена и призната граница.

Имамо проблем Брчког, гдје имамо међународну супервизију, али нема ни једног разлога да се она одржава. Одржава се и дан данас, са јасном поруком да са тиме увијек морате да рачунате – са тиме да се питају Американци, јер је њихов човјек тамо супервизор.

Он ништа не ради, али је ту за за не дај Боже, ако затреба – да се појави.

У БиХ је кључни проблем однос муслимана и Хрвата. На нивоу Федерације је толико усложњен да је хрватска држава на далеко вишем нивоу него што се то могло очекивати укључена у борбу за позицију Хрвата у Босни. Ја то нисам гледао ранијих година, али сада видим да чак хрватска дипломатија иде са новим иницијативама у оквиру ЕУ и много чега другога.

Ако смо ишта урадили у посљедњих 15 година то је да више немамо ситуацију да су против нас Срба и међународна заједница и муслимани и Хрвати. Можда јесу сви заједно против, али је Српска ипак у једној зони са стране, да може да се бави и овим питањима.

Могу рећи да је ова генерација политичара у РС истрајна.

Што се тиче високог представника, ми то нећемо прихватити! Ма како то са стране изгледало.

Ми напросто нећемо прихватити некога кога нису именовали како треба. Ја сада вапим да дође тај Шмит, па да му кажем: шта ти хоћеш овде? А рећи ћу му!

Да не мислите да је ово неко јуначење без покрића, ја сам му телефоном рекао: шта вам треба да се на крају каријере бламирате, одавде ћете само отићи исмијани.

Они нас игноришу као да не постојимо, а баве се нама.

Погледајте Британију о којој је било ријечи. Она сад тражи начина да се овдје позиционира. Више није чланица ЕУ, нити је довољно блиска Америци, а није ни довољно далеко од Европе да би овдје била фактор. А шта су увијек радили? Увијек су мутили на овим просторима – да постану важни. Ништа друго и не чине -него усложне ситуацију у региону како би се они нешто враћали и били нешто важни. Њих треба избјећи уопште, као било какве посреднике.

Докле то иде, дође британски амбасадор и каже: ваша будућност је у ЕУ. И то: баш у тренутку када Британија излази из ЕУ. И сада, ако ви то не поштујете, онда нисте достојни. Нисте за дијалог! Па шта ми то говорите, молим вас! Па управо сте ви изашли из те ЕУ! Што нама то говорите!? Имате ли неку другу идеју?

Не знам колико сам помогао, али вам хвала. Морам да кажем да сам и прошли пут када сте били на овом панелу све говоре ишчитао и веома пажљиво пратим. Мислим да нам фали ово и да треба да то одржимо негдје у Бањалуци. Али, кад бих вас убједио, најрадије бих волио да сједнемо у Сарајеву“.

Приредила: Д. Милошевић