ЂОГО: Шевенинген као проклето Лијевно

Ауторски текст  Гојка Ђога о сусретима у Хагу са првим председником Републике Српске Караџићем и командантом Војске РС, генералом Младићем.

Предвече, у петак, 15. јуна 2018, стигао сам у Шевенинген да посетим Радована Караџића и генерала Младића. У наше ново „проклето Лијевно“. Само, у њему се не „бијели кула“. Овде се ништа не бијели, сиво небо, сиво море, сив песак, сиве куће, сиви галебови. Са мном су Лука, Радованов брат и адвокат Марко Миловић.

Сместили смо се код Мире, у мањи трособaн стан, у једноспратној кући недалеко од мора. Мира је дошла овамо пре тридесетак година, можда уочи ратова. Деца су јој остала у Србији. Не знам ко ју је пронашао, невоља сигурно. Сви невољни српски гости код ње одседају годинама. С некима се баш спријатељила и посећује их кад дође у Србију, а долази често. До затвора се стиже за двадесетак минута оштрог хода.

Срећом, киша нас је поштедела сва три дана, овде кишобран не помаже, стално дува ветар с мора. Температура је око петнаест степени. Сунце залази нешто после десет сати, али се види још цео сат. Бакарно западно небо и сунце као лимунасто беланце, греје ал’ не пече, иако је лето.

Зграда Притворске јединице, како се сад назива, одавна служи као затвор. Прућила се пола километра. На фасади, сецесија помешана са мало необарока. Неубедљиво. Један или понегде два спрата, са одвојеним целинама. Подаље, у унутрашњем делу, споља недовољно видљиви павиљони са неколико спратова. Све опасано повисоким зидом од цигле. Испред, мали парк. Затвор ко затвор.

Кад смо, после „скенирања“ и стандардног стражарског прегледа, прошли кроз десетак врата и два дворишта, отворила су се и последња врата од повелике „примаће собе“ – и ево Радована. Нисам га видео од 1995, од дејтонског Аранђеловдана, у његовој кући у Кривачама. Сад је стајао ту, усправан и ведар, као и пре безмало четврт века. Готово без бора, са доста седих, али са свим власима на броју, у куштравој коси коју још увек често чешља прстима. Невелики стомак, трегери, боље изгледа него на фотографијама.

– Где си деда, грли ме.

Једва сам задржавао сузе, а богами и он, иако смо то прикривали радосним осмесима. Довукао је повећу пластичну гајбу, сандук пун хране. Спремио нам је разне ђаконије. Још све топло, бифтек и кромпирићи у затвореном лонцу, разни сиреви, црни и бели хлеб, још топле кифлице, чак и чоколаде, ко ће све набројати.

По договору, у затвор смо ушли у 9 сати, кад почињу посете, а он је зацело устао зором да би све ово сам припремио у кухињи и царски нас дочекао. Кифле је наручио полусмрзнуте, па их је он пекао, како би нас дочекале још топле. Испекао је још један занат, кад одавде изађе, а он верује да ће то бити после коначне, ослобађајуће пресуде, лако ће наћи посао, психијатара и пекара никад доста.

Седели смо за „салонским“ столом са двоседом и две фотеље. Просторија за примање посета преграђена је са неколико „боксова“, одвојених дрвеном преградом. У сваком одељку је повећи трпезаријски сто са неколико столица а, по потреби, столице се могу позајмити и од других столова. Више притвореника може у исто време примати посете и слободно комуницирати.

Ту седе и стражари, један или двојица, има и дама у униформама. Срели смо и младу, насмејану, црнпурасту „учитељицу ручних радова“, која је Радовану помогла да испече Ногову и моју глинену „бисту“. И остали стражари делују опуштено и доброћудно, а немају ни превећ гостију, пет Хрвата и пет Срба: Радован, Младић, Мићо Станишић, Стојан Жупљанин, а ових дана им је као појачање пристигао и повратник, „двомоторац“ Френки Симатовић.Стражари су са Радованом посебно уљудни, ваљда зато што се с њим лако споразумевају на енглеском. Други дан, док смо петнаестак минута чекали Радована, стражари су нас почастили кафом. Радован се са Младићем гурао у кухињи, па није стигао да пре нашег доласка спреми ручак, пасуљ пребранац.

Посете трају до пет по подне, с тим што се у један сат мора напустити „дневни боравак“ и прећи у мању собу за „интимнија дружења“. То је омања соба са каучем, столићем и две фотеље. Има неколико таквих соба, са улазом из ходника, испред пријемнице. Заједнички тоалет и купатило су прекопута. Првог дана смо тамо и ручали. После само неколико минута, долази стражар и носи чисте чаршафе. Радован се захваљује и каже да су му ту брат и пријатељи, те да му чаршафи нису потребни. Смејали смо се, наравно.

У затвор се не може ништа унети, чак ни оловка, може сат на руци, каиш око паса и новац који се предаје стражару у сали за посете и потом уплаћује на конто притвореника. Књиге се могу предати само радним даном, ујутру, у 8:45 до 9:15. Донели смо читаву малу библиотеку: Андрићеве „Знакове поред пута“, Гогољеве и Тохољеве приче, Фромову књижицу „Религија и психоанализа“, Екмечићев „Печат“, Гаћиновићеву монографију „Злочини над Србима у двадесетом веку“, Вучелићеве есеје „На линији ватре“, Блокове, Дучићеве, Карденалове песме, часопис „Руско-српски круг“ у ком је преведен овећи избор његових песама, додао сам и ја „Клупко“, моју нову збирку песама, и још понешто. Посвете нису дозвољене, исцепају лист, али моја посвета и Радовану и Младићу некако им је промакла, нису баш педантно прегледали, имали су у мене поверење.

Затворска храна је „затворска“, дакле могла би бити боља. Они који имају новац могу наручити из кантине шта желе и у кухињи спремати сами, затвореске цене су сличне нашим. Посетиоцима није допуштено да завире у просторије где бораве затвореници. Могу телефонирати коме хоће, са заједничког телефона, али је то доста скупо, више од пола евра за минут…

Али, уз образац захтева за посету додато је и посебно упутство са одредбом која забрањује описивање затвора. Надам се да нисам претерао.

Три дана разговара о свему и свачему. Ко кад смо неиспричани. Након Радовановог настањивања у „београдској шуми“, престали смо и да се дописујемо. Више ни голубија ни ноћна пошта није радила. После пресељења у Шевенинген, чешће смо разговарали, али само о „пробраним“ темама.

И овом приликом понајвише смо причали о његовој пресуди и жалби јер је са нама био и адвокат Миловић. Радован је чврсто уверен да та пресуда, ако има икаква права и закона, не може опстати. Затим смо оговарали заједничке пријатеље и претресали овдашње и светске прилике. Ваљда зато што је ту био и Лука, Радован је доста говорио о Петњици и детињству, о судбини оца Вука, о његовом четниковању и четверогодишњем тамновању, о томе како је на чудесан начин преживео стрељање иако му је шест метака прошао кроз тело. Обнављајући градиво, уз повремену братову помоћ, Радован је прошетао кроз породичну историју, а потом наставио причу о свом вишегодишњем скривању по београдским и другим штајгама. О томе како је контактирао са комшијама, да би био мање сумњив, како је вежбао да иде погурен, да мења глас, како је увијао браду око дрвене игле, како је држао предавања о биоенергији и лечио по београдским и новосадским приватним болницама. Најзад, како су га открили. Ту заслугу приписује чувеном Микију Ракићу. Верује и да су и неке стране службе у томе учествовале. На прави траг су, међутим, указали момци из његове пратње. После неколике године скривања, након што се „ослободио“ чувара, њих тројица су, ко зна зашто, на саслушању у служби безбедности у Сарајеву, или у бироу неке стране службе, указали на београдски траг и тачно описали како Радован изгледа. Ове изјаве су предочене Лукиној ћерки Ради на једном од саслушања у подгоричкој полицији, кад је осам сати саслушавана. На крају је, као што је познато, неопрезном употребом мобилног телефона, утврђена и тачна адреса где се крије.

Радован се не може начудити зашто су момци из пратње то учинили? Можда више нису могли да трпе сталну присмотру, нису могли да нађу никакав посао, што је истина, или су добили у џеп неку цркавицу? Све је могуће. Стога посебно истиче оданост пратиоца Владе Илића. Неко време су се и крили у истим становима, али пошто је и за Владом била расписана потерница, због некаквог другог „случаја“, морали су се ипак раздвојити.

Радованово видарење и деловање, као доктора Дабића, необична је авантуристичка прича каква, на овим странама, није никад забележена. Многе појединости, разуме се, још увек, није упутно откривати. А ни оно што је испричао овог пута не бих цитирао ни интерпретирао, нека нешто остане и за другу прилику.

Доста је говорио о свом учењу о биоенергији. Објашњавао како се та енергија испољава. У каквој је вези са светлошћу. Како се образује енергетска или светлосна „капсула“ која омогућава човеку да за неко време „савлада“ и силу Земљине теже. Библијско ходање по води је могуће. Психоанализа оверава бројна јевенђељска чуда. Не мора човек читати ништа више осим Библије, све је тамо речено.

Цртао је молекуле као кружиће и показивао како организам прима и емитује енергију. Показао нам је седам енергетских тачака на телу које су посебно осетљиве. Сваки човек, мање више, поседује ту енергију. Она се не може неограничено трошити, после неколике „сеансе“, терапеут мора предахнути и сачекати да се његова енергија обнови.

На крају нас је лечио. Стисли смо очи и испружили руке са длановима окренутим навише. Док смо ми понављали молитву: Господе помилуј, он је упро и благо заврнуо својим палцем на средини нашег длана. Затим је својим длановима кружио око наших глава. Ја сам збиља осетио некакву топлоту.

Молитвени учинак не садржи се у речима него у концентрацији и отварању душе да може примити енергију, божанску или људску, те је довољно понављати само две речи: Господе помилуј. Човек се мора отворити да би енергију могао примити. У молитви, ми се ослобађамо свега што оптерећује наш дух, свест и подсвест. У блаженом миру, наш унутрашњи простор, испражњен, спреман је да прими енергетске таласе. Врата треба отворити да би неко ушао, не каже Господ случајно: Ко куца, отвориће му се.

Не бих могао рећи да ли је то метафизика, наука или поезија. Или све замешано.

Упражњавање јоге није само вежба него и духовно усредсређење и припрема тела да може примити озрачење које је око нас. Јога је исто што и наша молитва. У оба случаја нужно је потпуно духовно пражњење, „очишћење“ и мир.

Тако нам је Радован, као дилетантима, готово цео један час указивао на везе између психоанализе и религије. Наравно, ако сам ја ишта разумео и ако сам добро упамтио. А пре нисам него јесам, стога унапред молим за опроштај и њега и читаоце.

Ко мисли да је то шарлатанство или враџбина, нека пружи руку Радовану да он изнад ње пређе својим дланом па ће видети како се маље усправљају, као да их подиже нека магнетна сила.

Остављајући, дакако, по страни Радованово изучавање психоанализе, наговарао сам га да се коначно окане правних расправа и да се врати поезији. Хоће, каже, чим прокоментарише и ове последње тужилачке и судске правне бесмислице.

Са Младићем само пола сата

У посебном захтеву упућеном управи затвора, тражио сам дозволу да посетим и генерала Младића. Нажалост, нисам добио сагласност, можда стога што је његова супруга Боса била ту до петка, а између две посете мора протећи најмање три дана. Рецимо да је то био разлог. У понедељак сам опет инсистирао, али узалуд. Тек око два сата, док смо седели са Радованом, долази стражар и каже да ми је одобрено да Младића видим само пола сата. Одвели су ме у суседну собу и за неколико тренутака довели Генерала.

Не испушта ме из загрљаја.

– Нешто си се смањио, каже. – А ти се подмладио, узвраћам.

И збиља, он изгледа сасвим добро. Румен, зализане косе, мањка само понеки зуб. Спавао је, вели, па кад су га пробудили није стигао да узме протезу.

– Одо ја по њу и да ти донесем „хљеб из цркве“, јутрос смо били тамо. (Ваљда нафору). Устављам га, али он скочи по војнички… Међутим, испред самих врата седи стражар и не дозвољава му да изађе.

Ментално је, рекло би се, све на свом месту, не примећују се никаква „искакања“ ни у говору ни у мишљењу, иако је имао неколико срчаних и можданих удара. – Прича се да си сасвим одлепио и сви пријатељи ти препоручују да одлепиш још више, само тако се ово може предурати, шалим се. – Мени не ради пола главе, али ова једна половина ми је боља него њихова цијела. – Да си остао у Лазареву не би жив био. – Био сам никакав, био сам ко крља, у столици, мене су Тоша и Ојданић купали. Поздрави га. (Мисли на генерала Ојданића, генерал Толимир је преминуо). Мораш да ми обиђеш Босу, да ми видиш унучад, да видиш само какви су. – Радован се жали да од тебе јутрос није могао да нам спреми ручак. – Ах, донио ми је оне двије оловке… – Каже да те побеђује у шаху, само те понекад пусти… – Ма какви, само ме једном побиједио. Кажи му да више игра шах, а мање чита, дуже ће живјети. – Успели смо да ти прошверцујемо још три оловке, мени су одузели, али Луку и Марка је пропустио скенер, даће ти Радован. Донео сам ти и један роковник, подебео, да можеш писати. Дарко ми је рекао да ти то донесем, и дебље оловке. Каже да теже састављаш три прста десне руке… Донели смо и доста књига за обојицу. – Требају ми оловке, пишем писма, одговарам сваком, реци пријатељима да ми пишу. Пишу ми са свих страна свијета, из Аустралије, Америке, из Дубровника пријатељи Хрвати, свима одговарам, много писама добијам… Поздрави све наше …

И ево стражара да га води.

– Чекај, хоћу да видим Радованова брата, и крену ка другој соби. Два стражара га заустављају хватајући га испод руке. И ја га грлим: – Пусти, видиш да не дају, кажем. – Мајку вам вашу, пустите ме, виче Генерал. Стражари нису груби, али га одводе, рекао бих чак да су разумели псовку, али не хају, смеју се.

Хрестоматија од Прлићеве ћерке

У пријемној просторији, поред нас – можда и то ваља забележити – у суботу су биле у посети супруга и ћерка хрватског генерала Петковића. После завршене посете, враћајући се према центру града, причале су нам како Хрвати предано брину о својим затвореницима. О нашим готово да не брине нико. Радован је недавно добио пензију од 600 марака. Цео рат, док је био председник Републике Српске, није му уплаћивано пензионо осигурање.

У недељу је дошла ћерка генерала Јадранка Прлића. Донела му је једну хрестоматију о Хрватској деведесетих. Међу редакторима је и она. Ликовни део је приредио мој некадашњи пријатељ песник Звонко Маковић. То је био згодан повод да попричамо о старијој генерацији хрватских писаца. Неки су умрли, неки се одметнули у политику и више не пишу. Јадранко каже да се добро слаже са Радованом, осим кад почне да прича о Србима. – Е то не могу да слушам. – Сигуран сам да ни Радован не ужива у сличној, хрватској причи. Али, како год било, волели се не волели, ваља нам живети једни поред других, кажем. Није то било непријатно ћаскање. Радован је његову ћерку Адријану частио чоколадом, као и Петковићеве гошће претходног дане. Вазда господин.

Растанак уз сетан осмех и муку у дробу

Шевенинген се иначе убраја у туристичке дестинације. Смештен је на самој обали, местимично можда и испод површине мора. Према југу и северу обала је мало уздигнута, тако да се не морају подизати уставе да заустављају песак који носе ветар и вода. Пешчана обала се простире километрима. Куће су махом једноспратне, има неколико онижих вишеспратница у центру и на ћувику крај самог мора. Ми смо шетали у јакнама, а на плажи је било купача. Холанђани се купају и кад је хладно, само ако има сунца. У јануару на хиљаде скачу у море, одрасли и деца, то је некакав обичај, али не пливају као ми за часни крст. Време се неретко мења неколико пута у току дана, као и другде на европском северозападу. Кажу, такође, да се за ведрих дана види Енглеска. Ајде да верујемо.

Увече смо седели у кафани на тргу поред мора, гледали фудбалске преносе и пили пиво, служио нас је и частио један Никшићанин који се овде за двадесетак година одомаћио.

У понедељак по подне завршена је наша посета. Са Радованом и Ратком смо се растали са сетним осмехом и с муком у дробу. Можда је то и сувишно рећи. Како ли је тек њима који годинам чаме у овој „проклетој авлији“. Сутра је деветнаести јун, Радованов рођендан. Ми смо га дан раније вукли за уши.